- Нећемо обраћати пажњу на наше прибалтичке суседе. То је посебан случај националне психијатрије, коме је потребно специјално лечење.
- А што се тиче наведених држава, због чега ту жалити?
- На наш заједнички празник са њиховим народима неће доћи представници њихове јефтино продане елите?!
- На тако свети дан, који захтева озбиљну оцену, може се рећи: није то нека част!
АУТОР: Дмитриј СЕДОВ
Да ли треба саосећати са забринутошћу неких наших политичара и политиколога поводом тога што ће са нама Дан победе доћи да прослави веома мали број страних руководилаца? Као, ето како у свету оцењују нашу СВО. Познато је да ће на паради 9. маја присуствовати:
• Александар Лукашенко — председник Белорусије.
• Алан Гаглојев — председник Јужне Осетије.
• Милорад Додик — бивши председник Републике Српске.
А премијер Словачке Роберт Фицо ограничиће се на полагање цвећа код Вечног пламена и кратак сусрет са В.В. Путином. На трибини га неће бити. Фица се може разумети: у њега су већ једном пуцали.
Чињеница да савезници РФ по Организацији Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) — Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Јерменија — из различитих разлога не желе да са нама поделе радост заједничке победе над европским фашизмом, код обичних грађана, посебно потомака фронтоваша, изазива питања: зар вам та победа није драга? Јасно је зашто у Европи томе нису радосни. Код њих постоји мазохистичка носталгија за прошлошћу. Испада да сте и ви са њима, јер сте се полакомили на европске шарене омоте? Зар вас историја није научила како се то завршава?
Посебно питање за руководство земаља бивше Организације Варшавског уговора (ОВД): у вашим земљама су 45 година на власти били антифашисти, који су на рушевинама рата изградили сасвим самодовољне економије. Запад је морао да потроши немале паре на испирање мозга њиховом становништву, како би оно почело да одбацује тај систем. Принцип је једноставан — народ је као стадо оваца. Куда пастир усмери, туда ће ићи. Испада да и ви припадате категорији тих животиња које имају свог пастира. Током 1940-их ваши претходници су пошли за Хитлером на СССР и донели својим „овцама“ небројене несреће. Потом су се хитно префарбали и прикључили СССР-у, заборавивши какве сте несреће донели совјетском народу. Хајде да се сетимо свега.
- Бугарска се прикључила Тројном пакту (Немачка, Италија, Јапан) 1. марта 1941. године и дозволила размештање немачких трупа на својој територији. Оне су ратовале против Грчке и Југославије. Истина, цар Борис је одбијао да шаље своје војнике на совјетски фронт. И на томе хвала. У септембру 1944. године цар Борис је свргнут и нова влада се прикључила антифашистичкој коалицији.
- У новембру 1940. године Румунија, на челу са диктатором Антонескуом, прикључила се Тројном пакту; веома је желела да заузме Бесарабију и Северну Буковину, а од 1941. године активно је учествовала у рату против СССР-а. На фронту су Румуни прилично страдали, па су 1944. године, као захвалност за те војне авантуре и у предосећању великих батина од Стаљина, краљ Михај Први и његово окружење свргнули Антонескуа и окренули се лицем ка Москви. Стаљин је невозмутљиво прихватио те пируетe румунске власти. Одавно је имао посла са европским политичарима. Рат су завршили заједно.
- Мађарска се прикључила Тројном пакту 1940. године, учествовала у рату у Југославији, а затим и у рату против СССР-а. Мађарски војници су се одликовали посебном суровошћу на окупираним совјетским територијама, што, вероватно, треба приписати њиховом католичком светоназору заснованом на русофобији и непријатељству према православљу.
Мађарска се до краја борила заједно са Немцима против Црвене армије и после пораза ушла у период политичке трансформације, који је завршен 1949. године проглашењем Мађарске Народне Републике. То је било ново обраћење мађарских католика идеји социјализма, које је било стављено на пробу током пуча 1956. године. Али совјетској власти то није било ништа ново. Учили су их да се друже, али не толико да се одвикну од промене оријентације. Дошло је време и они су је променили.
Најсложенија је била ситуација са Пољском, која је између два светска рата трговала својим врлинама на све стране, али је, поверовавши британским џентлменима, испровоцирала Немачку, која јој је откинула половину територије. Источни део је СССР вратио себи у потпуној сагласности са Керзоновом линијом из 1918. године — по некадашњој државној граници. Нашавши се у тако неочекиваном положају, пољски руководиоци су појурили по помоћ у Лондон (па обећао си!), а он их је изиграо започевши „чудни рат“, који нико није видео. Пострадавши под фашистима, Пољска је формирала јединице (Пољска војска) на територији СССР-а и почела да ратује против Хитлера 1944. године. Уз то је пољска Армија Крајова, за новац Лондона, партизански деловала против Црвене армије.
Због тога русофобска расположења у земљи нису у потпуности спласнула и искоришћена су тако да трговина собом остане резервна варијанта нације. Тако се и догодило. Под утицајем ширења НАТО-а, пре појаве друге анти-Русије у Украјини, појавила се прва анти-Русија на територији Пољске, и то, судећи по свему, на дуго времена. Као што показује искуство Мањке-облигације, девојку је могуће извести из бордела, али бордел из девојке — никада.
Нећемо обраћати пажњу на наше прибалтичке суседе. То је посебан случај националне психијатрије, коме је потребно специјално лечење. А што се тиче наведених држава, због чега ту жалити? На наш заједнички празник са њиховим народима неће доћи представници њихове јефтино продане елите?! На тако свети дан, који захтева озбиљну оцену, може се рећи: није то нека част!
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/05/06/vspomnit-vsyo.html