Поводом Абрамовича и других олигарха… Ови људи не умеју да читају знакове судбине. Године 2012. 12-13 октобра на заједничком заседању, сусрету Међународног монетарног фонда и Светске банке, грађанка Кристина Лагард је рекла да је један од главних задатака у наредним годинама – експропријација такозваног „младог“ новца. Када су је замолили да то прецизира, рекла је: „Онај новац који су присвојили олигарси у различитим земљама, укључујући и Русију је „млади“ новац…“; у Русији, Индији, Кини, Бразилу, као и онај који су присвојили чиновници који олигархе служе. Још је додала да „постоје и моралне и правне основе за ово“. Али, правног основа… Поводом правног основа чак ни питање нису поставили, јер су сви новинари схватили о чему је реч. То је суд „Абрамович против Березовског“ на коме су ова два човека, да тако кажемо, под заклетвом, толико тога рекли о себи. Уопштено, било је јасно да своје камене палате нису зарадили поштеним радом. Тако да је то, у принципу, био аларм. То је био аларм! Али га они нису чули.
Нису чули, већ су наставили свој „пикник“ не схватајући да је то пикник крај пута. И у сваком тренутку неко може доћи и отети га. Они су испустили из вида да данашњу англосаксонску елиту чине наследници пирата, разбојника, бандита… И не само то, они нису схватили да на њих, свеједно, гледају као на урођенике, као на поглавице урођеника са којима се могу мењати заробљеници за бисере, али ако затреба, може им се и отети све оно што су трампили. Деведесетих година су им рекли: „Донесите свој новац, донесите код нас….“ Такорећи, „ево овде засадите, реците ‚крекс-пекс-фекс‘ и израшће дрво са златним дукатима“, са златницима… Тако је и било. А сада је наступио тренутак истине, дошло је време за наплату.
Сада о национализацији (имовине) елите. Ако постојећи режим у Русији жели да преживи у овој врло сложеној ситуацији, он, безусловно, мора да постане мудрији, он мора, да тако кажем, да постане паметнији. И, неизоставно, потребни су кадрови, зато што „кадрови решавају све“. Није Стаљин тек тако „чистио“ кадрове 1937-38 године. Наравно, била је то борба за власт итд. Но, ствар је у томе што је савршено јасно било да кадрови преостали из Грађанског (рата) могу само да отимају и деле. Они нису ствараоци. Но, дошло је друго поколење после XVIII конгреса Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), које је заиста градило земљу, подизало. Иако је и после Грађанског (рата) било делатника који су подизали земљу, ипак је била потребна смена елита. Заправо, Стаљин је ту смену и спровео. На суров начин. Али то је било природно јер су 1937-38 биле наставак Грађанског (рата), само сада то није био рат – „сви против свих“, већ рат на највишем нивоу. То јест, дошао је до највишег нивоа и тамо се Грађански (рат) завршио.
То не значи да и сада мора да буде тако. Сада је довољно људе одсећи од информационих токова и они су већ ван игре. Године 2015. дао сам интервју под насловом „Судбина оних који немају идеологију је пикник на ивици историје“. И тада сам рекао да клановско-олигархијски режими не побеђују у светској игри. Заправо, клановско-олигархијски режими не могу да преживе у светској борби. Клановско-олигархијске режиме и, узгред, причу са Абрамовичем, разумем врло добро… Подсећају ме на оне које зову, затвореници зову – „конзерве“. Када су затвореници бежали из логора у тајгу, са собом би повели и неког подебљег момка… То су радили да не би умрли од глади. И олигархијски, клановско-олигархијски режим… било у Заиру, било у Русији… Но, са Русијом је теже јер овде имамо нуклеарно оружије, али, клановско-олигархијске режиме, у принципу, господари светске игре посматрају као „конзерве.“ Као нешто што може да „иде под нож“ када је сложена ситуација, када је потребан новац. И, управо је сада наступио један такав тренутак.
Уопштено, побеђују, у историјским биткама побеђују елите. Погледајте: средином осамдесетих година и САД и СССР су се нашли у сложеној ситуацији. У октобру 1987. годину у Америци је букнула криза на берзи. И Гринспен је тада рекао: „Може нас спасити само чудо!“ Чудо је било рушење СССР-а. То јест, над понором су висили и САД и СССР. Али западна елита, као искуснија, просто је тупу, позну совјетску елиту – надиграла. И, испоставило се да је Стаљин био у праву када је рекао: „Ето, умрећу и вас ће империјалисти као мачиће подавити, а то сте и заслужили!“ . Но, њега је, заиста, веома узнемиравла та ситуација.
И ако погледамо нашу владајућу елиту… на тог Хрушчова, Брежњева… Али ја никако не идеализујем ни Кенедија, ни Никсона. Но, ако упоредимо, уопштено, и Кенеди и Никсон су били савремени људи. Они су били људи свог времена. А ови (Хрушчов, Брежњев) су за временом заостајали и нашли се у другом времену. А онда је дошло поколење Горбачова. Људи нивоа… рецимо председника колхоза! У најбољем случају људи који су навикли да имају газду. А тај газда је постао вашингтонски обласни комитет. А онда је дошло следеће поколење, сада већ поколење деце „приватизатора“. Писац Козлов је веома добро приказао лик овог поколења у роману „Нови лопов“.
И, ови људи веома желе да се уграде у пост-западни свет. Они не схватају да купују карту за Титаник. Али, најважније је да пост-западни свет њих не жели. Он хоће да их ороби и избаци напоље, на мраз! Да са њима учини оно што су Остапу Бендеру учинили на румунској граници. Но, они ово не разумеју. Овде може прорадити само једно: инстинкт самоодржања. Ако инстинкт самоодржања, у некој мери, постоји код ове „елитке“ (игра речима, елитка значи – луксузна кућа, стан, елитно насеље, прим.прев), онда ће се она од „елитке“ претворити у елиту која је, у крајњој линији, спремна да се бори. Али тешко, јако тешко је од људи који су васпитавани као потрошачи… при чему потрошачи окренути ка Западу. Светлост са Запада! Lux Ex Occidente, а не Oriente… Тешко ће бити од њих направити нешто… Нешто за борбу способно… Ипак, можда сам сувише песимистичан. Надам се најбољој варијанти. Може ово бити руско чудо…
Русија сваки пут искочи у ситуацијама светске или европске кризе. Ево, сада се та криза распламсава. И, може бити, да ће нам историјско памћење помоћи да искористимо ову кризу као што сурфер користи таласе и пење се на њих. Бар желим у то да верујем!
Аутор: Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић
Извор: Сродство по избору