• Савремени човек снажно осећа сужавање времена. Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест века
  • Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички век требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осећамо да се време негде губи, као да пропада у провалију, и не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали

 

АУТОР: Архимандрит Рафаил (Карелин)

 

Чини се да време лети све брже и брже. Ноћ смењује дан као да јутро отвара трепавице неба, а у магновењу вече их затвара. У детињству се чинило да дан траје необично дуго, да сунце лагано, готово неприметно, као огромни брод, плови у непрегледним пространствима неба и, најзад, после дуге пловидбе доспева у пристаниште за планинама које оивичавају хоризонт. Настаје сумрак као предворје ноћи, као антракт за време кога се мењају декорације. Али, ево, отвара се застор ноћи и пали се прва светлуцава звезда, као свећица у дубини плавога прозрачно-кристалног неба. Промиче време, пали се друга звездица, а затим се небо прекрива звездама као да је нечија рука просула ватрене цвјетове по небеском своду. Тамни се плаветнило неба, све су јасније звезде над земљом. И тај почетак ноћи развучен је за дете као да је у пространству неколико година. Само време чини му се мелодично као дужа успаванка.

А како ми доживљавамо то исто време сада? Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест века. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички век требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осећамо да се време негде губи, као да пропада у провалију, и не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали.

Многи говоре: „Ја се сећам оног времена када смо читали књиге посећивали се, радили понекад у две смене; а сада нема се кад отворити књига, а са познаницима општимо најчешће телефоном.“

У чему је ствар? Није ли хронично оболeо сам хронос? Вероватно најдубље расуђивање о времену може се наћи код бл. Августина у његовима бесмртним „Исповестима“. Он сам указује да постоје два рачунања времена: вањско и унутрашње. Вањски аспект времена – то је календарско време, које има одређене објективне оријентире који су прихваћени као еталони. То време је утврђено и стално. Унутарњи аспект времена – то је време које преживљава и бележи наша душа ритмовима и процесима самог човечјег организма. То је субјективно време, и њега човек прима као непрекидно стиснуто време, као скраћивање самих календарских периода.

Ова загонетка је тешко решива зато што улазимо у област претпоставки те време као да моделирамо. Човек непрекидно прима бујицу информација споља. Ова информација не нестаје, већ се одлаже у његовом памћењу у некакве невидљиве за нас кодове. Свака информација тражи своје место у аналима сећања, то се може рећи да се код нас непрестано врши обрада вањских информација. Ако упоредимо психу са лоптом која се врти око своје осе, онда је та лопта код детета мање оптерећена информацијом, креће се брже и зато му се време чини субјективно дужим; касније се ова лопта, пунећи се информацијом, отежава. Њено кретање се постепено успорава, па то човек прима субјективно као скраћење самога времена. Наравно, ово је само једна натегнута схема, али ми и не претендујемо на математичку формулу времена, коју још нико није успeо извадити из корена бесконачности. Ми само желимо да појаснимо нашу мисао.

Знање је мач са две оштрице. С једне стране, ми се опиремо знању, а са друге, проток информација, оптерећујући психу, отима код нас само време. И више од тога; битна информација постаје повремена; она се претвара не у знања, већ у магацин мртвих података, који лежи у нашој подсвести као у бродској тамници.

Зашто су аскете одлазили у пустињу, или се закључавали у своје келије као у гробнице и узимали са собом само најнужније ствари? – Да би одбацили од себе спољашње информације или тачније да би их свели па најмању меру. Њихова мисао постојала је јасна и проницљива, а молитва је добијала посебну дубину. Чак и најпростија ствар, заузима посебан простор у човековој души. Он мора да је чува, да брине о њој, уопште говорећи, чинити је делом своје душе. Да управо тако ствари пуне не само пространство куће, него и простор душе, тј. мисли и осећање. Оне такође скраћују време које преживљава душа, као да га гутају, на се ослобађајући од ствари, или некако мењајући намештај, човек осећа како узраста потенцијал његове душевне слободе.

Духовни живот мора укључивати у себе борбу за време. У погледу вањског времена, велики значај има повезаност и поредак у пословима. Ако је хаос у пословима, све више је неопходно времена него школе. Такође, човек треба да смањи своје захтеве – телесне и душевне, па ће многе бриге отпасти саме од себе. Што се унутарњег времена тиче, овде је потребан нарочит филтер који би некако регулисао поток придолазећих информација. Осим тога, човек треба да научи да извесно време проводи у усамљености, остајући насамо са својом душом. Наше очи, уши и језик често се претварају у пукотине на посуди кроз које истиче њихов садржај. То води до унутарње пустоши. Зато хришћанска аскета захтева контролу над спољњим осећањима и тим великим даром који се назива „реч“.

За обраду, слагање, разврставање и смештај добијене информације у огромна складишта меморије захтева се непрекидно тражење психичке енергије. Ако информација разних видова: сликовна, речита и др. укључујући емоционалну, надилази одређени ниво, онда она као терет замара психу човека, нарушава равнотежу између механичког и стваралачког памћења. Човек, узимајући већу количину хране, чини своје тело болесним и тромим. У прождрљивца се мишићи постепено претварају у маст и сало. Слично овоме је и психичко замашћивање када памћење постаје као неко надувено црево душе.

Највећи потенцијал енергије коју има човечији дух јесте око душе. Уз поток информација, које више долазе као наводњавање, душа узима енергију код духа и самим тим као да гута дух. Душа, као агресор, осваја код духа његову унутарњу област и исисава његове снаге као што вампир исисава крв из своје жртве. Дух постаје немоћан и болестан, а ако то стање потраје више година, онда постаје утешилац који престаје чак да схвата своје стање и осећа бол.

Ако се покуша одредити право стање нашега духа, онда је то стање дремежа, које се примећује кратким буђењем и дубоким сном. А у сну се губи осећање времена.

Време одвојено од вечности заиста пролази као сан. Хришћански аскетизам је реанимација духа. Треба издвојити пространство душе од копија, уображења, и сенки вањштине, и дати духу оно што му припада по праву његовог царског рођења. Тада ће човек осетити нову запремину времена, осетиће лакоћу кад се ослободи од терета онога што му је туђе, и доживеће радост сличну оној радости коју је више пута осећао у годинама детињства, а затим изгубио је и заборавио.

Аскетизам укључује у себе покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над пет осећања. Преподобни Симеон Нови Богослов је писао: „Ко влада са пет осећања, влада читавим свјетом“. Ми ћемо додати: Зато што их покорева ономе који је створио свет – Творцу времена и вечности.


ИЗВОР: https://prijateljboziji.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *