Међутим, у Берлину се шири гласина да се ка Немачкој креће Стаљин
- Хилгер није делио ставове нациста, био је присталица добросуседских односа са Совјетским Савезом и памтио је завете Бизмарка, који је упозоравао на погубност сукоба са Русијом.
- Међу његовим бројним поукама потомцима била је и ова: „Немачка је непобедива само док не дира руског медведа у његовој јазбини.“
- Међутим, Хитлер, тај помамни фанатик, опијен неостваривим сновима, није слушао аргументе ни мртвих ни живих.
- У окупираној Пољској, на границама са СССР-ом, риктали су тенковски мотори, у бескрајним колонама марширали су војници.
- На небу су, у потрази за будућим пленом, кружили авиони са крстовима на крилима.
АУТОР: Валериј Бурт
Април четрдесет прве. Други светски рат је још далеко од Русије, али сваког дана подсећа на себе новинским извештајима, билтенима које преко радија читају Јуриј Левитан и други спикери. Они говоре о местима битака, изговарају називе градова и насеља где се руше куће и падају људи пробијени гвожђем. На души постаје тешко и чини се да отуда, из непознатих места, већ допире мирис барутног дима.
Дана 5. априла у Кремљу је, у присуству Стаљина, закључен уговор о пријатељству и ненападању између СССР-а и Југославије, где је после мартовског преврата на власт дошла антинемачка влада на челу са генералом Душаном Симовићем. „Правда“ је писала да ће овај документ „ући у историју међународних односа као сјајан документ мира, као сведочанство активне борбе Совјетског Савеза за мир“.
Међутим, већ после неколико сати ове речи су добиле злокобан призвук. Немачка авијација је извршила масовно бомбардовање Београда, а Вермахт је ушао на територију Југославије. Истовремено је немачка војска извршила инвазију на другу балканску земљу – Грчку.
После неколико недеља Југославија је нестала са карте Европе. Северни део Словеније је укључен у састав Немачке, јужни део Словеније и Далмација припали су Италији. Други делови државе били су дати Бугарској и Албанији.
Ускоро је престао отпор грчке војске. Њени војници су се, заједно са остацима британског експедиционог корпуса, који су изгубили тешку технику, журно евакуисали на Крит. Међутим, после месец дана Немци су искрцали десант на острво, а Јозеф Гебелс је на сав глас објавио свету још једну победу Трећег рајха.
Командант Афричког корпуса, хитлеровски генерал Ервин Ромел, прозван Пустињска лисица, заузима град Бенгази. Енглеске трупе се повлаче ка тврђави Тобрук на обали Средоземног мора…
Упркос војним успесима, расположење становника Немачке далеко је од оптимизма. Новинар Иван Филипов, који је радио као руководилац одељења ТАСС-а у Берлину, сећао се да су у пролеће четрдесет прве норме за храну биле смањене и да је неке производе било тешко набавити чак и уз бонове. Из продавница су нестале слаткиши, ресторани су престали да служе оброке без показивања бонова за храну. Било је тешко набавити цигарете, а чак је и пиво – омиљено пиће Немаца – постало дефицитарно.
„Химлер је забранио продају контрацептивних средстава, – записао је у свом дневнику Гебелс. – То је сада веома важно. Нека људи мисле о деци. С друге стране, дечји додаци ће више допринети повећању популације него административне мере.“
Из немачке штампе нестали су чланци о немачко-совјетском „пријатељству“ и информације о животу у СССР-у. Зато су, као печурке после кише, почела да ничу разна друштва за проучавање Истока. Појавили су се часописи попут „Источна економија“, „Источно право“, „Источна природа“, „Источна култура“. То је био почетак активне припреме кадрова за освајање богатстава Совјетског Савеза.
Истовремено, ради маскирања, пуштена је гласина да се између СССР-а и Немачке спремају контакти на највишем нивоу и закључење нових важних докумената. Почело је да се прича да се у Берлин спрема лично Стаљин. Међутим, совјетски лидер је био заокупљен другим важним проблемом. Рат са Немачком постајао је неизбежан, и Стаљин је настојао да заштити далекоисточне границе Совјетског Савеза од јапанске инвазије.
…13. априла у Москву је стигао министар спољних послова те земље Јосуке Мацуока. У марту, на путу за Берлин, већ је свраћао у престоницу СССР-а и имао кратак разговор са Стаљином. Његова друга посета била је много дужа.
Госту су показали Москву у пуном сјају – дивио се раскоши Кремља, лепоти дворова, имања и музеја. Мацуока је посетио МХАТ и гледао поставку Чеховљевих „Три сестре“. И поново је био одушевљен – овога пута глумом великих уметника позоришта.
Уосталом, Стаљин је одиграо свој „спектакл“ ништа лошије. Он и Мацуока су решили неколико спорних питања, а затим је министар предложио закључење пакта о неутралности. Стаљин је одиграо изненађење, иако је у ствари чекао те речи. После кратке паузе изјавио је да је спреман да то учини, али „само ради уваженог госта“.
Напетост је спласнула, представници двеју земаља су засијали осмесима. Почео је банкет током којег су се Стаљин и Мацуока коначно „спријатељили“. У књизи „Сто четрдесет разговора са Молотовом“ њен аутор, песник Феликс Чујев, испричао је да је питао бившег народног комесара спољних послова СССР-а: „Кажу да сте ви са Мацуоком певали ‘Шумео је трска…’ када сте га испраћали 1941. године?“ – питао је он. Молотов је кратко одговорио: „Било је, било… Да, једва је стајао на ногама на станици…“
У истој књизи Молотов је испричао да је Стаљин лично дошао на Јарославску станицу да испрати јапанског министра. Совјетски лидер је био у одличном расположењу и, смејући се, поздрављао је запрепашћене путнике и железничаре. „Воз је задржан на сат времена, – причао је Молотов. – Ми смо са Стаљином добро напили Мацуоку и готово га унели у вагон. Тај испраћај је вредео тога што Јапан није ушао у рат са нама.“
…У априлу је немачки амбасадор Вернер фон дер Шуленбург отпутовао у домовину – званично ради одмора. Али дипломата је имао и други важан циљ – сусрет са Хитлером, на којем је намеравао да га убеди да одустане од реализације плана „Барбароса“, о којем се већ увелико говорило у немачкој амбасади. Као аргумент Шуленбург је понео са собом „Меморандум“ који су припремили његови сарадници, у којем је било речи о огромним пространствима Русије, њеним неисцрпним људским ресурсима, задивљујућој способности народа да подноси лишавања и, најзад, о подмуклој руској зими.
Фирер је мрачно слушао Шуленбурга, затим је, по свом обичају, почео да разматра. Али није дао никаква обећања да ће зауставити или започети инвазију. Тек на крају разговора Хитлер је узвикнуо: „Запамтите, Шуленбург, ја не намеравам да водим ратове са Русијом!“
Међутим, амбасадор је напустио Рајхканцеларију уверен у супротно. Своје запажање поделио је са пријатељем, саветником амбасаде Густавом Хилгером: „Коцка је бачена. Рат је решена ствар!“
Хилгер је рођен у Москви, у породици фабриканта. Отац је био Немац, мајка Рускиња. Она је сина увела у културне вредности своје земље. „Руски класици Грибоједов, Пушкин, Гогољ, Толстој, најмање су ми толико блиски као Гете, Хајне и Шилер“, сећао се дипломата.
Од 1923. до јуна 1941. године радио је у немачкој амбасади у СССР-у. Хилгер није делио ставове нациста, био је присталица добросуседских односа са Совјетским Савезом и памтио је завете Бизмарка, који је упозоравао на погубност сукоба са Русијом. Међу његовим бројним поукама потомцима била је и ова: „Немачка је непобедива само док не дира руског медведа у његовој јазбини.“
Међутим, Хитлер, тај помамни фанатик, опијен неостваривим сновима, није слушао аргументе ни мртвих ни живих. У окупираној Пољској, на границама са СССР-ом, риктали су тенковски мотори, у бескрајним колонама марширали су војници. На небу су, у потрази за будућим пленом, кружили авиони са крстовима на крилима.
Народни комесар унутрашњих послова СССР-а Лаврентиј Берија извештавао је Стаљина и друге руководиоце СССР-а: „У периоду од 1. до 19. априла немачки авиони су 43 пута нарушили државну границу, извршавајући извиђачке летове над нашом територијом на дубини до 200 км. Већина авиона је забележена над подручјима: Рига, Кретинга, Таураге, Ломжа, Рава-Руска, Пшемишљ, Ровно…“
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/04/26/barbarossa-podbiraetsya-k-granicam-sssr.html