Рат који се дешава у Украјини дао је слику савремене цивилизације онакве каква она стварно јесте. На једној страни је Зло а на другој Нада. Између је провалија, Армагедон, нестанак. Речником прагматичних теоретичара рата, Европа је немоћна и без икаквог утицаја на насиље евроатланских јастребова из Лондона и Вашингтона, а Русија је увек у прошлости и данас, незаустављива у самоодбрани. Пропаганда Запада неће говорити о узроцима рата, она говори о последицама и мизерном, патетичном реториком сажаљева словенски живаљ у Украјини. Словене које баштиници нацистичког наслеђа најрадије гледају како гину у међусобном обрачуну, као деведесетих у грађанском рату југословенских народа… Шта су узроци и последице рата у Украјини, и како би изгледао нови почетак друкчијег света од овога који се ухватио у мрежи сопствене индустрије лажи и насиља?
АУТОР: Никола Влаховић
ви уџбеници из предмета “Историја” за основно средње образовање у некадашњој југословенској држави, објашњавали су почетак свих савремених ратова реченицом: “…Велике силе, незадовољне новом поделом света покренуле су оружане сукобе…”
Уџбеници историје у скоријој будућности, ако свет преживи ову неизвесну епоху, морали би да објасне садашњи рат у Украјини простим набрајањем следећих чињеница: улазак руске армије у Украјину дошао је као последица дуготрајних империјалистичких интереса САД против нарастајућих сила Русије, Кине, Индије и других непокорених земаља, а пре свега због одбијања те доскорашње велесиле да прихвати мултиполарност, као нову геополитичку стварност.
Дуги низ година траје англосаксонска политика прекрајања историјских чињеница, али и брутална антируска пропаганда која је отишла толико далеко да је у последњих неколико деценија, Дан победе над фашизмом у Другом светском рату замењен Даном Европе, где се сваке године у Паризу окупљају и победници и поражени, док је Русија као стварна победница која је положила највеће жртве у том рату и практично срушила нацистичку Немачку, сведена на “једну од учесница” у том ратном ужасу!
Због читаве индустрије оваквих лажи које се сервирају новим генерацијама младих Европљана, треба подсетити да је, на пример, дан капитулације Немачке у Првом светском рату (11. новембар), назван у новије време “Даном примирја у Првом светском рату”. Тако је историјска чињеница да је Немачка капитулирала (чиме је рат и завршен), промењена у “нову суштину”, да Први светски рат уствари никад није ни завршен, већ је наступило “примирје” уместо трајног мира!
Дакле, нова “глобалистичка” историја нас “учи” да Немачка уствари није капитулирала, само је привремено одложила оружје! Истина, и то се показало као тачно, већ у Другом светском рату кад је Хитлер већ на његовом самом почетку, натерао Французе да потпишу капитулацију у истом вагону у коме је Немачка потписала предају и капитулацију у Првом светском рату.
Али, никаква индустрија англосаксонских превара не може да сакрије њихове истинске тежње за потчињавањем остатка света. Теорија о “вишој раси” и њеној “природној надмоћи”, није јединствени изум немачких нациста, него традиционални изговор сваке огољене силе која има жељу за доминацијом и присвајањем туђих живота, територије, па чак и културе и духовности…
Сведоци смо да је прошле 2021. године (21. децембра) одлуком Конгреса Сједињених Америчких Држава, у осам тачака донета Декларација о враћању светске моћи САД, а Украјина (и други делови источне Европе у близини границе са Русијом), требала је да буде први полигон за демонстрацију те моћи. Како је и признао крајем фебруара 2022. амерички председник Џо Бајден, “…Америка се дуго припремала за овај рат”, који сада неко други треба да води у њено име. У овом случају, сваки грађанин Украјине, који је претходно излуђен евроатланском пропагандом о уласку у “европски рај” и НАТО пакт, упркос томе што то чак ни већина бриселских комесара није могла да замисли…
Ако знамо да западни војни савез нема никакву уговорну обавезу да брани Украјину, која није његова чланица, неке од најтежих одлука требале су да падну на терет Европске уније. На самом почетку рата у Украјини, амерички председник Џо Бајден је искључио могућност слања америчких трупа да се боре против руских војника. То је недавно поновио у свом говору пред Конгресом. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг рекао је још 30. новембра 2021. године нешто врло иронично, што нико у Кијеву није схватио на прави начин: “…Важно је правити разлику између савезника НАТО и партнера Украјине … Украјина је партнер, веома цењени партнер…”
“Цењени партнер” није исто што и земља савезница. “Цењени партнер” мора да погине за сулуде идеје украјинских ултрадесничара и фашиста, уз благослов и велико навијање публике заваљене у фотељама америчког Конгреса.
Како би било јасније да се Америка заиста спремала за овај рат за који неко други треба да гине, важно је напоменути да је последњих година ова држава произвела хиперсоничну ракету са балистичком главом познатију као “Дарк игл” (“Тамни орао”) (средњи домет до 2.800 км) и прву прототипску батерију од четири ракетна лансера коју су Американци недавно инсталирали у Немачкој са директном претњом Русији. Непосредно уочи руске војне акције у Украјини, Америка је ове своје “инструменте за масовно убијање” почела да инсталира у Украјини и осталим приграничним земљама Русије…Влада у Москви очигледно није имала избора и није могла да чека да буде нападнута и неприпремљена…
Чињенице даље говоре да је у Пољској Америка инсталирала 200 ракетних силоса, у Румунији још 140 таквих силоса, тачније, СМ3 ракета за пресретање руских ракета и то у четири варијанте различитих брзина, од којих је најбржа 5,2 километра у секунди са претњом за пресретање свих руских ракета и онемогућавања узвратног удара. Све што је овде набројано (и много тога још), инсталирано је на тлу Украјине и има моћ да се за мање од пет минута испали на тло Русије.
Дакле, брже него што руске балистичке ракете могу да се лансирају! Угроженост Москве и европског дела Русије је на тај начин била више него очигледна и одговор је морао да уследи…
Ако треба тражити одговор на садашње догађаје у Украјини, треба разумети пре свега овакве геополитичке разлоге кризе и све друге разлоге за одлуку Русије да онемогући улазак Украјине у НАТО пакт. Покретање поступка за стварање сопственг безбедносног појаса је природан одговор једне велесиле другој, агресивној велесили, која је за последњих тридесет година покренула близу двадесет ратова широм света.
Нема ниједног разлога да Путинова Русија верује таквом “партнеру”.
Све друго су манипулације светском јавношћу и произвиди из англо америчке индустрије лажи. На сцени је, као и увек у преломним тренуцима људске цивилизације, дубока геополитичка игра за превласт над светом и уништење противника.
Да не би било забуне око стварног порекла “украјинског проблема” (како га западни медији већ годинама називају), подсетимо да се још оног давног 5. децембра 1994. године, Украјина, до тада нуклеарна сила као бивша чланица СССР, потписом на акте Будимпештанског уговора (чији су, поред ње, потписници и гаранти, били Русија, Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе), обавезала да буде не-нуклеарна држава, и да ће вратити све ракете са нуклеарним главама Русији, а за узврат све три остале потписнице тог споразума обавезале су се да поштују “независност и суверенитет постојећих граница Украјине” (цитат из оригинлног текста Споразума)…
Такође, све три стране су се обавезале, својим потписима, да “…неће користити моћ оружја против територијалног интегритета или политичке независности Украјине” и да “…ниједно од њихових оружја неће бити употребљено против Украјине изузев у случају самоодбране.”
Протекле деценије дошло је до смањења америчког ангажмана у региону, али то се променило када је стари хладноратовски вампир, Џозеф Бајден постао председник САД. Под његовом командом Вашингтон је одлучио да појача војно присуство на Западном Балкану формирањем истуреног штаба Команде за специјалне операције у Европи (СОЦЕУР) у Албанији и довођењем за сада непознатог броја војника.
Бивши амерички председник Доналд Трамп планирао је 2019. године повлачење 12.000 војника из Немачке, премештање ЕУЦОМ-а из Штутгарта у Белгију, као и враћање Друге коњичке регименте из града Вилзека у Америку. Пољска се тада добровољно понудила да прими америчке војнике повучене из Немачке, али је Бајден стопирао Трампову одлуку одмах по преузимању дужности.
Како на све ово гледа Европа, та стара “колевка цивилизације” којој су одавно угрожене све полуге деловања и потпуно срушено самопоуздање након 77 година под америчком економском, војном и политичком доминацијом?
Наиме, у тексту коалиционог споразум нове немачке владе пише на истакнутом месту да јој је циљ стварање европске савезне државе! Мада је та идеја прилично застарела, након свих искустава од стварања “првобитне” Европске економске заједнице, па до данашњих дана. Да ли је Немачка сама и излована у свом европском сну?
На страни 131. коалиционог споразума немачких Социјалдемократа, Зелених и Либерала дословно пише: “…ова влада ће тежити развоју Европске уније у федералну европску државу…”
Тако нешто данас у Европи готово нико не сме ни случајно да помене, нити иједна друга влада у ЕУ има било какав сличан документ који помиње “федералну Европу”, мада је то стара и у почетку беше племенита визија будућности Европске уније. Поменимо и то да је још у Римским уговорима из 1957. године изражена “чврста воља да се поставе темељи за све ближу заједницу европских народа”. Такође, и у Лисабонском споразуму из 2009. године наводи се да постоји намера да се ствара “све ближа унија”. Председник Европске комисије од 1985. до 1995. Жак Делор, процес интеграције упоредио је с вожњом бицикла: “Ако се зауставиш – пашћеш.”
Овакве идеје данас се веома ретко могу чути, а британско бекство из ЕУ, био је до сада најоштрији израз одбацивања идеје о све већем заједништву. Али, Енглезима пре свега, никада у прошлости није одговарала јака континентална Европа, која подразумева добре и одличне односе са Русијом. Против саме идеје стварања европске федерације држава, недавно се побунио и холандски премијер Марк Руте, који је рекао да “…постоји тај наратив о неизбежности све ближе сарадње у савезној европској држави. Не свиђа ми се тај ужасан речник о све ближој Унији…” Руте сматра, пишу холандски медији, да је политичка унија “романтична визија” с којом он не жели ишта да има.
И бивши председник Савета Европске уније, Доналд Туск још 2016. године на једном састанку привредника из ЕУ рекао: “…Уопште није примерен одговор на наше проблеме, са ентузијазмом форсирати заиста наивне визије о тоталној интеграцији, па ма колико добронамерни били њени заговорници. Прво, зато што је то једноставно немогуће. А друго – што је парадоксално – зато што већ и само заговарање тога води ка јачању неповерења према Европи и то не само у Великој Британији…”
Иронично звучи то да су, на пример, Француска и Холандија највеће заговорнице европске идеје, а да су грађани те две земље на референдумима 2005. године плебисцитарно одбацили Устав ЕУ. Тиме су само показали да већина грађана тих земаља не жели ближу интеграцију. Ту идеју одбациле су и неке земље “Вишеградске групе”, Мађарска и Пољска које су јасно рекле да савезну европску државу “заправо не жели нико”.
Зашто онда у овако драматичним околностима, Немачка тражи “федерализацију” Европске уније?
Професор политичких наука Јоханес Варвик са универзитета у Халеу, недавно је поновио сумњу у ову идеју рекавши да : “…Ако странке које чине ову владу заиста у то верују, онда ће се брзо суочити са реалношћу европске политике. Јер у Европи то заправо не жели нико.”
Познати немачки правник Данијел Редер, говори у немачким медијима да је био “изненађен” када је у коалиционом споразуму видео да је циљ нове политичке гарнитуре у Берлину, стварање “европске савезне државе” па је написао у једном ауторском тексту да њега нико не треба да уверава у неопходност европске интеграције: “…Слутим црне дане за ЕУ! Кад схватите да заиста велике проблеме – климатске промене, миграције, пандемију, конфликте са Русијом – не можемо да решимо као појединачне националне државе, а не можемо ни све да препустимо Кини или САД, онда је јасно да нам је потребна даља европска интеграција…”
Редер даље пише да је Европска унија у овом тренутку “крхка конструкција са ограниченом способношћу да делује. Њено прихватање на унутрашњем, али и спољном плану повећаће се само ако она буде ефикаснија у глобалном обликовању снага…”
Истина је да је Европска унија према својим правним актима, већ дуго једна држава кроз заједничко унутрашње тржиште или у спољној трговини. Али у неким другим областима чланице не желе да одустану од свог суверенитета, већ су у најбољем случају спремне да међусобно координарају и сарађују. И ту се виде границе до које свака поједина држава жели да иде у интеграцијама.
На примеру здравствене политике у ЕУ, види се да је она у надлежности појединачних држава, што је за неке од њих добро а за неке поражавајуће. Истина, ЕУ је основала огроман, заједнички фонд помоћи за ублажавање економских последица ограничења због пандемије вируса Короне. Али и тај фонд је показао колико заједнички програми делују посебно кад се ради о оргромном новцу: увек се поставља питање: ко то плаћа, а ко ће имати користи?
Ту је, такође, и баук финансијске подршке сиромашнијим земљама ЕУ јер и тај новац редовно остаје у рукама оних богатијих (преко прескупих хуманитарних институција и слично).
Пуних 77 година Америка је диктирала овакав вид лицемерја, политичког и финансијског, затирала историјске чињенице, започињала крваве ратове и чинила све да покори цео свет на најбруталнији начин.
Ако тај од пропаганде и индустрије лажи скоро обневидео свет не уђе у потпуно самоуништење и ако се након тога роди неки нови светски поредак у коме ће постојати разумна равнотежа односа међу државама, људима, системима, у том свету за овакву Америку неће бити места. А да би се она променила, неизбежно је да се деси право чудо. Има ли наде за такав епилог последње светске кризе?
А 1.
Да се не заборави
Вучићева досадашња владавина похваљена је од стране Запада сваки пут кад би својим партнерима из Евроазијске уније окренула леђа. Тако је Европска унија поздравила одлуку Србије и још шест земаља да се „ускладе“ са одлуком Савета ЕУ о рестриктивним мерама донетих у вези са Белорусијом, 22.12.2021. године. Наравно, „ускладио“ се Вучић на штету Србије. Јер је Србија са Белорусијом, као чланицом Евроазијске економске уније (ЕЕАУ) имала (и даље има) споразум о слободној трговини. Споразум Србије са пет чланица ЕЕАУ (Русија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Јерменија) ступио је на снагу у јулу 2021. Потпуно је неизвесно хоће ли тај споразум након Вучићевих „скретања“ остати на снази…
А 2.
На земљи рат, у космосу мир
Међународна свемирска станица (ИСС) која ради захваљујући сарадњи Сједињених Држава и Русије, засад не трпи због крајње напетости која влада између две земље након уласка руске армије у Украјину, што је потврдила и америчка агенција НАСА.
„Тренутно мирно радимо у свемиру“, рекла је Кети Лоудерс, придружена администраторка НАСА-е …Амерички и руски тим „и даље разговарају“, „и даље сарађују“. Русија је потребна за добар рад ИСС-а јер се његов погонски систем који омогућава подешавање путање ослања на руске ракете.
„…Без Русије ко би спасио ИСС од неконтролисаног скретања са путање и од њеног пада на САД или на Европу?“, упитао се Дмитриј Рогозин, директор руске космичке агенције.
Извор: magazin tabloid