АУТОР: Ранко Јаковљевић
Један од најутицајнијих дипломата XX века Хенри Кисинџер, радећи на приближавању комунистичке Кине и САД прибегао је у критичном тренутку слању једне спортске екипе- стонотениске репрезентације своје земље на гостовање у ‘’непризнату’’ азијску метрополу. Идеја је реализована у периоду 10-17 априла 1971.г. и била је то прва посета неке америчке делегације Кини још од 1949.г. Уследила је тајна посета Кисинџера којом је отворен пут за сусрет двојице председника и политику поуштања хладноратовске затегнутости у међународним односима- озбиљне претње светском миру.
Значај овог симболичног геста био је толики да је 3.фебруара 2026.г. у Вашингтону одржан догађај међуљудске размене у знак сећања на 55. годишњицу кинеско-америчке „пинг-понг дипломатије“. Шен Хаисијунг, председник Кинеске медијске групације је рекао да је пре 55 година мала стонотениска лоптица отворила врата за повезивање срца кинеског и америчког народа, што је написало дивну причу како је „мала лоптица покренула велику планету“. https://serbian.cgtn.com/2026/02/05/ARTI1770277570149639
40 година пре него што је мала лоптица покренула велику планету у сличној мисији био је ангажован неготински спортски клуб Хајдук Вељко, не би ли учврстио проевропске мостове сарадње између Краљевине Југославије, Румуније и Бугарске. О томе су сачувани подаци у пар новинских текстова
Од прве лопте у Неготину до „Хајдук Вељка“ ЈЕДАН НЕЗНАНИ КЛУБ КОЈИ НАС ЈЕ ДОСТОЈНО ЗАСТУПАО У РУМУНИЈИ И БУГАРСКОЈ
Неготин, септембра
У последње време слава спортског Неготина раширила се не само код нас, већ и преко границе Румуније и Бугарске, не по историји или виноградима, већ као град одличних футбалера, футбалера који побеђују не само на своме, већ и на страним игралиштима.
После Светског рата, Енглези као и у осталим крајевима наше земље дошли су и у Неготин да притекну у помоћ нашем скрханом народу. Као расни футбалери, Енглези и у тим најкритичнијим часовима, нису могли да се одрекну својих задовољстава, својих уживања у футбалу, већ су и даље наставили да тренирају по опустошеном и разрушеном Неготину. За Неготинце футбал је био право откровење.
Међутим дечаци и омладинци врло радо су им приступали и за кратко време, они се запојише спортским духом. Дечаци и омладници оснивају своје клубове дајући им национална имена. Затим, у следе Као расни футбалери, Енглези и у разлога они нису били у стању да купе праве лопте, већ напре су шутирали крпењачом, а чим би дошли до које паре наручили би код ћурчије кожну лопту. Дани су пролазили, године су се ређале а футбал је све више и више освајао послератну омладину. Године 1921. Иницијативом г. Мила Ђорђевића и других младића, Неготин је добио прву лопту- футбал а ускоро је основан и први клуб у Тимочкој Крајини С.к. “Хајдук Вељко“. У то време Неготинци су гајили један покварен енглески систем игре. Врло мало су знали о техници и цела игра била је сведена на што даље шутеве и што већу брзину играча. Наравно, да је снага при том играла знатну улогу. Марљивим тренинзима Неготинци су видно напредовали. Стари систем је претрпео многе реформе и прилагодио се систему са Запада. Од тога доба започиње нова ера неготинског футбала, који је успео да се дигне на данашњу висина. Тако препорођени и охрабрени у локалним успесима, почели су полако да се удаљују до оближњих места: Зајечара, Књажевца и Борског рудника, да окушају своју срећу. У већину случајева они су били победници али и дешавало се да изгубе. Слава, коју су пожњели у својој жупи изгледа да им није била довољна па су тражили нове изворе за славу. Управа клуба одушевљена својим првим успесима, успела је да закључи утакмице са румунским клубовима из Турн Севернна и Оршаве. Отада па до данас сваке године одиграва се читав низ футбалских утакмица, између Неготинаца и Румуна. За последњу годину дана Неготинци су постали просто баук за Румуне, што преставља леп успех за наш југословенски спорт. Најзад, после дугогодишњег прекида спортских односа између футбалских савеза Југославије и Бугарске, дошло је 1931 године до упостављања пријатељског и спортског контакта. Управа неготинског С. к. „Хајдук Вељка“ успела је, да закључи успело гостовање у Видину. Играчи су оставили изванредан утисак својом лепом и фер игром, те су симпатични Неготинци постали љубимци видинске публике, која је листом навијала за њих. После овог значајног успеха С.к. “Хајдук Вељко“, као и поред многих других одличних резултата, који могу да послуже за оцену велике вредности овог тима. Играчи „Хајдук-Вељка“ уносе у своју игру много пожртвовања и показују се као веома издржљиви и жилави футбалери, одлични техничари. То су главна својства играча овог најстаријег и најсимпатичнијег клуба Источне Србије.
Душан Д. Виторовић “Правда“ 1.10.1934.
Леп сунчан дан. Мало пешачења од Мокрањске станице, прелаз преко Тимока и наша се екипа налази на граници код карауле 71.чете.
На осматрачници, која се гордо диже у плаветнилу овог лепог дана, стоји стражар скамењен између њене конструкције и подсећа на кип, хладан и непомичан, са чулима и дужношћу која улива страхопоштовање. Мало даље преко њива и жбуња иста слика, само са фигуром у другој униформи. Стражар на другој страни. Назиремо и њихову караулу која се белуца на сунчаној светлости а око ње људи који нам машу рукама.
Капетан г.Порфировић, командант карауле 71. Чете, полази напред и ми сви за њим. Формалности и поздрави између њиховог и нашег официра завршене су и ми смо већ на њиховом тлу. Г.Петар С. Бојков, благајник “Викторије 23“ жели нам добродошлицу и предаје ми букет цвећа, нашто му захваљујем и отпоздрављам са неколико речи. Међусобни поздрави, упознавања и ми крећемо лаким аутомобилима пут Брегова.
У Брегову маса света. Директор тамошње гимназије са наставницима, наставницама и ђацима дочекао нас је неописивом радошћу. Сви су весели, и они и ми. И ту следују говори са обе стране, познанства и фотографисање са “даскалицама“ и пут се наставља за Видин.
Аутомобили иду један за другим. Поред нас промичу покошене ливаде, њиве и виногради. Свуда на путу људи нас поздрављају а ми им отпоздрављамо махањем руку и клицањем “Здраво!“
Пут је романтичан. Час прав у недоглед, час кривудав са серпентинама са којих се пружа дивна слика природе свуда унаоколо…У даљем ваздушном плаветнилу указује нам се сребрна пантљика Дунава који се купа у сунчаној светлости. Приближавамо се Видину. Маса света стоји на улазу вароши и кличе нам “Ура“. Ту успоравамо вожњу и тако један за другим улазимо у заливене улице Видина у којима врви од људи. Сирене аутомобила, махање марамицама и помешани узвици “Ура“ и “Здраво“ дају вароши неки свечан изглед, а нама још свечанији дочек који су нам приредили браћа Бугари.
Пролазимо поред казалишта и заустављамо се на кеју пред парком- и једва успевамо да изађемо из кола јер су сви уз нас, опкољени смо са свих страна људима којима смо у посету дошли. И ту се понављају говори, жели добродошлица и износи значај наших спортских узајамних посета. И овде се кличе нашем краљу коме је тог тренутка неколико хиљада грла клицало у истој братској земљи.
Г.Миша Тодоровић поздравио је домаће са неколико речи, поздравио их у име свих Неготинаца и пожелео дуги живот њиховом краљу Њ.В. Борису, на шта су сви громко закликтали са трипуп “Живео краљ, живео цео словенски народ“
“Крајинске новости “ 17/34
Колико год му фудбал био омиљени спорт, не можемо тврдити да је врсни дипломата читао предратно београдско ‘’Време’’, још мање ‘’Крајинске новости’’, али овдашња публика Кисинџерова дела јесте. Имала је зашто.
