У једном од својих романа, који чине његов чувени „Хавански квартет“, Леонардо Падура наводи једну кубанску изреку о мизантропима: „Ко у трбуху носи толико много мржње, мора да је затруднео од једног нацисте.“

АУТОР: Владимир Умељић

У односу на сопствена историјска, многобројна и негативна искуства, српска варијанта ове изреке би морала да се прошири на „… мора да је затруднео од једног нацисте… расисте, исламисте, римокатоличког фундаменталисте, самозваног егзорцисте, шовинисте, западног капиталисте, комунисте, дакле идеолошки заслепљеног антитеисте…
То свакако не значи, да су Срби ето „најстрадалнији“ или шта више некакав „изабрани“ народ, ма колико та помисао била у одређеном смислу заводљива, не, ради се искључиво о логичној консеквенци историјских искустава.
Уз то, српска историја је увек изнова потврђивала тачност изреке: „Нема рода без изрода!“, било да се радило о конвертитским „бившим Србима“ или пак данас о тзв. другосрбијанским професионалним акционистима.
Истовремено, непревидив је историјски и комплексни феномен континуиране србомржње, који се не да образложити само рационалним, политичким и економским интересима оних, од којих су Срби страдали.

Усуд српског народа у односу на вишевековну османлијску окупацију, као и на светске ратове тј, на изразито непријатељски третман од стране „наших традиционалних пријатеља“ на Западу у последњих неколико деценија, условљен је (уопштено) српским „стаништем на граници светова“, као и (специфично) српским верским опредељењем, рано пробуђеном националном свешћу и не мање јаким слободарским духом.
Поред ових рационалних фактора, приметни су при овим иначе разноликим консталацијама код свих нападача елементи србомржње. Њена кулминација се, међутим, најјасније види при разматрању делања Хитлерових нациста, још потенцираније при Србоциду хрватске државе 1941-1945, али и при делању југословенских комуниста, закључно са српским комунистима („Нема рода без изрода!“) под вођством хрватског бољшевичког диктатора Тита,.

Како је изгледао однос Тита и његових (добрим делом српских) следбеника према Србима? Овде прво кратко о сведочењу једног очевица, вишеструко одликованог пуковника Титове војске, о догађањима за време рата:
„Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942.“, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја.
За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“. У преве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. од бољшевичког терора.
На Бадњи дан 1942. црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крст (убили су дакле и пса, иначе верног пријатеља породице Мандић, која је такође ту страдала), те оставили натпис: „Ово је пасје гробље“.
Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно били унакажени и без појединих делова тела. „Њихова је једина „грешка“ била, што нису прихватили безбожни комунизам“ (…)
Њихова убиства су била свирепа (…) Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима“, рекао је.
Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима Катастарске управе и Соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод Среског начелства нађене људске очи и просут мозак. Главни егзекутор је био Милан Бата Јанковић, који је на левој руци симболично носио црвену рукавицу без прстију а убијао је чекићем. Он је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих српских комуниста Милоша Минића (касније јавни тужилац при монтираном процесу против генерала Драже Михајловића).
Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија на свиреп начин су у области Прибој-Рудо убиле близу 200 српских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште у Прибоју, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су људи убијани маљем, као говеда .“
Закључно, после рата је само у Србији од стране комуниста било убијено 60.-70.000 Срба (Срђан Цветковић).
Србомржња комуниста, дакле, смела би да потиче од идеолошки заслепљених атеиста. Теоретски би као мотив могао да дође у обзир и безмерни расизам очева њихове идеологије, Маркса и Енгелса, у односу на Словене, на првом месту на Русе и Србе. Маркс издаје од лета 1848. лист „Нове рајнске новине“ и ту се јужни Словени означавају као „ похлепни за новцем као Јевреји, главосече, који жртвама парају утробу и децу набијају на ражњеве, пеку их на ватри (…) то се не може видети ни код варвара и људождера у џунгли, јер тамо живе додуше дивљаци, али не и ђаволи (…) војници на Војној крајини (Срби) су бештије, против који сви народи морају да се дигну, као против аждаја (…)“
За подсећање, овај бесомучни расистички речник су потом „НАТО-демократије“ готово дословце преузеле (изостављајући само антисемитске елементе) при кампањи сатанизације Срба при крају прошлог века. Подсетимо се само монструозне изјаве тадашњег немачког министра одбране Рудолфа Шарпинга, да „српски војници исецају фетусе из трбуха трудних Албанки, играју с њима фудбал а потом их пеку на логорској ватри себи за вечеру“.
Енгелс пак означава Балкан 1853. као „несрећни конгломерат различитих раса и националности, за које је тешко рећи, која од њих је неспособнија за цивилизацију и напредак.“
Тај расизам као један од узрочних фактора србомржње није тако далеко од памети, јер легитимно је српске комунисте посматрали као једну врсту горљивих конвертита, који искуствено по сваку цену следе настојању новог самодоказивања у смислу принципа „бити већи католик од папе“ и покушавају да униште све што је чинило њихов бивши идентитет, закључно са сећањем на њега.

Хитлерови мотиви су били другачије природе. Овде неколико података.
На дан 28. марта 1941. године – значи, један дан после пуча српских официра у Београду, којим су одбили да следе Хитлеру при грађењу његовог „Новог светског поретка“ – записује загребачки надбискуп Алојзије Степинац у свој дневник:
„Све у свему, Хрвати и Срби су два света, Северни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“
Хитлер је очигледно истог мишљења и издаје заповест да се Југославија одмах нападне и уништи. Већ на сам дан пуча, 27. марта, он обзнањује своју решеност да казни „српску завереничку банду“, да угаси „београдску државу“ и да, како је објаснио мађарском посланику Стојају (Döme Sztójay), „дефинитивно сагори тај гнојни чир на Балкану“.
Он потврђује италијанском амбасадору, 7. априла 1941. године да су Срби „… храбар и жилав противник (…) најжешћи отпор је за очекивати у централној Србији, у том природном утврђењу, које Немачка још из времена Првог светског рата тако добро памти…“, али још једном подвлачи своје личне мотиве и проглашава напад на Југославију „… обрачуном са оном српском злочиначком бандом, која мисли да може по други пут да стави Балкан на располагање британском атентату на европски мир…“
16. априла 1941. године, у једном прилогу за званични орган немачке нацистичке партије (под насловом „Позив немачком народу“), он експлицитно наводи разлог обрачуна „… са том српском злочиначком бандом (…) то су исте оне креатуре, које су већ једном, Сарајевским атентатом 1914. године, гурнуле свет у једну безимену несрећу…“ и, истовремено, наглашава да „… немачки народ не види ниједан разлог за борбу против Хрвата и Словенаца…“
Хитлер игнорише врло рана упозорења својих дипломата, да његова острашћена анти-српска политика шкоди и немачким интересима. Виктор фон Херен (Viktor von Heeren), немачки посланик у Београду, шаље упозорење Берлину већ 3. априла 1941. године, у коме поред осталог стоји: „… једна сурова казнена акција против Београда би могла да и од оних људи у Југославији, који иначе симпатишу Немачку, направи немачке непријатеље…“
Следствено распарчавање Југославије – по окупацији – у смислу „великохрватског концепта“ носи јасни печат Хитлерове србомржње: „… Србија (…) остаје војно окупирана. Она се мора направити што је могуће мањом и морају се предузети све потребне мере, да се за сва времена учини немогућом једна таква издаја ове завереничке банде, као што се то управо десило…“ Он при томе преузима начин размишљања и дословце речник Кардинала-државног секретара Рафаела дел Вала из 1914. („Србија се мора направити што је могуће мањом“).
Он тврди 14. јуна 1941. године, да је „… студирао методе, које је стара Дунавска монархија (Аустро-Угарска – прим. аутора) морала тада да примени…“ да би изашла на крај са таквим проблемима и једна од последица тих његових студија било је и злогласно „Кајтелово (Wilhelm Keitel) наређење“ (Keitels Befehl OKW Nr. 888-41), по коме се за сваког убијеног Немца у Србији морало убити стотину српских цивилних талаца а за сваког рањеног Немца педесет српских цивилних талаца.
Чињеница је, да су на основу овог „Кајтеловог наређења“ у Србији десетине хиљада цивилних талаца – закључно са ученицима гимназија – у Крагујевцу, Краљеву, итд. изгубили живот од стране немачког Вермахта (не од Гестапо-а и не од СС-јединица)
Адолф Хитлер је уз то био не само покровитељ геноцидне хрватске државе 1941-1945, која се и данас слави у Хрватској, он је и здушно подржавао и охрабривао убилачки државни пројекат Србоцида.
У мају 1941. године, он се изражава похвално о усташким напорима да се „… изузетно бројна српска мањина у Хрватској смањи…“ а 07. јуна 1941. године отворено саветује хрватском Поглавнику Анте Павелићу, да „… следећих педесет година води национално-нетолерантну политику, ако хоће да хрватска држава заиста опстане…“ и када 01. октобра исте године добија извештај врховног немачког представника у тој НДХ, у коме поред осталог стоји да је хрватски режим „… испуњен слепом разарачком вољом у односу на стварне и замишљене државне непријатеље, пре свега Србе…“ и да би требало утицати на хрватску владу „… да одустане од намере да искорени све православце на својој државној територији…“, Хитлер изражава своје разумевање за хрватске поступке и изричито одбија да „… прави сметње хрватским активностима против Срба…“
Хитлерова србомржња има значи корене у расизму, шовинизму, али и у непреболној рани, наиме, да су управо ти Срби својим отпором и својом борбом послали његову отаџбину, велесилу Аустро-Угарску у историју и, барем темпорарно, онемогућили пангерманску хегемонију у Европи и шире.

„Слепа разарачка воља у односу на стварне и замишљене државне непријатеље, пре свега Србе…“, као и „намера да искорени све православце на својој државној територији…“, као и историјска сведочанства о зверском начину мучења и убијања жртава Србоцида, указују на висок степен србомржње водећих елита у хрватској држави 1941-1945.
У њих се дају препознати мотиви шовиниста и расиста, римокатоличких фундаменталиста и самозваних егзорциста (код њихових босанско-муслиманских саучесника и мотиви исламиста).
Дотична констелација је је још додатно „обогаћена“ са још неколико елемената.
Као прво, добар део Хрвата потиче од Срба, који су стотинама година у Аустро-Угарској систематски превођени у римско католичанство а потом бивали похрваћени, тако да би горња констатација о „горљивим конвертитима, који искуствено по сваку цену следе настојању новог самодоказивања у смислу принципа „бити већи католик од папе“ и покушавају да униште све што је чинило њихов бивши идентитет, закључно са сећањем на њега“ у овом случају смела да безрезервно важи.
Као друго, није згорега при овом размишљању узети у обзир једну специфичност хрватског друштва, која се очигледно столећима развијала и учвршћивала. Вероватно највећи хрватски књижевник свих времена, Мирослав Крлежа, атестирао је својим сународницима 1926. године, наиме, следеће историјске и социјално-психолошке константе, и егзистенцијалну стварност, која радикално одудара од самосхватања његових водећих елита:
„… Већ 1.000 година траже Хрвати једног господара, који би њима владао. Од мађарског Коломана (године 1102.) па до сусрета у Крижеву (године 1526.), када се по први пут појављују Хабзбурговци а папски изасланик у Будиму то с правом назива „Trovarsi altro Signore“ („Тражење другог господара“), од борбе против Мађарске па до данашњих дана, мотив је увек исти – хрватство тражи некога, коме би се потчинило, са ким би потписало један политички уговор да би се, потом, следећих четири стотине година бунило против тог уговора…
Главна особина малограђанског хрватства је, пре свега, да оно погрешно мисли и да исправљање свог погрешног размишљања исувише касно спроводи. Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…
Хрватско стање је једна ивична егзистенција још од времена Каролинга и све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених ивичних егзистенција. На ивици римске и касније цезаропапистичке Европе, на ивици Византије и Истанбула, на ивици Будимског феуда и барокног Беча или данас, на ивици централистичког Београда…“
Ова два фактора су погодовала ширењу расизма и шовининизма (Анте Старчевић, Иво Пилар, Исидор Кршњави, итд.), који је пак ишао руку под руку са римокатоличким фундаментализмом (Иво Омрчанин, надбискупи Штадлер и Шарић, и др.).
Није значи чудно, да је у оквиру Србоцида хрватске државе 1941-1945. дошло до масовног протеривања, још масовнијег геноцидног убиства, али и до енормно форсираног насилног покатоличавања Срба.
То су, може се поћи од тога, све биле мере самозваног егзорцизма, „истеривања ђавола“, јер сви хрватски идеолози србомржње, да ли световне или клерикалне провенијенције, инсистирали су на тврдњи, да су Срби највеће зло, нељуди и нехришћани, ђаволи.
Они су, дакле, или ширили заблуду или подлегали истој, да је њихов острашћени римокатолички конфесионализма једина права религија и слеђење поукама Исуса Христа. Но заправо ког, јер овде несумњиво самосвојно и радикално редефинисаног „Христа“?
Дакле не Оног, Чије учење о милосрђу и спасењу је већ римокатолички светац Августин бласфемично обезвредио, јер подредио „непогрешивом“ ауторитету римског папе, рекавши: „Ја ни у једну реч Јеванђеља не бих поверовао, да ме ауторитет моје цркве не наводи на то.“?
Или су једноставно следили оснивачу језуита и још једном римокатоличком свецу, Игнацију Лојоли, који је утемељио правило: „Ако наша црква каже да је црно заправо бело, морамо одмах да будемо спремни да поверујемо у то!“?
А можда су се помирили и са ставом (још једног „непогрешивог“) папе Lava X из XVI века, коме се од тад упорно приписује изјава (што Ватикан наравно исто тако дуго упорно поставља у питање):
„Познато је, колико је нама и нашима користила ова бајка о Христу.“?

Закључно, горе ословљене чињенице се никада не могу довољно често понављати, не смеју се препустити забораву, како ради неопходне културе памћења, тако и у смислу императивног принципа преживљавања: „Никад више!“.
Почетно већ цитирани кубански великан писане речи Леонардо Падура о томе каже:
Заборавити? То је лако изрећи. Читав свет заборавља све. Каже се увек изнова, тек тада се човек може одважити на нови почетак и – егзорцизам је довршен! Где памћење не егзистира, ту не постоји ни кривица а где она не постоји, не постоји ни потреба да се нешто опрашта.“
Зар то не ословљава неуморне декламације „НАТО-демократија“ (и њихових „другосрбијанских“ трабаната са лица мета), заборавите коначно прошлост, Срби, окрените се светлој будућности, коју вам обећавамо, још од кад смо вас за ваше добро бомбардовали?
Чему дакле Христова поука, чему покајање и опроштај грехова, чему етика, морал, социјалне везе, љубав, нада? Јер заборав све, па и то потире. То би смео да буде основни став свих носилаца зла, свих мизантропа, којима без икакве сумње припадају и представници србомржње.

ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-fenomen-srbomrznje/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.