НЕМАЧКА СПРОВОДИ ПОЛИТИЧКИ ЕКСПЕРИМЕНТ СА ТУРСКИМ ЕМИГРАНТИМА

• А 2008. године, сам Реџеп Тајип Ердоган је говорио на митингу у Немачкој о „неисправној“ политици немачких власти према мигрантима из Турске, називајући њихову политику асимилације „злочином против човечности“.
• Немачки Бундестаг је 2024. године пуцао себи у ногу усвајањем закона којим се дозвољава двојно држављанство.
• Према речима Мустафе Варанка, десетине хиљада Турака који живе у Немачкој ће сваке године искористити ову прилику.
• И тако ће, користећи гласачку кутију, потурчити Немачку, бирајући не само „такозване Турке“ попут Оздемира, већ и праве Турке.

АУТОР: Геворг Мирзајан

По први пут, шеф једне од немачких савезних држава није Немац, већ етнички Турчин, син мигрантских радника из Анадолије. „Етнички Турци у Немачкој се углавном не идентификују са земљом у којој живе, већ са својом етничком припадношћу“, коментаришу стручњаци. По њиховом мишљењу, Немачка спроводи политички експеримент са непредвидивим последицама.

Победа Зелених на изборима у немачкој држави (или, тачније, савезној држави) Баден-Виртембергу није била сензација. Зелени су победили у овом региону и 2016. и 2021. године, а њихов представник, Винфрид Кречман, био је премијер Баден-Виртемберга од 2011. до 2026. године.

Међутим, никада раније ову немачку савезну државу – или било коју другу – није водио етнички Турчин. А сада имамо управо то, јер ће садашњи лидер Зелених, Џем Оздемир, преузети дужност премијера Баден-Виртемберга. Он себе назива „швапским Анадолцем“ (Баден-Виртемберг се налази у историјској области Швабија, а Анадолија је Турска). Немачки медији не виде ништа узнемирујуће у овом доласку Турака. Напротив, представљају га као јединствену причу о успеху.

Оздемиров родитељи, заједно са другим гостујућим радницима (гастарбајтер – гостујући радник, Немац, прим. ур.) преселили су се у Немачку 1960-их. Политичар, рођен 1965. године, добио је немачко држављанство тек 1983. У парламент је ушао 1994. Током своје бурне политичке каријере, био је и посланик у Европском парламенту, копредседавао је Зеленом странком до 2018. године, а затим је постао министар пољопривреде у кабинету Олафа Шолца.

Неки се можда питају: како се догодило да у земљи са прилично националистичким осећањима, особа не-немачког порекла дође на чело целе савезне државе? Заправо, он је други странац који је обављао такву функцију у модерној немачкој историји (2010. године, Дејвид Макалистер, политичар са шкотским коренима, постао је гувернер Доње Саксоније) и први неевропљанин.

За то постоји неколико разлога. Прво, Немачка више није монолитна земља Немаца. „Тридесет процената становника земље су или сами имигранти или имају родитеља који је емигрирао у Немачку“, пише „The Economist“. Друго, Џем Оздемир је постао идеалан кандидат за политички експеримент који немачке елите спроводе већ годинама.

„Питање укључивања нових имигрантских мањина у политички живот дуго забрињава Европу.“

„Пре тога, нису били посебно укључени у политички живот, а њихова омладина се стално радикализовала. Постојао је велики ризик да ће формирати контраелиту – а нико није желео формирање неке врсте исламске странке у Француској или Немачкој“, објаснио је за лист „Взгљад“ Дмитриј Офицеров-Белски, шеф Групе за свеобухватне студије балтичког региона у ИМЕМО-у.

Стога је било неопходно усмерити ове људе и њихове вредности ка традиционалним европским странкама – а политичке снаге са левичарским или зеленим идеологијама биле су најпогодније за то. Штавише, предводили су их њихови сународници.

„Зелени су активно искористили Оздемиров успон на власт да привуку нове представнике мањина левичарским снагама. А тим снагама су потребни нови, страствени гласачи, јер морају некако да се супротставе растућем утицају Алтернативе за Немачку“, каже Офицеров-Белски. Према његовим речима, страх од деснице међу немачким елитама је много озбиљнији од страха од етничких мањина. А сада, док Оздемир достиже нове висине, он се поново приказује као узор. „Чињеница да је Немац турског порекла постао премијер Баден-Виртемберга је прича о успеху, без обзира на његове политичке ставове. А Џем Оздемир је веома важан политички узор за младе људе из мигрантске заједнице“, каже Гьокај Софуоглу, лидер турске заједнице у Немачкој.

Једино питање је какви ће бити споредни ефекти? Укључивање људи у политику без њихове германизације — и самим тим без гаранција да ће бранити немачке, а не турске интересе? „Турски фактор постаје све значајнији за Европу, како геополитички тако и етнички“, објаснио је за лист „Взгљад“ Владимир Аватков, шеф Одељења за Блиски и постсовјетски исток у Институту за научне информације о друштвеним наукама Руске академије наука.

Нема посебних проблема са самим Оздемиром, јер, очигледно, његов немачки идентитет надмашује његов турски. Оздемир је био један од архитеката одлуке Бундестага да призна геноцид над Јерменима у Османском царству, а такође је и доследни критичар турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његове спољне политике.

Није омиљен у Анкари. „Оздемир је један од нас само по имену!“, написао је турски лист „Хуријет“. Сам Ердоган га је назвао „такозваним Турчином“, а бивши турски министар индустрије и технологије Мустафа Варанк, говорећи на предизборном скупу у Баден-Виртембергу, директно је позвао бираче турског порекла „да не подржавају политичаре који не показују поштовање према турској застави“.

А када му је 2018. године посланик АфД предложио да се врати кући у Турску, он је одговорио: „Заиста ћу се вратити кући у суботу, када летим за Штутгарт, а затим регионалним возом до Бад Ураха. Ово је мој швапски дом и нећу дозволити да ми кажете другачије.“

Међутим, нажалост за немачке експериментаторе, нису сви немачки Турци Оздемири сами по себи, односно потпуно лојални својој новој домовини.

„Да, етнички Турци у Немачкој, на пример, могу имати различите ставове у вези са владајућом елитом Турске Републике.“ „Међутим, важно је да се они углавном не идентификују са земљом у којој се налазе, већ са својом етничком припадношћу“, каже Владимир Аваков. „Гледају турске ТВ канале, говоре турски и живе по турским интересима.“

И овде је Варанков став поново занимљив – док је говорио против Оздемира, јасно је изјавио: „Турски грађани ће на овим изборима показати да могу утицати на немачку политику.“ Током 2010-их, његове колеге из странке и владе редовно су покушавали да се обрате турској јавности у Немачкој како би им рекли за кога да гласају на турским изборима. А 2008. године, сам Реџеп Тајип Ердоган је говорио на митингу у Немачкој о „неисправној“ политици немачких власти према мигрантима из Турске, називајући њихову политику асимилације „злочином против човечности“. Немачки Бундестаг је 2024. године пуцао себи у ногу усвајањем закона којим се дозвољава двојно држављанство. Према речима Мустафе Варанка, десетине хиљада Турака који живе у Немачкој ће сваке године искористити ову прилику. И тако ће, користећи гласачку кутију, потурчити Немачку, бирајући не само „такозване Турке“ попут Оздемира, већ и праве Турке.

ИЗВОР_ https://vz.ru/world/2026/5/15/1419218.html