СТАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ У СРБИЈИ: Критички осврт на излагање проф. др Мирољуба Јефтића

• Рад разматра религијски контекст Мухамеда као човека и пророка у исламској традицији, уз поштовање његове личности, али истовремено истиче из хришћанске перспективе јединственост Христовог дела као Богочовека и Спаситеља света.
• Кроз библијске цитате и народну традицију, рад подвлачи да вредност вере није у бројности, већ у квалитету и трајној духовној снази, те да је Христово стадо мало, али одабрано, што одражава континуитет духовног живота у Србији.

АУТОР: Ипођакон Душан Миљковић

Увод

Током претраживања публикација на интернету, наишли смо на две изјаве проф. др Мирољуба Јефтића које су нам привукле пажњу и које, иако независне, могу послужити као полазна тачка за критичку и аналитичку рефлексију о верској и културној динамици у Србији. Проф. др Јефтић је у научним круговима познат као политиколог, док га поједини медији у јавности представљају и као стручњака за исламологију. У којој мери је заиста врхунски научни радник у области политикологије и колико дубоко познаје исламологију, није предмет овог рада, већ ћемо се фокусирати на саму садржину изјавa које је дао.

Прва изјава, објављена 2018. године, на једном сајту, гласи да „у Србији православаца скоро да нема.“[1]  Ова тврдња се односи на верску демографију и, с обзиром на њену провокативну формулацију, заслужује критички осврт. Она редукује сложену духовну и културну реалност на једноставну статистичку оцену, занемарујући различите димензије православља као историјског, културног и идентитетског феномена.

Друга изјава, са другог извора, односи се на Мухамеда, где он каже: „Мухамед је једна од најзначајнијих личности светске историје. Он је фасцинантан човек вредан сваког поштовања. Ради се о човеку који је направио такав систем да је спровео духовну револуцију која у овом моменту има озбиљне шансе да целу земљу претвори у дара ислам.“^[2] Он каже да ово говори „са дубоком моралном одговорношћу према пријатељима муслиманима, а има их много.“ ^[3]

Како је ову тему са православном вером довео у везу са муслиманима, није јасно, како се ове две теме  могу адекватно поставити у једну раван, имајући у виду да Куран нема истоветно учење о Деви Марији и Господу Исусу Христу. Таква упоредна аргументација одвлачи пажњу са суштинског питања православне вере у Србији и њене динамике као живог и развојног процеса.

Православна вера у Србији не може се свести на категорију завршеног типа, статистичку вредност или формалан број верника. Она представља живи и развојни процес који се испољава кроз духовну праксу, породичне и заједничке обичаје, као и кроз културну и духовну традицију. Суштина православља превазилази квантитативне показатеље, јер се вера остварује кроз индивидуално духовно искуство, колективно сведочење вере и континуитет културних обичаја.

Академски приступ религијским феноменима захтева препознавање сложености и разноврсности у њиховим деловањима са свим различитостима  у односу на  веру у Христа. Православна  пракса није ограничена само на формално припадање или учешће у одређеним молитвословљима, већ укључује духовни развој појединца, његову моралну и етичку оријентацију и колективно искуство заједнице. Генерализације које редукују православље на „проценат верника“ или статистичке категорије занемарују суштину верског живота и његово истинско деловање у друштву.

У овом раду биће размотрене тврдње проф. др Мирољуба Јефтића кроз академску перспективу, са освртом на динамичку природу православља, његову улогу у друштву и значај за заједницу, као и кроз призму Јеванђеља, које наглашава вредност духовне заједнице и колективног сведочења вере.

Динамика православља и колективно сведочење вере

Православна црква није само институција или организација; она је живи организам у којем се вера реализује кроз заједничко сведочење, молитву и духовну дисциплину. Према учењу Јеванђеља:

„Јер где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мат. 18,20).

Овај цитат наглашава суштински карактер Цркве као духовне заједнице која се ослања на колективно сведочење вере и духовно јединство појединаца, а не на бројност или формалну припадност. Вера је живи процес који се кроз време не мења, прилагођава и обликује у складу са културним, историјским и друштвеним околностима, већ она прати и прихвата живи Христов организам који се једнако испољава у Цркви и друштву.

Православље у Србији, као и у другим традиционалним православним земљама, није статичан систем правила или формалних ритуала, већ динамичан феномен који укључује еволуцију духовног живота, културне праксе и заједничке свести народа, које се огледају у Цркви, са јединственим учењем.

Историјски континуитет и културни утицај

Историјски континуитет православља у Србији показује да вера није само лични избор, већ и колективно искуство које обликује културу, моралне вредности и друштвени идентитет, као наслеђе светосавља и његовог прегаоца Светог Саве, чије су мошти Турци спалили у Београду на Врачару.

Од средњег века до данас, православље се не садржи само у свести верника и литургијском поимању живота, као постојеће црквене  заједнице, већ се оно огледа као носилац културних и духовних вредности српског народа, кроз развој обреда, уметности, писмености и просветитељских иницијатива. Тако имамо појаву да се православље једнако налази у Цркви и у друштву, преко породице, традиције, просвете, културе и науке, као   својеврсно оприсутњење светосавског кодекса који је српском народу уткао сам Свети Сава.

Овај континуитет потврђује да верски идентитет није резултат формалних категорија или пописних бројева, већ дубоко укорењене културне и духовне традиције. Генерализације које редукују веру на бројчане показатеље занемарују суштину верског живота и могу довести до погрешних закључака, као што је то овога пута учинио проф. др Мирољуб Јефтић.

Критичко разматрање тврдњи проф. др Мирољуба Јефтића

Тврдња проф. др Мирољуба Јефтића о „непостојању православних верника“ у Србији делује не само зачуђујуће, већ и нетачно, јер занемарује живо духовно искуство, историјски континуитет и колективно сведочење вере које је присутно у свакодневном животу народа.

Православље у Србији није апстрактан број, већ живи процес у којем се људи, заједнице и култура непрекидно мењају и развијају, са очувањем вере православне.  Свако ко игнорише ову динамику, редукујући веру на статистику, не разуме ни суштину православља ни његов стварни утицај на друштво. Заправо, нису само верници они који се декларишу и за које се зна, него су верници и сви они који поштују Божији закон, а за њих се не зна.

Сетимо се само места у Првој књизи о царевима, када се пророк Илија жали Богу да је остао једини веран, а Бог му одговара да није сам:

„Али оставих у Израиљу седам хиљада, све оне који не приклонише колена Ваалу и сва уста која га не целиваше“ (3. Царевима 19,18).

Исти догађај помиње и апостол Павле у Новом завету:

„Оставих себи седам хиљада људи који не преклонише колена пред Ваалом“ (Римљанима 11,4).

Суштина тог места је управо у томе да Бог познаје оне који му остају верни, чак и када изгледа да су малобројни или невидљиви.

Динамични карактер вере

Вера обухвата више него формално верско припадање. Она се формира кроз лични духовни развој, литургијско учешће, заједничке обичаје (Крсна Слава, Литија, молебани, итд) и културне праксе које се преносе генерацијама. Овај процес не може се ограничити на апстрактне проценте, јер духовна стварност превазилази квантитативне показатеље.

Један од најважнијих аспеката православног живота јесте како појединачно сведочење, тако и колективно сведочење вере, које се остварује у Цркви, али и у свакодневним духовним праксама. Литургија, молитва, празнична чинодејства и породична духовна пракса чине суштину верског живота, формирајући живи и динамичан облик заједнице који се не може сврстати  у статистичке податке.

Мухамед и „духовна револуција“

Проф. др Мирољуб Јефтић је оценио да је Мухамед „спровео духовну револуцију.“ С хришћанске перспективе, ова изјава захтева прецизирање. У православном и ширем хришћанском учењу, истински духовни чин није резултат искључиво људске иницијативе, реформе или организационе промене, већ је увек заснован на Божјем откривењу и делу Христовом. Божји закон, као откривен у Старом и Новом Завету, остаје централни и непроменљиви стуб духовног реда.

С друге стране, друге религијске традиције, укључујући ислам, имају своје пророке и духовне вође са значајним утицајем на своје следбенике. Са становишта хришћанског учења, Христово дело као Богочовека остаје јединствено и непоновљиво у историји спасења. Према апостолу Павлу: „Ако је ко у Христу, ново је створење; старо је прошло, све је постало ново“ (2. Кор. 5,17). Ово указује да, када је Христово откривење примљено као нови духовни поредак, не може се касније примити нешто што је у супротности са Његовим учењем.

Исус Христос није деловао као обичан човек који иницира револуцију; Он је испунио Божји Закон у Домостроју спасења човечанства, објавивши Нови Завет и добровољно предајући себе на Распеће ради искупљења људи од греха и моћи зла. Христово дело није револуција у смислу социјалних или верских промена, већ трансцендентно остварење Божјег плана спасења, где закон Божји стоји изнад земаљских закона.

Према Божијем откривењу, духовни ред и спасење нису плод људске иницијативе, већ Божјег дела кроз Христа. Човек може учествовати у ширењу вере, вршењу добрих дела и потврди учења Цркве, али никада не може сам „спровести духовну револуцију“ која би надмашила Христово дело. Људски напори увек су одговор на Божју благодат, а не средство за стварање новог духовног поретка. Заправо,  ништа ново у смислу духовног значаја  и спасења не може доћи после Христа.

Христос је Јединородни Син Божји и Богочовек, чије је дело јединствено и непоновљиво. Истовремено, Мухамед се у исламском контексту препознаје као пророк и духовни вођа са значајним утицајем на исламску религију. Са становишта хришћанског учења, Христово дело остаје централно за спасење света, док појединци, укључујући Мухамеда, делују унутар својих религијских традиција као људи и пророци, без могућности да заменe или надмаше Богочовека Христа. Овде је реч о јасној разлици: с једне стране Мухамед као човек и пророк, а с друге стране Христос као Богочовек и Спаситељ света. Ова  тврдња се образлаже кроз призму Новог Завета и учења Цркве Христове.

Вредност вере није у квантитету, већ у квалитету и трајној духовној снази. Свако редуковање православља на бројеве и статистику потпуно занемарује њену суштину и улогу у друштву. Народна традиција приписује кнезу Лазару пред Косовски бој реченицу: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века.“ Иако ова изрека  није дословно забележена у историјским изворима, она симболично изражава избор кнеза Лазара: земаљска моћ и пролазне вредности су малене у односу на вечну духовну вредност Божјег Царства, што је у потпуности у духу хришћанске мисли о непролазном и вечном небеском Царству. Хришћани не стварају своје  царство нити своју владавину, већ на против, служећи Богу они служе  и људима, увек са вером, надоом и љубављу.

Мухамед се, као човек и пророк у исламској традицији, препознаје као духовни вођа са значајним утицајем на своје следбенике. И то је апсолутно право исламске религије у које ми не  улазимо и не  расправљамо о томе. Па ипак, његова људска и пророчка вредност, ма колико била значајна у оквиру исламске религије, остаје ограничена у односу на Христово дело, које је јединствено у домостроју Божјег спасења и трајно у духовном поретку вере.

Да ли је православље идеологија?

Проф. др Мирољуб Јефтић изјављује: „Да је у исламу право оно што је идеологија у хришћанству. Ислам се изражава кроз право, што значи да мора постојати супремација правне норме.“ Уколико под супремацијом разумемо врховност или одлучујућу улогу одређеног правила, то се може тумачити тако да у исламу правна норма има примарну и обавезујућу улогу у регулисању друштвених и религијских односа. У дубљу анализу исламске доктрине овде нећемо улазити, будући да то није предмет овог рада.

Поводом тврдње да је православље идеологија, неопходно је најпре разјаснити значење самог појма „идеологија“. Реч идеологија потиче од грчких речи ἰδέα (idea – појам, мисао) и λόγος (logos – учење, наука) и првобитно је означавала „науку о идејама“. У савременом смислу, идеологија представља систем људских уверења, политичких или друштвених концепата, усмерених на организовање друштва према људским представама о праву, власти или моралу. Она је производ људског разума и слободне воље и као таква подложна је промени и ревизији.

Супротно томе, реч православље потиче од грчких речи ὀρθός (orthos – прави, исправан) и δόξα (doxa – слава, уверење, мишљење) и означава „право учење“ или „истинско веровање“. Православље није људска конструкција нити идеолошки систем; оно произилази из Божјег откривења, Светог Писма и Светог Предања, у усаглашености са учењем Цркве Христове.

Са хришћанске, а посебно православне перспективе, вера се не може поистоветити са идеологијом нити са правним системом. Божји закон, изложен у Старом и Новом Завету, има врховну улогу у духовном и моралном животу верника, али није сведен на друштвено-правни механизам управљања заједницом. Његова суштина није у спољашњој регулацији односа међу људима, већ у преображају личности, унутрашњем моралном обновљењу и живом односу са Богом.

Док идеологија поставља људски концепт као врховни принцип уређења друштва, православље признаје врховност Божјег закона у духовном поретку. Земаљски закони могу бити прихваћени и поштовани у оквиру државног поретка, али они не представљају извор и мерило вере. Мерило вере остаје Божји закон и учење Христа као Богочовека.

Стога се православље не може разумети као идеологија нити као правни систем, већ као духовни поредак заснован на Божјем откривењу и усмерен ка спасењу човека.

Закључак

Православље у Србији је живи процес који интегрише индивидуалну духовност, заједничку молитвену праксу и културни континуитет. Генерализације које редукују веру на статистику занемарују њену суштину и могу довести до погрешних закључака о улози вере у очувању националног идентитета.

На крају, морамо јасно рећи: тврдње о „непостојању православних верника“ у Србији су нетачне и опасне, јер потцењују живи дух народа. Упоредо са овим нетачним тврдњама, све јавне изјаве које имплицирају физички чин према политичким актерима, као што је наведено у интервјуу проф. др Мирољуба Јефтића за лист „Курир,“^[4] када је  хтео (или је  заиста ошамарио свог политичког опонента),  не могу и не смеју се преносити на духовни идентитет заједнице.

На самом крају морамо нагласити: вредност вере није у квантитету, већ у квалитету и трајној духовној снази. Свако редуковање православља на бројеве или статистику занемарује њену суштину и улогу у друштву. Христово стадо је мало, али одабрано, јер у Јеванђељу по Луки (12,32) стоји: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.“

[1] https://www.espreso.co.rs/tag/123373/miroljub-jevtic, приступљено: 16.2.2026.

[2] Miroljub Jevtić,BALKAN INFO – Zvanični kanal, приступљено: 16.2.2026.

[3] https://www.espreso.co.rs/tag/123373/miroljub-jevtic, приступљено: 16.2.2026.

[4] https://www.kurir.rs/vesti/politika/3123753/ubice-te-zapad-ili-srbi-profesor-jevtic-otkriva-to-sam-rekao-djindjicu-pre-5-oktobra-sokiran-njegovim-odgovorom-poludeo-sam-i-zamalo-ga-osamario, приступљено: 16.2.2026.