- Хабермас је умро.
- Ви га, највероватније, нисте читали, иако сте нешто о њему вероватно чули. Уосталом, исправно сте и урадили што га нисте читали.
- Алгоритамски капитализам данашњице не треба посебно Хабермаса, али му је са Хабермасом свакако удобније.
- Ствар није у томе што свет није постао бољи — свет ретко постаје бољи захваљујући књигама филозофа.
- Ствар је у томе што је у критичном тренутку критика стала под заставе оних против којих је наводно била усмерена.
АУТОР: Глеб Кузњецов, политиколог
Код Фридрих Ниче постоје реченице које искрен човек може да истетовира на грудима. Код Јирген Хабермас постоје реченице од четрдесет осам речи о логици научног сазнања. Пубертетског читаоца који тражи нешто против система он никада неће привући.
Хабермас је умро. Ви га, највероватније, нисте читали, иако сте нешто о њему вероватно чули. Уосталом, исправно сте и урадили што га нисте читали.
Хабермас је био последњи велики филозоф који је веровао да разговор може победити власт. Не метафорички, него дословно. Изградио је читаву теорију по којој постоји посебна врста комуникације у којој аргумент побеђује зато што је најбољи аргумент, а не зато што иза њега стоје новац, алгоритам или војска. То је називао „комуникативним разумом“ и томе је посветио педесет година живота и неколико хиљада страница.
Отприлике у исто време, као бубуљица, израстао је Goldman Sachs. Затим Fox News. Потом Доналд Трамп.
Трамп је анти-Хабермас у најчистијем облику. Први велики политичар који је презир према аргументу претворио у изборни производ. „Волим необразоване“ — то није омашка, то је платформа. Хабермас је градио теорију јавне сфере; Трамп је изградио јавну сферу у којој је сам феномен интелекта увреда. Хабермас, који је своју јавну каријеру започео у Hitler Youth, вероватно би то приметио да је у деведесетим годинама пажљивије читао вести.
Шта савремен човек треба да зна о Хабермасу?
Прво: дијагнозу је поставио исправно. Капиталистички систем прождире простор у којем би људи могли да се договоре како да живе. Уместо живог разговора остаје маркетинг, уместо јавне сфере — циљано оглашавање. То је јасно видео већ 1981. године, пре интернета, пре друштвених мрежа, пре него што је то постало баналност. За то му треба одати признање.
Друго: лек који је понудио био је фиктиван. „Хајде да разговарамо исправно“ није одговор на структурно насиље. То је савет жртви породичног насиља: „покушај да користиш ја-поруке“. Можда би она и хтела, али је тешко артикулисати се са поломљеним зубима.
Треће: он није Имануел Кант. Кант је умро и постао споменик самом себи: сви га цитирају, нико га не чита, а он од тога само добија, јер споменик не греши. Хабермас је сувише жив и сувише политички да би постао споменик: потписивао је писма о Гази („Какав је то геноцид? Геноцид је када лоши убијају добре, а када добри убијају лоше — то је чиста самоодбрана“), изјашњавао се о Украјини (слично), улазио у конкретне политичке теме — и сваки пут се показивало да његов добронамерни (као све буржоаско-немачко) комуникативни разум у стварним конфликтима функционише отприлике као кишобран у торнаду.
Он није Ниче. Код Ничеа постоје реченице које искрен човек може да истетовира на грудима. Код Хабермаса постоје реченице од четрдесет осам речи о логици научног сазнања. Пубертетског читаоца који тражи нешто против система он никада неће привући.
Он није ни Карл Шмит, који је имао храбрости да каже: политика је разликовање пријатеља и непријатеља, и не треба се претварати да то није тако. Хабермас је управо то — читавог живота — и радио: претварао се. Због тога су га волели на универзитетима. Није свако способан тако искрено да пориче стварност која му је дата буквално у искуству, а да се притом сматра „левим“, мада не баш марксистом.
Комуникативни разум се, у међувремену, у рукама практичара претворио у процедуру која производи правилно формулисано ћутање. Дискурс у коме мртва деца „погрешних“ јурисдикција нису учесници јавне сфере — не зато што је то неко забранио, него зато што унапред нису укључена међу „релевантне стране“.
Алгоритамски капитализам данашњице не треба посебно Хабермаса, али му је са Хабермасом свакако удобније. Ствар није у томе што свет није постао бољи — свет ретко постаје бољи захваљујући књигама филозофа. Ствар је у томе што је у критичном тренутку критика стала под заставе оних против којих је наводно била усмерена.
Аутору те критике може се само саосећати.
И пожелети му да почива у миру.
ИЗВОР: https://vz.ru/opinions/2026/3/15/1402203.html