На Блиском истоку могао би да се убрза процес формирања супротстављених савеза
- Као што се види, Турска и њен савезник Азербејџан, који не крије своје чврсте везе са Израелом, имају о чему да размисле.
- Под једнаким условима, у блиској будућности није искључено формирање савеза супротстављеног Анкари и Бакуу, уз учешће Индије, Израела, Грчке, Кипра и можда неких других заинтересованих актера.
- Рачунати на то да ће Иран играти улогу „громобрана“ за Анкару и Баку — више свакако није реално.
АУТОР: Јуриј МАВАШЕВ
Непровоцирана агресија САД и Израела против Ирана актуализовала је бројне регионалне проблеме. Можда је најважнији међу њима питање перспективе и положаја Турске и Азербејџана у региону: у којој мери могу са сигурношћу да гледају бар у сутрашњи дан, а камоли у ширу будућност.
Тим пре што из Израела стижу занимљиви сигнали, који подсећају или на упозорења упућена Анкари и Бакуу, или на отворену претњу. Да бисмо се у то уверили, довољно је анализирати недавну изјаву бившег премијера Израела Нафталија Бенета, који је одлучио да буде „веома искрен“. Према његовим речима, ни мање ни више, за Израел је „Турска нови Иран“.
„Турска и Катар стекли су утицај у Сирији и покушавају да га прошире на цео Блиски исток“, изјавио је Бенет. Треба признати да израелски званичници већ дуже време, од пада у децембру 2024. године „режима Асада“ у Дамаску, изражавају одређене бојазни у наглашено антитурском тону.
Ширење и учвршћивање турског утицаја у историјском Леванту или источном Медитерану очигледно се не уклапа у планове Израела и његовог главног партнера и покровитеља — САД, без обзира на изјаве из Беле куће којима се пружа подршка привременом председнику Сирије Аш-Шарау. Са друге стране, ни у Анкари не гаје посебне илузије о бесконфликтном мирном суживоту са Израелом.
Како је тим поводом истакао колумниста Сулејман Сејфи Огјун у провладиним новинама Yeni Şafak, могуће последице америчко-иранског рата уливају мало оптимизма Ак-Сарају. Неповољне стратешке последице војних дејстава по Турску (и не само по њу) очигледне су. „Више није питање да ли ће рат избити, већ када ће почети и до чега ће довести. Ако Иран буде уништен, једна од првих последица биће нестанак још једног бафера између Анкаре и Тел Авива“, прозорљиво је написао Огјун неколико дана пре почетка агресије.
У сценарију брзе победе САД и Израела, Анкара би, по његовом мишљењу, могла да се нађе у геополитичком „обручу“: „нови“ проамерички (и вероватно нестабилни) Иран, јачање Израела и Индије на Јужном Кавказу, повезивање „ционистичког режима“ са Грчком и Кипром на западу. То више не би био само блискоисточни конфликт, већ питање стратешког окружења Турске.
Ако би се рат одужио, појављује се још забрињавајућа перспектива — регионализација сукоба, напади на америчке базе, ризик увлачења Турске, па чак и опасност од сунитско-шиитске ескалације. Посебно осетљива тема је могућа активација „курдске карте“ и дестабилизација северозападних провинција Азербејџана са претежно турским и делимично курдским становништвом. Неки бакински експерти негују наде у ренесансу аутономистичких расположења и покрета из раних 1920-их, 1945. или 1979–1980. године, али последице слабљења централне власти могле би бити далеко мање оптимистичне, изазивајући „рат свих против свих“ и неконтролисане миграционе процесе. Поучене сложеним сиријским искуством, турске власти посвећују повећану пажњу 534 километра дугој граници са Ираном, преко које су већ почеле да прелазе стотине грађана те земље.
Занимљиво је да економске ризике — нафту, гас, миграцију — Сејфи Огјун помиње тек узгред. То указује да је главни страх у турском конзервативном дискурсу данас не раст цена, већ нагле промене и колебања стратешке равнотеже око земље. У традиционалној турској „оптици“, Иран није толико савезник колико партнер са којим се може и треба одржавати обострано користан дијалог, и донекле — бафер. Питање је шта ће бити ако тај бафер нестане.
Атмосфера међусобног неповерења погађа и војно-техничку сферу. На пример, проширење турске флоте ловаца Eurofighter Typhoon на 56 јединица, укључујући авионе конфигурације Tranche 4, опремљене радарима CAPTOR-E са AESA технологијом и ракетама Meteor, узнемирило је владу Нетанјахуа.
Реакција израелских медија на намеру Анкаре да прошири флоту Typhoon одражава дубље страхове у вези са променом регионалне равнотеже. Убрзана модернизација турског ратног ваздухопловства посматра се као фактор који може изменити однос снага у региону и ослабити традиционалну квалитативну војну предност Израела.
„Да Израел има функционално министарство спољних послова или нормалну владу, већ би дипломатски интервенисао како би спречио напредовање овог посла“, изјавио је лидер опозиције и шеф странке „Јеш Атид“ Јаир Лапид. Он је такође упозорио да „Турска има највећу и најмоћнију ратну морнарицу на Блиском истоку и сада тежи паритету са Израелом у ваздушном простору“. У октобру прошле године Анкара је потписала споразум са Британијом о набавци 20 нових Typhoon Tranche 4. Још по 12 јединица Tranche 3A биће купљено од Катара и Омана. Планира се и набавка додатних 12 ловаца од Катара, што ће омогућити испоруку 24 авиона Eurofighter Typhoon у року од годину дана.
У комбинацији са потпуном модернизацијом F-16 Özgür/Block 70, Турска ће у кратком року значајно ојачати своје ваздухопловне снаге, док се у Израелу настављају расправе о утицају растућег војног потенцијала Анкаре на регионалну равнотежу.
Поред тога, Израел очигледно није одушевљен недавним изјавама и плановима Турске, Саудијске Арабије и Пакистана о стварању онога што су медији назвали „муслиманским НАТО-ом“. Западни Јерусалим посебно је забринут покушајима турске стране да удаљи Саудијце од Израела. Израел је, наиме, на различите начине настојао да укључи Ријад и у „Авраамске споразуме“ и у пројекат економског коридора „Индија – Блиски исток – Европа“ (IMEC).
Поред тога, прикључење Саудијске Арабије великим пројектима са израелским учешћем ојачало би и Блискоисточну четворку, односно Западну четворку I2U2 Group — стратешко партнерство Индије, Израела, Уједињених Арапских Емирата и САД, поткрепљено како званичним посетама и преговорима, тако и широком мрежом неформалних контаката.
Судећи по свему, Западни Јерусалим је већ предузео најмање два покушаја да врати Ријад у „строј“. Прво, када је премијер Индије Нарендра Моди потврдио намеру да се врати пројекту IMEC (чиме је поново актуелизовао ту тему за Саудијску Арабију), и друго, када су агресори успели да од престолонаследника бин Салмана добију осуду Ирана због удара на саудијску територију који се приписују Техерану. Може се претпоставити да заинтересоване снаге тренутно активно подстичу Ријад и друге арапске монархије да се отворено придруже антииранској „коалицији Епштајна“.
Дана 4. марта Министарство спољних послова Турске позвало је амбасадора Ирана у Анкари у вези са инцидентом са ракетом лансираном из Ирана. Истовремено је Хакан Фидан у телефонском разговору изразио свом иранском колеги Абасу Арагчију забринутост Анкаре поводом тог догађаја. Према подацима Министарства одбране Турске, балистичку ракету лансирану из Ирана пресреле су јединице ПВО и ПРО НАТО-а у источном Медитерану.
Као што се види, Турска и њен савезник Азербејџан, који не крије своје чврсте везе са Израелом, имају о чему да размисле. Под једнаким условима, у блиској будућности није искључено формирање савеза супротстављеног Анкари и Бакуу, уз учешће Индије, Израела, Грчке, Кипра и можда неких других заинтересованих актера. Рачунати на то да ће Иран играти улогу „громобрана“ за Анкару и Баку — више свакако није реално.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/03/04/agressiya-protiv-irana-posledstviya-dlya-turcii-i-azerbaydzhana-dramatichny-i