- На јесен, када се криза ђубрива претвори у прехрамбену, Русија ће својим извозом пољопривредних производа моћи делимично да ублажи глобални недостатак хране.
- Стручњаци већ прогнозирају да ће ова година бити једна од рекордних по производњи житарица у Русији.
Валентин Катасонов
Рат САД и Израела против Ирана траје већ други месец. Он је на овај или онај начин захватио не само регион Блиског истока, већ и читав свет, укључујући и светску економију. Утицај на светску економију испољио се и наставља да се испољава у расту цена енергената, пре свега нафте. Већ у првим данима рата Иран је блокирао Ормуски мореуз, кроз који је пролазило око 20% „црног злата“ којим се трговало на светским тржиштима. Приближно исти удео имао је и течни природни гас (ТПГ).
Нафта и ТПГ испоручивали су се у друге земље из монархија Персијског залива (Саудијска Арабија, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати, Катар, Бахреин, Оман). Испоруке су ишле преко Ормуског мореуза, који повезује Персијски залив са Арабијским морем и Индијским океаном. Пре почетка рата цена нафте типа „Брент“ износила је 70 долара по барелу. После почетка рата скочила је на 100–110 долара, односно за око један и по пут. У медијима су напету ситуацију на тржишту нафте већ почели да називају „нафтном кризом“, поредећи је са кризом из краја 1973. године (када је током неколико месеци цена нафте порасла четири пута).
У тренутку када пишем овај текст (3. април), цена нафте је око 109 долара по барелу. Задржавање цене на том нивоу током месец дана значајно је утицало и на цене других енергената (природни гас, угаљ, шкриљци). У марту 2026. просечне берзанске цене гаса у Европи порасле су за 59% у односу на фебруар.
Поскупела је електрична енергија, бензин и други нафтни деривати, као и производи петрохемије. Даље по ланцу, дошло је до раста цена многих врста робе које наизглед нису директно повезане са нафтом. Инфлација је почела да се убрзава.
За сада је немогуће прогнозирати раст цена до краја године. Прво, није познато када ће се рат завршити. Друго, веома су неизвесне перспективе деблокаде Ормуског мореуза.
Чак и ако се деси „чудо“ и, на пример, током лета мореуз буде потпуно отворен за пловидбу, испоруке енергената из земаља Персијског залива ове године неће се вратити на предратни ниво. Значајан део капацитета за производњу нафте и гаса, као и за производњу ТПГ-а, оштећен је или уништен. Озбиљна разарања претрпео је и Иран. За обнову тих капацитета, према проценама стручњака, биће потребно најмање годину дана, а неки кажу и до пет година.
Узимајући све ово у обзир, може се претпоставити да инфлација 2026. неће бити мања него 2022. године. Подсетимо, тада је услед санкција колективног Запада против Русије извоз нафте и гаса из те земље био значајно смањен, што је довело до раста цена енергената. Као резултат, просечна светска инфлација износила је 9% (према процени ММФ-а). Није искључено да ће се ове године инфлација у свету мерити двоцифреним бројем.
Иако се често говори да је рат на Блиском истоку изазвао нафтну кризу, много ређе се помиње да може изазвати и прехрамбену кризу. Она још није у потпуности наступила, али би могла да се испољи већ током лета и јесени, у време жетве.
Земље Персијског залива су пре рата имале веома важну улогу на светском тржишту ђубрива, а скоро сав извоз пролазио је кроз Ормуски мореуз. Годишње су производиле 50–55 милиона тона ђубрива и сировина (пре свега амонијака). Око 45 милиона тона отпадало је на азотна ђубрива, нарочито уреу (30 милиона тона). Кроз мореуз је пролазило 21–22 милиона тона азотних ђубрива, што је око 40% светских поморских испорука.
Значајну улогу имају и фосфатна ђубрива, чији је највећи произвођач у региону Саудијска Арабија, која је уједно и важан снабдевач сумпором.
Земље Персијског залива учествовале су са 15–20% у светском извозу азотних ђубрива, а код уреје чак 30–34%. Главни купци били су Индија, Бразил, Аустралија, САД, Тајланд и Турска (око 80% извоза). Бразил је 100% зависан од увоза уреје из залива, Индија 40–50% од увоза азотних ђубрива.
Испоруке ђубрива практично су обустављене почетком марта, а цене су већ средином месеца порасле за 30%. Додатни фактор био је и прекид производње уреје у Ирану, који је трећи највећи извозник.
У тренутку када је потражња највећа, понуда је опала за најмање 30%. Ако рат потраје, цене би могле порасти и више од 50%.
Пољопривредници ће или остати без ђубрива или ће их куповати по високим ценама. Последњи пад употребе био је 2022. (6% глобално, 10% у ЕУ).
Ове године може се очекивати пад производње хране и раст цена. Неки већ говоре о „прехрамбеној кризи“. Светски програм за храну УН процењује да би број гладних могао порасти на 363 милиона људи.
Тржиште хране још није значајно реаговало, јер је у оптицају роба произведена пре рата. Али на јесен 2026. може доћи до новог таласа „прехрамбене инфлације“, који ће додатно подићи укупну инфлацију.
Увозници ђубрива сада траже алтернативе, а једна од главних је Русија, која учествује са 20–25% у светском извозу. Прошле године извезено је рекордних 45 милиона тона. Производни капацитети су попуњени 85–90%, али се производња може брзо повећати за 10–15%.
Иако Русија не може у потпуности надокнадити мањак, може ублажити последице кризе ђубрива.
Такође, на јесен, када се криза ђубрива претвори у прехрамбену, Русија ће својим извозом пољопривредних производа моћи делимично да ублажи глобални недостатак хране. Стручњаци већ прогнозирају да ће ова година бити једна од рекордних по производњи житарица у Русији.