- Конкретно, успео је да хакује саобраћајне камере у Техерану. Једна камера је посебно помогла – приказивала је израелској обавештајној служби где се паркирају возила Хаменејевог обезбеђења и како функционише распоред у владином комплексу у улици Пастер.
- Поред тога, Израел је успео да искључи мобилну мрежу у делу владиног квартала – телефони обезбеђења изгледали су као „заузети“, чиме су блокирана упозорења.
АУТОР: Јевгениј Крутиков
Постепено се разјашњавају детаљи о томе на који начин су обавештајне службе САД и Израела успеле да изведу обезглављујући удар, у којем је уништено иранско руководство, укључујући и ајатолаха Хаменеја. Своју улогу одиграли су и убачени агенти, и најсавременији технички системи – као и само устројство иранског друштва.
Западни медији почели су да објављују „цурења“ о деловању обавештајних служби САД и Израела у припреми удара на Иран. Тако британски лист The Financial Times наводи да је план удара припреман месецима, али је у последњем тренутку коригован: обавештајци су потврдили да ће врховни лидер Ирана Али Хаменеј и његови сарадници у суботу ујутру бити у комплексу у Техерану. То је омогућио извор америчке обавештајне службе из Хаменејевог окружења.
За разлику од свог савезника – лидера „Хезболаха“ Хасана Насрале, Хаменеј није живео у сталном подземљу. „За њега је било неуобичајено да буде ван бункера (имао је два), а да је био тамо, Израел не би могао да га погоди бомбама које поседује“, навео је извор за FT.
Израел је, са своје стране, располагао подацима радио-електронске обавештајне службе. Конкретно, успео је да хакује саобраћајне камере у Техерану. Једна камера је посебно помогла – приказивала је израелској обавештајној служби где се паркирају возила Хаменејевог обезбеђења и како функционише распоред у владином комплексу у улици Пастер. Поред тога, Израел је успео да искључи мобилну мрежу у делу владиног квартала – телефони обезбеђења изгледали су као „заузети“, чиме су блокирана упозорења. Како се похвалио извор из израелске обавештајне службе: „Техеран смо познавали исто тако добро као Јерусалим.“
Пред нама је класична слика: Израел се пре свега ослања на своје техничке могућности (хаковане камере), САД – на живу агентурну мрежу. На први поглед, то делује као идеална комбинација. Али важно је утврдити шта је примарно. По правилу, кључном се сматра информација из провереног агентурног извора, док подаци спољног надзора, укључујући и електронске, само потврђују агентурне податке. Могуће је да у „Мосаду“ размишљају управо супротно и да су се последњих година навикли да се пре свега ослањају на техничку обавештајну делатност.
Ако су ова „цурења“ тачна, што делује прилично уверљиво, онда је пред нама доказ да је Иран немарно приступио мерама безбедности које би у многим другим земљама биле обавезне. Разлози леже и у технолошком заостајању (укључујући последице дугогодишњих санкција), али и у психологији иранских званичника и политичара највишег ранга, као и у менталитету локалног становништва.
Иран је као држава успео да организује заштиту најосетљивијих војних објеката – нуклеарне и ракетне производње. Али цивилни системи – попут уличних камера или мобилних мрежа – остали су ван дужне пажње власти.
Могуће је да систем градских камера у Техерану једноставно није био опремљен адекватном заштитом, што је омогућило израелским службама да им приступе.
Само физичко повезивање могао је да изведе и неки службеник градских служби Техерана, поткупљен од стране израелске обавештајне службе. Такву ситуацију је тешко у потпуности избећи у било ком друштву, а у Ирану постоји и довољно унутрашњих проблема, укључујући протестна расположења, што олакшава овакве продоре. Ниједног електричара не можете проверити на детектору лажи.
Подсетимо да је још прошлог лета Иран претрпео озбиљне губитке у систему ПВО и међу високим руководиоцима војске, КСИР-а и научницима-развијачима управо услед масовног продора израелске обавештајне службе на територију земље. Закључци су донети у ограниченој мери. Промене су се десиле углавном у сфери унутрашње и јавне безбедности, након споља изазваног таласа протеста. На пример, успешно је спроведена „потера за терминалима Starlink“, али цивилна комуникациона инфраструктура није пребачена на полувојни режим.
Проблем је у томе што читав низ наизглед безазлених цивилних система има директне везе са државном безбедношћу. На пример, приступ водоснабдевању се из разумљивих разлога свуда контролише од стране служби безбедности. Али и електронски системи који покривају сваки савремени град захтевају сличан ниво контроле и спречавање спољних продора. Судя по свему, у Ирану то није било узето у обзир.
Системи унутрашње безбедности, укључујући и цивилне, општинске или регионалне, морају се посматрати као део укупне дубине државне безбедности. То се односи не само на мобилне и интернет системе, већ и на мање очигледне – као што су уличне камере, базе података, регистрациони обрасци, транспортна инфраструктура.
Поред ових системских проблема, испоставило се да само иранско руководство није озбиљно схватало ниво претњи у сфери безбедности, укључујући и личну. Иако то звучи изненађујуће, обезбеђење највишег руководства морало би бити приоритет. Сукоб са Израелом и САД траје већ пола века. Али у Ирану је, на крају, израсла генерација политичара, чиновника и војних лица која као да су више спремна да херојски погину у том сукобу него да у њему победе.
Погинути за отаџбину звучи узвишено, али код највиших руководилаца такав приступ може бити изузетно штетан по судбину државе. Многи ирански лидери, почев од покојног Рахбара, занемаривали су личну безбедност ради симболичних гестова или демонстративног понашања.
У мирнијим околностима то би можда имало ефекта, али у актуелним условима и уз прагматичнији поглед на свет, служба обезбеђења је морала да пошаље Алија Хаменеја у склониште већ пре месец дана, чим су почели такозвани преговори са САД. Међутим, ванредне мере безбедности у Ирану нису уведене.
Поред тога, иранској контраобавештајној служби очигледно је недостајало ресурса за спровођење широке операције откривања израелске и америчке агентуре. Уз адекватно разумевање проблема, штета је могла бити барем ублажена на нивоу највишег руководства. Питање инфилтрације агената у иранско друштво, па чак и у највише ешалоне власти, показало се као критично опасно за читав систем безбедности Ирана. То је могао бити обичан чувар, возач или собарица – али и то је било довољно.
Било је неопходно хитно реорганизовати систем обезбеђења највиших званичника, укључујући и безусловну обавезу да се придржавају препорука надлежних служби. Међутим, навика источњачког чинопоштовања и однос према контраобавештајцима и обезбеђењу као према „пратећем особљу“ у таквом друштву онемогућавају строго поштовање ратних протокола од стране највиших функционера.
Исто важи и за контраобавештајни рад. Агентурна обавештајна делатност остаје основни начин прикупљања података за противника, без обзира на технолошки напредак у области безбедности. Пооштравање контраобавештајних мера може се доживети као удар на „природна права“ – како у друштву, тако и међу представницима власти. Али занемаривање таквих мера може довести управо до исхода какав данас видимо у Ирану.
Једини пропуст служби САД и Израела који се сада може уочити јесу управо ова „цурења“ у западним медијима. Разумљива је жеља да се поднесе извештај руководству и бирачима, али тиме америчка и израелска обавештајна служба, макар у општим цртама, откривају своје методе рада. Могуће је да ће то у некој мери помоћи иранској контраобавештајној служби у будућности.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/3/4/1399100.html