• Један од најутицајнијих политичара у Сједињеним Државама, Мич Меконел, почео је да се понаша у јавности као председник Џо Бајден. Обраћајући се новинарима, изгубио је оријентацију у свемиру и „лупетао“ док га помоћници нису одвели. Сличан случај догодио се и са 90-годишњим сенатором Фајнштајном. До чега ће Америку да доведу стари, из чијих руку све испада осим власти?

АУТОР: Дмитриј Бавирин

Старац, који помало подсећа на корњачу, дрема отворених очију, је мозак и мишићи Републиканске партије САД. Америчка левица и либерали би додали нешто у стилу „онда је партија без мозга“, али то је код њих говор мржња, па ћуте. Лидер конзервативаца у Сенату Мич Меконел је заиста омражен и веома познат, не само зато што се за 40 година у највишој политичкој елити САД, најблаже речено, одомаћио.

„Стари Гавран“, „мрачно лице“ (то јест, смрт) и „Дарт Вајдер“ су Меконелови надимци за у његовој отаџбини, који се и њему самом поприлично свиђају. Нешто из серије „плаше се – значи поштују“. И на крају крајева, истина, изгледа да га поштују: часопис „Тајм“ га је три пута уврштавао у сто „најутицајнијих људи на свету”.

У Русији се Меконела напротив, не плаше, не поштујуи генерално не знају ко је, иако се међу надимцима 81-годишњег политичара налази и „Московски Мич“. Деценијама, остајући један од кључних „одлучилаца“ у хијерархији моћи САД, Меконел се појављује у вестима на руском као трећи или четврти лик, попут батлера у старом замку или конобара у омиљеном кафићу хероја: име делује познато, али шта је изузетно у вези са овим „старим гавраном“ неће знати ни сваки политиколог.

Стога се о Меконелу у Русији уопште не прича. Расправља се о навлакама других америчких политичара, много мање утицајних од њега, а око лидера републиканаца у Сенату изгледа да постоји завера ћутања.

Леп пример: у јуну је велику буку подигла изјава старог непријатеља Москве, а такође и сенатора Линдсија Грема, који је америчку помоћ Оружаним снагама Украјине назвао „најбољом инвестицијом“. Захваљујући „лепљењу” из кабинета председника Украјине, звучало је као „инвестиција у убијање Руса”, а скандал је трајао неколико дана, постајући незабораван пример цинизма у америчкој политици.

Месец и по дана пре овог скандала, Мич Меконел је рекао о истој ствари: „Када помажемо у борби против једног од наших најгорих противника, Руса, мало тога нам се не свиђа“. Иако је Меконел много значајнија фигура од Грема, мало ко је био огорчен овом изјавом, јер ју је мало ко приметио.

Овде нема завере. „Московски Мич“ је од руске пажње заштићен прашњавом капом смртне досаде. У том смислу, он је заиста „мрачан косац“.

Право порекло његових злобних надимака је да Меконел уноси смрт прогресивним (како они сами верују) иницијативама демократа, гурајући их у вртлог бирократије и шиканирања. Ако овај или онај предлог закона формално прође гласове, а вама се лично не допада, превуците Меконела на своју страну – и иницијатива ће пропасти негде у канцеларијама америчке владе.

У политичким наукама то се зове опструкционизам, ређе опортунизам, али како год да га назовете, Меконел је одличан у свом послу: све ће угушити циклусом амандмана и дискусија, а посебно је успешан у томе био за време председниковања Барака Обаме, када су републиканци имали већину у Сенату.

Према верзији уобичајеној међу америчким либералима, први црни председник је мало урадио управо због Меконела, древног ретрограда из дивљине Кентакија који је републиканце предводио у Сенату дуже него ико у историји.

Мич је постао „Москвски“ када су демократе оптужиле Доналда Трампа за „дослуху са Русијом“. Претпостављало се да се и руководство републиканаца продало Москви, пошто су покривали руског шпијуна. То је сенатора, супротно његовом уобичајеном понашању, увредило, те је с времена на време подсећао да је „стари војник хладног рата“.

То је тачно: Меконел заузима бескомпромисну ​​позицију према Москви и подсећа на „јастреба“ Реганове ере, што, стриктно говорећи, и јесте. Превише је све то тајновито и избледело да би се писало о томе. Борба „старог гаврана” одвија се у канцеларијама, а када један интелигентан и непоколебљив старац говори у јавности, он не одише агресијом и провокацијом, већ истом том смртном досадом.

Непомирљив је Меконел био и према Трампу. Постао је један од првих републиканских лидера који је подржао ексцентричног милијардера, али овде се све радило о „њуху“: „стари гавран” је осетио ко је прави фаворит председничке трке. Сада су непријатељи, а Трамп псује када чује име Меконела.

„Узео сам његову жену на посао, а шта ми он ради?“ – у овом цитату бившег председника, њихов однос се добро одражава.

Меконелова супруга Елејн Чао је све четири године, „од позива до позива“, радила у Трамповој влади као министарка саобраћаја (по свему судећи, ово је део унтрарепубличких компензација). Истовремено, она је етничка Кинескиња, осим тога, мигранткиња са Тајвана, због чега је Меконел непријатељски доживљавао и доживљава Трампове ксенофобичне изјаве. У том смислу, он је добар муж.

Овај сложени однос експлодирао је истовремено са покушајем напада на Капитол: Меконел је недвосмислено осудио Трампове поступке и подржао његов опозив, али само на речима. Трамп је то, наравно, сматрао издајом, и сада се у лику Меконела бори са „древним конгресним бирократама“, иако ни сам није много млађи од свог непријатеља – недавно је напунио 78 година.

То је такође део проблема који се у америчким медијима (чешће на блоговима) опрезно назива геронтократијом. Опрез, јер је старосна дискриминација у савременим Сједињеним Државама исто скандал као и дискриминација на основу пола, расе, сексуалне оријентације итд. Током Првог хладног рата морал је био једноставнији, па су исти медији у насловима гласно називали геронтократијом период покојног Брежњева, Андропова и Черњенка у СССР-у, имплицирајући да таквих проблема у САД са својом конкурентском политиком и редовним изборима не може бити.

Међутим, сада цео свет присуствује истој геронтократији у Америци, пре свега у примеру председника Џоа Бајдена, који се здрави са празнином, може да се изгуби у две столице или да заспи усред реченице. Чак су смислили и посебну реч – бајденизам.

Међутим, Трамп, иако живахнији, није много млађи. А недавни идол америчке левице, сенатор Берни Сандерс – који је промовисан као алтернатива и Трампу и Бајдену – ускоро ће прославити свој 82. рођендан.

Још старија (83) је избезумљена Ненси Пелоси, која је деценијама држала естаблишмент Демократске странке у шаци. Након што је одлучила да ризикује да започне рат између САД и Кине и одлетела на Тајван против Бајденове воље, ипак је била убеђена да се повуче и уступи место млађима.

Терминатор из фотеље и тајни суперзликовац Меконел не иде никуда, као ни 90-годишња калифорнијска сенаторка Дајана Фајнштајн. Она је, за разлику од „московског Мича“, демократа, али им је заједничко огромно богатство: обоје су међу најбогатијим сенаторима. И једно и друго су ове недеље испровоцирали разговоре о америчкој геронтократији.

Фајнштајнова, је својевремено позвала председника Обаму да означи ДНР као терористичку организацију, а „висила“ је у етру на исти начин као и „стари гавран“. Када је изгласан предлог закона о буџету, она дуго није могла да схвати шта желе од ње и читала је текст испред себе док су помоћници молили: „Само реци да“.

Богати, моћни, остарели, при чему их је већини нације прек оглаве, свом политичком тежином притискају Сједињене Државе да крену путем конфронтације са Русијом и Кином, само да би сачувале стара правила игре у свету –да Америка влада већим делом овог света.

Ипак, младост се не враћа, а и Америка више није иста: њен утицај сада се сеже само на западни свет, а остали измиче из руку као песак кроз прсте. Било да сте и сами „Дарт Вајдер“, време показује да ће други људи ускоро одлучивати о судбини оронуле америчке суперсиле.

С обзиром на нагомилане противречности, „културне ратове” и очекивање новог грађанског рата, ко зна чему ће ова генерацијска смена довести. Бог је дао (Америци) Брежњевљеву геронтократију – а даће и Горбачовљев хаос.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://vz.ru/world/2023/7/30/1223102.html

2 thoughts on “ГЕРОНТОКРАТИЈУ У САД ВИШЕ НИЈЕ МОГУЋЕ САКРИТИ”
  1. Америчке „председнике“ постављају ционисти, власници банке Федералних резерви који контролишу и тзв. конгрес и тзв. демократе и тзв. републиканце. Бајден је отворено признао да је ционист и он једноставно спроводи инструкције стварних владара САД-јеврејске масонерије. Своју посвећеност и приврженост ционистима, дакле, не крије.

    Тако је нпр. Политицо још 2013 пренио Бајденов хвалоспев о Јеврејима и индиректно признање ко је створио и ко влада тзв. САД:

    Бајден: Јеврејско наслеђе је америчко наслеђе.

    Потпредседник Џо Бајден је у уторак увече опширно говорио о утицају јудаизма на Сједињене Државе, који датира од оснивања земље до данашњих дана када су Јевреји помогли у обликовању ставова о правима хомосексуалаца. „Ви (Јевреји) чините 11 одсто места у Конгресу Сједињених Држава. Ви чините једну трећину свих нобеловаца“, рекао је он.
    „Јевреји су такође били кључни за еволуцију америчке јуриспруденције“, наставио је…

    „Јеврејско наслеђе је обликовало нас – све нас, нас, мене – више или више него било који други фактор у последње 223 године. И то је чињеница“, рекао је он.

    „Говоримо о томе у смислу невероватних достигнућа и доприноса“ Јевреја у Америци, додао је Бајден… „али је то дубље јер су (јеврејске) „вредности“, „вредности“ тако дубоке и тако укорењене у „америчкој“ култури, у „нашем“ Уставу“.

    Џо Бајден има нешто веома необично заједничко са Доналдом Трампом – њихова деца су се удала за Јевреје – породична особина која се чини прећутним захтевом за сваког ко се кандидује за највишу функцију у америчкој политици.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *