- Питање је овде једноставно: да ли је UFED инструмент правде или још једна врата у сиву зону власти?
- Одговор не зависи од могућности програма, већ од правила његове примене.
- Ако су правила транспарентна, проверљива и под контролом суда, то је криминалистика.
- Ако нису — онда то више није правна држава, већ дигитална парадржава са веома савременим интерфејсом.
Аутор: Виктор Мудри
У Грчкој је избио нови спор о дигиталном надзору: како је открио Reporters United, ΕΛ.ΑΣ. и ΑΑΔΕ користе израелско софтверско-хардверско решење UFED компаније Cellebrite за извлачење података из мобилних телефона.
На први поглед, може се учинити да је реч о техничком детаљу из света дигиталне форензике. У стварности, питање је много озбиљније: државне службе добијају приступ алату који је способан да извуче из телефона поруке, фотографије, видео-снимке, податке из апликација, геолокацију и друге личне информације. Укључујући и податке које је корисник сматрао обрисаним.
Према подацима Reporters United, UFED не функционише као шпијунски програми типа Predator или Pegasus: он не инфицира телефон даљински, већ захтева физички приступ уређају. Али то проблем не чини мање озбиљним. Ако телефон доспе у руке власти, систем може бити употребљен за извлачење података против воље власника.
Шта се зна о употреби UFED-а
UFED је скраћеница од Universal Forensic Extraction Device. То је једно од најпознатијих решења дигиталне форензике које се користи за извлачење информација из мобилних уређаја. Компанија Cellebrite продаје такве алате државним структурама у различитим земљама, укључујући и органе реда.
Према документима на које се позива Reporters United, ΕΛ.ΑΣ. поседује и одржава два UFED система. Поред тога, 2021. и 2022. године дуванска компанија Παπαστράτος, ћерка-фирма Philip Morris International, предала је ΑΑΔΕ и ΣΔΟΕ опрему компаније Cellebrite: два UFED система и Pathfinder, намењен за анализу података.
Само по себи, поседовање дигиталног форензичког алата код полиције или пореских органа није нешто необично. У борби против организованог криминала, шверца, финансијских злочина или тешких кривичних дела, такве технологије могу бити неопходне. Али управо ту почиње главно питање: ко, када, по чијем одобрењу и под каквом контролом добија приступ личним подацима грађана?
„Ако немаш шта да кријеш“ — опасна замка
Најпогоднији аргумент присталица тоталне контроле одавно звучи овако: „Ако немаш шта да кријеш, немаш чега да се бојиш.“ То је, благо речено, слаба логика. Да је она исправна, људи би живели у кућама са стакленим зидовима, без завеса, без приватне преписке и без затворених врата. Али из неког разлога чак ни најватреније присталице транспарентности обично не журе да почну од сопствене спаваће собе.
Сваки човек има лични живот, преписку, медицинске информације, породичне конфликте, финансијске податке, професионалне контакте и једноставно приватне слабости које нису намењене држави, шефу, политичком противнику или пореском инспектору коме се изненада пробудило интересовање за туђи телефон.
Управо зато постоје закони о заштити личних података, судске процедуре и правила прихватљивости доказа. У правној држави, информација добијена кршењем закона не сме да се претвори у средство притиска. У супротном, то више није истрага, већ дигитални лов.
Главни ризик није технологија, већ недостатак контроле
Проблем није у томе што држава има алате дигиталне форензике. Проблем је у томе што друштво не добија јасан одговор на основна питања. Колико често се UFED користи? У којим случајевима? По којим основама? Ко одобрава приступ телефону? Како се бележи процедура? Ко проверава да извучени подаци не буду коришћени ван оквира конкретног случаја?
После скандала са Predator-ом, таква питања у Грчкој не могу се сматрати паранојом. Земља је већ видела како тема надзора над политичарима, новинарима и јавним личностима постаје не теорија завере, већ предмет парламентарних, судских и међународних расправа. Зато појава још једног моћног дигиталног алата без довољне транспарентности неизбежно изазива забринутост.
Организација Homo Digitalis, чије мишљење преноси Reporters United, указује да одговори власти изазивају озбиљну забринутост у вези са ризиком неконтролисаног или несразмерног приступа подацима грађана. Управо је то суштина проблема: технологија може бити законит инструмент истраге, али без контроле она се брзо претвара у средство притиска.
Од истраге до уцене — један политички корак
Опасност таквих система лежи у томе што извучени подаци могу бити коришћени не само на суду. Телефон савременог човека није само средство комуникације. То је архива његовог живота: преписка, фотографије, контакти, руте кретања, финансије, медицинске апликације, радни документи, лични разговори.
Ако приступ таквој архиви доспе у руке структуре без транспарентних ограничења, појављује се ризик од политичког, економског или личног притиска. Новинар који истражује корупцију; предузетник који је одбио да се „договори“; чиновник који не жели да учествује у шеми; политичар који је изашао испод контроле — сви они могу постати рањиви не због злочина, већ због количине личних информација које се могу употребити против њих.
И ту више није важно да ли ће те информације формално бити представљене на суду. Понекад је довољан наговештај, цурење информација, селективно пуштање података или претња објављивањем. Репутација може бити уништена брже него што човек успе да докаже незаконитост извора. Тако се дигитална форензика претвара у дигиталну палицу.
Ћутање власти само појачава сумње
Најзабрињавајуће у овој причи је одсуство јасног јавног објашњења. У демократској држави, употреба таквих алата мора бити праћена строгим правилима, судском контролом, евиденцијом приступа, независним аудитом и јасним извештавањем. Не у стилу „све радимо по закону, верујте нам“, већ са стварним механизмима провере.
Када држава добије могућност да извуче из телефона практично читав лични дигитални живот човека, она не би требало да се нервира због питања, већ унапред да доказује да је злоупотреба немогућа. У супротном, грађанима се нуди стари договор: предајте нам своју приватност, а ми обећавамо да је нећемо лоше користити. Обећање је дивно, посебно када га дају људи који су чак и за обично паркирање успели да изграде систем кажњавања уместо система решења.
Посебно питање је порекло технологије. Cellebrite је израелска компанија чија решења користе државне структуре широм света. То само по себи не чини алат незаконитим. Али када такви системи доспеју у руке националних служби, нарочито путем донација или нетранспарентних процедура, друштво има право да зна ко је и под којим условима предао држави такву могућност приступа подацима.
Редакцијски коментар
Прича о UFED-у опасна је не зато што је полиција добила технологију за истраге. Опасна је зато што је у Грчкој поверење у механизме контроле већ нарушено. После случаја Predator, када је власт без законских основа пратила опозицију и новинаре, грађанима је тешко да мирно слушају објашњења о „законитој употреби“, ако при томе нема транспарентности, независног надзора и конкретних одговора.
Држава има право да се бори против криминала. Али грађани имају право да не живе са осећајем да сваки телефон може постати извор компромитујућих материјала, а свака лична преписка — материјал за притисак. Слобода говора, независно новинарство, политичка конкуренција и предузетништво немогући су тамо где човек стално размишља не о закону, већ о томе ко и када може да отвори његов телефон.
Питање је овде једноставно: да ли је UFED инструмент правде или још једна врата у сиву зону власти? Одговор не зависи од могућности програма, већ од правила његове примене. Ако су правила транспарентна, проверљива и под контролом суда, то је криминалистика. Ако нису — онда то више није правна држава, већ дигитална парадржава са веома савременим интерфејсом.