Рана историја „Светог Римског царства”, од Карла до Отона III, први део Цар Франака Карло и Нови поредак

СЛИКА: Наполеон у Ахену 1804. године, „Je suis Charlemagne” – „ја сам Карло Велики”

„Доста је један цар да влада светом.”

Порука Римског сената 480. године Источном цару Зенону[1]

Увод

„Свето Римско царство“ (лат. Sacrum Romanum Imperium) је назив из развијеног средњег века за Немачко царство које је постојало све до 1806. године[2], а од 17. века се назива „Свето Римско Царство Немачког народа”.

Назив „Свето Римско царство” је варљив, јер како је навео француски филозоф из 18. века Волтер, оно није било свето, ни римско, ни царство[3] (у правом смислу речи), што је истина.

Назив је смислио немачки цар Фридрих I Барбароса (вл. 1155-1190) у 12. веку, настојећи да повећа углед царства у доба сукоба за власт са папом. Прије Фридриха, царство је звано „Римско царство“. И то царство није започело од римског цара[4]/цезара Августа (који се сматра првим царем) или Јулија Цезара (кога су неки сматрали првим царем, јер је први почео да влада сам, по римском републичком систему као „dictator perpetuo“).

Заправо, то царство започиње 800. године на Божић, када је франачки краљ Карло звани Велики крунисан за Римског цара (лат. Imperator Romanorum) од стране тадашњег папе Лава III у старој базилици светог Петра у Риму. Међутим, то царство није имало никакве везе са Римским царством, осим по називу, а Римско царство је и даље постојало на истоку, са седиштем у Константинопољу, тзв. Источно Римско царство, познато касније као Византија[5].

Крунисање Карла за цара, а тиме и стварање новог царства[6] се десило на следећи начин.

Франачки краљ Карло је 800. године посетио папу Лава III и прије литургије за Божић, када је Карло био у базилици на молитви и клечао пред гробом св. Петра, папа му је пришао и ставио круну на главу и прогласио га царем и августом. Затим му се поклонио „проскинезом”. Народ је на то три пута узвикнуо: „Карлу, најпобожнијем августу, окруњеном од Бога, великом и миротворном цару, дуг живот и победа“[7]. Након тога, како пише тадашњи хроничар Ајнхард у свом делу „Vita Karoli Magni“[8], Карло је рекао, да је знао што ће бити никада не би дошао у цркву на тај дан, иако је велики празник. Међутим, било је очито да ће се то десити, само је било питање времена.

Најзначајније за папу у томе је било да добије заштитника у личности Карла. Карло је већ био заштитио папу од његових личних непријатеља. А раније, у потпуности је решио ломбардску претњу над Римом. On је тада био у потпуности освојио краљевину Ломбардију, на северу Италије и примирио ломбардске војводе на југу.

Уопште, папство је требало заштиту. Традиционални заштитник папства је био Византски цар.

У доба ломбардске претње у 8. веку, Византијом је владало иконоборство[9], чему су се папе оштро противиле, али ипак, папе се нису окренуле Францима из разлога иконоборства царева, него првенствено што је цар био заузет ратом са Арапима те није могао да заштити Рим.

Папа Григорије III (п. 731-741) се први обратио Франачкој за помоћ против Ломбарда. А након њега папа Захарије (п. 741-752) је заслужан за стварање каролиншке лозе у Франачкој те потом папа Стефан II (п. 752-757) је успешно придобио Франачку као заштитника против Ломбарда. Међутим, прави обрат у раскршћавању папства са Византијом је учио управо папа Лав III (п. 795-816), који је крунисао Карла за цара.

Пипин

У Франачкој је вековима владала лоза Меровинга. Наведена лоза потиче од легендарног кнеза  Меровеха из прве половине 5. века, али као прави зачетник лозе је суштински његов унук Хлодвиг (вл. 481-511), који је проширио границе франачке власти и први је франачки владар који се крстио те је његово крштење постепено довело до крштења целе Франачке. Након франачког краља Дагоберта (вл. 623-639) долази до периода тзв. лењих краљева. Уместо краљева од тада су владали мајордоми. Временом је мајордом Пипин Хересталски (635-714) завладао свим краљевинама Франачке и успоставио своју лозу мајордома у Франачкој. Његов унук Пипин Мали (714-768) или Пипин III је настојао да се крунише за краља Франачке. Сметао му је у томе тадашњи франачки краљ Хилдерик III. Пипин III је 751. године преко својих посланика упитао тадашњег папу Захарија: „У вези краљева у франачком краљевству, који у ово време немају краљевску власт, да ли је то исправно или не?“[10] Папа је на то одговорио, да је боље да онај који има краљевску власт да се зове краљем, а не онај који је нема. Пипин је на то сазвао сабор у Саосону те је на њему под утицајем папског одговора проглашен краљем од стране великаша.

Краљ Пипин, минијатура из „Хронике царева“, 1114. године

Тадашњи меровиншки краљ Хилдерик III је ошишан и затворен у манастир[11], а такође и његов син. Тако је завршила лоза Меровинга, а започела је лоза Каролинга[12]. Пипина је 751. године крунисао и миропомазао за краља, архиепископ Мајнца свети Бонифације[13].

Папа Захарија је имао своје разлоге за свој поступак, а то је било што је настојао да у краљу Франачке има свог заштитника против Ломбарда, уместо Византијског цара. Међутим, то није било из разлога што је папа Захарије хтео да откаже верност византијском цару, него из нужности.

Ради објашњења целокупне ситуације потребно кренути од сукоба царева и папа и иконоборства, у разјашњавању.

Године 653. папа Мартин, због своје осуде монотелитске јереси, коју су промицали цареви је послан у Цариград на суђење, где је осуђен на смрт, али му је казна измењена на прогонство, у којем је и умро.

Године 653 цар Јустинијан II је наредио хапшење папе Сергија I, јер није хтео прихватити одлуке Трулског сабора или Пето-шестог васељенског сабора[14], иако је папски посланик на сабору потписао одлуке одржаног сабора. Међутим, хапшење се показало неуспешним.

Иконоборство у Византији је започело 726. или 730. године едиктом цара[15] Лава III (ц. 717-741). Цар је послао едикт и тадашњем папи Григорију II са циљем уништења икона по црквама. Међутим, папа је на то осудио иконоборство у писму цару. Следећи папа Григорије III је покушавао писмом увери цара о великој грешци иконоборства, међутим, након неуспеха у томе, сазвао је сабор у Риму 731. године, на којем је осуђено иконоборство, и уништитељи икона су анатемисани. На то је Лав III послао флоту са циљем  хапшења и довођења папе у Константинопољ, али се послана флота изгубила у Јадранском мору. На то је цар одузео црквену јуриздикцију папства над Калабријом, Сицилијом и Илиријом и „предао“ је Цариградском патријарху.

Међутим, без обзира на неслагање папства са царском религијском политиком тј. иконоборством, папе су остале верни поданици царства. Роџер Колинс у својој књизи „Рана средњовековна Европа, 300-1000 године” (Early Medieval Europe 300-1000) пише: „Без обзира на затегнуте односе у то време, оно што изненађује је преживелост политичке лојалности Константинопољу од стране свих папа у раном 8. веку. Ни Григорије II, нити његов наследник Григорије III (731-41), да споменемо неке од бројних папа овога периода, који су били сиријског порекла, нису одустали од своје верности царству. Григорије II је одвратио побуњенике у северној Италији од постављања властитог цара. Издржљивост римске царске традиције, која је била основа папског става[16], је била изванредна у периоду обележеном папском сталном отпору религијској политици Лава III. Они засигурно нису циљали на стварање „папске државе”.”[17]

Папа Захарије је без обзира на противљење иконоборству царева, остао верни поданик цара, али царство није могло да одбрани Италију и Рим од Ломбарда. Андреј Економу у својој књизи „Византијски Рим и грчке папе” (Byzantine Rome and the Greek Popes) пише: „Као и сваки римски првосвештеник који је био прије њега, Захарије је сматрао себе верним подаником Imperium Romanum Christianum и верним слугом цара који је владао на трону у Константинопољу. Царство је, осим тога, било земаљска слика небеског царства. То је била света држава у којој су Рим и папство били интегралне компоненте. Представљало је културу и цивилизацију. То је био непобитни ланац који је повезивао садашњост са класичном прошлошћу и давао његовом вољеном Риму ауру вечности. Прије свега, то је било царство које је чувало и штитило свету католичку и апостолску цркву[18]. Цар је био изабрани Божији представник на Земљи. Он је владао царством у име Христово, чији је инструмент био и од кога је изводио моћ и ауторитет. Критиковати цара је било светогрђе, не послушати га или избегавати се молити за њега, био добар или зао, је било незамисливо безбожништво. Није ли папа Лав учио да побунити се против цара значи побунити се против самога Господа?”[19]

Године 751. Ломбарди су освојили византијски Равенски егзархат[20] тј. седиште византијске власти у Италији[21], а 752. године је постојала велика могућност да Ломбарди освоје целу римску војводину[22] (која је била такође под византијском влашћу) те тиме и Рим. Папа је тада био склопио споразум на 40 година о мира са Ломбардима. Роџер Колинс у својој књизи „Рана средњовековна Европа, 300-1000 године” пише: „Из стајалишта папе, сада Стефана II (752-7), интеграција римске војводине у ломбардско краљевство није била привлачна те унутар неколико месеци од склапања споразума са Аистулфом (краљем Ломбардије), у јуну 752. године, папа је позвао цара Константина V за војну помоћ. Она није долазила, јер је цар био заузет у искориштавању хаоса који је настао рушењем умајадског калифата 750. године и поновном освајању Теодосиополиса (Ерзарум) и Мелитене у источној Малој Азији. У Италији Аистулф, који је упозорен да је папа покушавао да укине споразум склопљен у лето, припремао се да лансира главни напад на Рим у пролеће 753. године. Стефан II се потом окренуо за помоћ најјачој хришћанској сили на западу, арнулфшком или каролиншком краљевству Франачке, чији је владар био дужник папства у потпори у свргавању пријашње меровиншке динасије 751. године. Потоња интервенција у Италији од стране франачког краља Пипина III се показала одлучујућом у коначном одвајању папства од византијске политичке верности и стварању новог западног царства.”[23]

Значи, чак и папа Стефан II је сматрао себе верним подаником царства те је позвао иконоборачког цара Константина V у помоћ против ломбардске најезде, али с обзиром да је цар био задржан другде, помоћ није дошла. Потом се папа окренуо за помоћ Франачкој и краљу Пипину. Пипин је настојао да реши ломбардски проблем са Римом мирним путем, али с обзиром да преговори нису успели, кренуо је у рат. Поразио је Ломбарде, освојио делове бившег равенског егзархата и делове римског војводства, и даровао освојене поседе папи. Тако је Пипиновом даровницом на крају спречено оживљавање Равенског егзархата и Римске војводине, обе раније у власти Византије. Ове територије су отишле у власт папе и постале основа световне власти папе и папске државе. Ово даровање територија папи је названо „Пипинова даровница“ из 756. године. Тада је папа први пут у историји постао световни владар. Византијска власт у Италији је остала једино у Капетанату Италије, на челу са Баријем.

Прије победе Пипина III над Ломбардима, папа Стефан II је 754. године прешао Алпе и миропомазао га у Паризу за краља Франака (Rex Francorum) и даровао му титулу римског патриција. Ову титулу су раније носили равенски егзарси као заштиници Римске цркве и представници византијске власти у Италији. Титула је подразумевала заштитника Рима.

Карло

Након смрти краља Пипина 768. године, наследили су га синови Карло и Карломан, који су заједно владали као краљеви. Карломан је умро (771. г.) те је остао само Карло као краљ Франака.

Бронзана фигурица цара Карла, око 870. године, кратка коса и бркови насупрот меровиншкој дугој коси и бради

Карло (вл. 768-814, лат. Carolus) је био успешан војсковођа. Увелико је проширио границе краљевине. Освојио је Ломбардију у потпуности (774. г.), Саксонију, Аварску државу, Лужичку Србију и припојио Баварску Франачкој.

Од највећег значаја је освајање Ломбардије.

Папа Хадријан (п. 772-95) је 773. године позвао краља Карла за помоћ против ломбардске претње Риму. На то је Карло извршио инвазију Ломбардије, коју је у потпуности освојио 774. године са главним градом Падовом, а тадашњи ломбардски краљ Дезидарије је отеран у манастир.

Потом се Карло прогласио краљем Ломбарда (лат. Rex Langobardorum) и тако је за стално уништена ломбардска претња Риму. Ломбардске војводине Беневенто и Сполето на југу Италије су прихватиле вазалски однос са Франачком 774. (Сполето) и 787. (Беневенто) године те је због јачања моћи Франачке на југу Италије постојала могућност напада на Византијски капетанат тј. Капетанат Италије са седиштем у Барију. Из тих разлога, франачком краљу Карлу је понуђено од  византијске царице Ирене да се цар Константин  VI венча са Ротрудом, ћерком краља Карла.

Године 787. на Васељенском сабору у Никеји је осуђено иконоборство и с тим сабором је завршена прва фаза иконоборства у Византији. Друга фаза иконоборства је била од 814. до 843.[24] године.

Одлуке Никејског сабора из 787. године су потом послане на запад и тамо су преведене на латински. Превод је погрешно извршен, тако да је по преводу погрешно произлазило да је сабор у Никеји 787. године одобрио обожавање икона (лат. adoratio) као Бога, а не поштовање икона (лат. veneratio). У Риму су ипак имали исправно схваћање сабора, а то је veneratio. Тадашњи папа Хадријан је поздравио одлуке Никејског сабора као повратак Православљу и прихватио их у потпуности. Као резултат погрешног превода, краљ Карло је 794. године сазвао сабор у Франкфурту, на којем је под утицајем главног учесника сабора епископа Теодулфа од Орлеана, осуђен Никејски сабор те је састављен „Opus Caroli regis contra synodum” (Дело краља Карла против сабора), познат као „Libri Carolini” (Карлове књиге) од стране Теодулфа, које осуђује Никејски сабор те је потом „Libri Carolini” послан папи Хадријану на одобрење. Libri Carolini осуђује обожавање икона. Наводи поред осталог следеће: „слике могу бити кориштене као црквени украси у сврху инструкција и као сећање на прошле догађаје, међутим, будаласто је кадити их тамјаном и остветљавати их светлошћу (кандила), а с друге стране је у потпуности погрешно бацати их из цркви и уништавати их.”[25]

Када је Карло Хадријану послао „Карлове књиге”, папа их је осудио, дајући потпору Никејском сабору. Католичка енциклопедија из 1913. године о овој теми наводи: „Карло је послао закључке сабора у Рим, са захтевом за осудом Ирене и Константина VI, али изгледа да је постепено прихватио благу и мудру непоколебивост Хадријана за којег је цело време гајио искрено дивљење и пријатељство.”[26] Да је Карло заиста прихватио папино одбацивање иконоборства, како пише у наведеној католичкој енциклопедији, највероватније је истина да није, јер је наставио у подржавању полу-иконоборца Теодулфа, кога је касније истакао као главног теолога на сабору у Ахену 809. године.

Папа је иначе већ раније био послао писмо Карлу у „којем је подсетио краља да је дванаест епископа учествовало у Римском сабору (прије Другог Никејског сабора) и да су потврдиили „cultus” икона те је побио бројне аргументе и приговоре који су изнети те навео да је порекло његовог учења[27] о иконама од високопоштованог папе Григорија Великог.”[28] Libri Carolini је такође осуђивао Византијско клањање пред царем тј. проскинезу[29], а не само пред иконама. Међутим, на крунисању Карла 800. године за цара, папа Лав III је управо то направио – проскинезу тј. поклонио се пред њим легавши лицем земљи[30], без икаквог буњења Франака на то.

Године 790. Константин VI је постао цар, а с обзиром да је настојао да обнови иконоборство у Византији, свргнут је од стране његове мајке Ирене 797. године и потом ослепљен да би га се учинио неспособним за владање. Ослепљивање је направљено брутално, тако да је Константин умро од последица ослепљивања. Затим је Ирена (ц. 797-802) преузала престол као царица[31].

Владање жене на Римском престолу је било нечувено до тада, тако да су разни сматрали да је престол упражњен. Овакав статус је искориштен на западу да би се крунисао Карло за цара.

Године 795. је умро папа Хадријан. Роџер Колинс у књизи „Раносредњовековна Европа, 300-1000. године” пише: „У доба његовог понтификата, формалне везе са Источним царством су завршене, када су се римски документи престали датирати царским годинама и царски новчићи су замењени новчићима са ликом св. Петра и именом папе.”[32]

Затим је за папу изабран Лав III (п. 795-816), под утицајем нећака папе Хадријана. Лав III је у потпуности раскрстио са Византијом. Рођер Колинс у наведеној књизи пише: „Лав III је свој избор за папу објавио Карлу, а то је била процедура нормално резервисана за цара у Константинопољу. Он је био први папа који је то учинио.” 799. године завереници против папе су га напали, тешко претукли и затворили у манастир. Међутим, папа је успео да побегне и то код Карла који се налазио тада у Падерборну у Саксонији. Након тога су код Карла дошли и тужиоци папе који су га раније претукли, затворили и свргнули. Они су га пред Карлом теретили за блуд и кривоклетство. На то је Карло папу с војном пратњом вратио у Рим 800. године, где је постављен поново на папски трон, а потом се папа свечано одбранио од оптужби које су га теретиле, а тужиоци су прогнани. Карло је лично био дошао у Рим у новембру 800. године, службено са циљем да папа крунише његовог сина Луја за краља, као наследника Карла.

Међутим, крунисана је том круном погрешна особа и то за цара, а не за краља. То је било за Божић 800. године.

Папа Лав III је требао да служи литургију у базилици св. Петра. На литургији је било присутно пуно народа, као и краљ Карло и његов син. Карло се прије литургије молио пред гробом апостола Петра, а папа му је пришао и ставио му круну на главу и прогласио га за цара и августа, а народ га је извикао за цара. Затим га је папа миропомазао и у потпуности се поклонио цару (легао пред њим у поклону – „проскинеза”). И тако је папа крунисао Карла за цара Римљана – Imperator Romanorum тј. Римског цара. Карло то крунисање тобож није очекивао тада, како пише хроничар Ајнхард.[33]

Главни историјски извори о крунисању су: „Живот Карла Великог”, „Анали франачког краљевства”, „Књига папа” (тзв. Liber pontificalis) и „Анали манастира Лорша”.

Ајнхард о крунисању у свом делу „Живот Карла Великог” (лат. Vita Karoli Magni)[34], који је написан неколико година након смрти Карла, пише следеће у 29. глави: „Стога је Карло отпутовао у Рим да поврати мир Цркви, који је био увелико поремећен и провео је тамо целу зиму. У то време је примо титулу цара и августа. У почетку је то толико презирао да је рекао да не би ни ушао цркву тај дан, иако је био велики празник, да је знао унапред папин план. Али је трпио непријатељство које је уздизање у ову титулу узроковало са великим трпљењем, јер су римски цареви били бесни због тога. Он је победио њихово противљење величином свога духа, без сумње пуно већим од њиховог, често им шаљући посланике и називајући их својом браћом у писмима.”[35]

Међутим, засигурно је Карло знао унапред да ће бити крунисан. Као прво знао је по теорији саветника Карла, Алкуина од Јорка, енглеског учењака из Нортамбрије[36], да је тобож нужно да он буде цар. Такође, хтео је то да буде, настојећи да буде „нови Константин” сазивајући црквени сабор у Франкфурту 794. године, на коме је највероватније хтео да побије Грке, да би их због „јереси” прогласио некомпетентним за царевину те тако индиректно проглашавајући себе исправним кандидатом за светског цара (за што се и сматрао Римски цар како на истоку, тако и на западу) тј. за Римског цара. Такође, када је дошао у Рим код папе крајем новембра, постојала је сигурно прича између њега и папе да он треба да буде нови Римски цар. Тешко је за поверовати да он месец и више дана пребивајући у Риму није знао да папа настоји да га крунише за цара. Засигурно је знао, тако да противљење круни код Ајнхарда је уствари обична лажна скромност и традиција одбијања власти.

„Анали франачког краљевства” (лат. Annales regni Grancorum), написани у блиском периоду од крунисања, за 801. годину наводе догађај крунисања како следи: „На најсветији дан Божића, када је краљ устао с молитве пред светиштем блаженог апостола Петра, да би учествовао у миси, папа Лав му је ставио круну на главу и тада је поздрављен од целокупног римског народа: „Августу Карлу, окруњеном од Бога, великом и мирољубивом цару Римљана, дуг живот и победа!” Након клицања, папа му се поклонио по обичају старих царева. Титула патриција је тада одбачена и он је назван царем и августом.”[37]

„Liber pontificalis” у биографији папе Лава III, написаном убрзо након смрти папе 816. године наводи се о крунисању следеће: „Након свих ових догађаја, дан рођења нашег Господа Исуса Христа је дошао и сви су се скупили у базилици блаженог апостола Петра. И тада је милостиви и часни понтиф својим рукама крунисао њега (Карла) веома драгоценом круном. Тада сав верни народ Рима, видећи одбрану коју је учинио и љубав коју има према светој Римској цркви и њеном викару по вољи Божијој и блаженог Петра, чувара кључева царства небеског, је повикао једнодушно и у један глас: „Карлу, најпобожнијем августу, крунисаном од Бога, великом и миротворном цару, дуг живот и победа.” Док је призивао различите свеце пред светом исповешћу блаженог апостола Петра, проглашено је три пута и учињен је царем Римљана. Тада је најсветији понтиф[38] миропомазао Карла светим уљем и исто тако миропомазао његовог најчаснијег сина за краља, на сам дан рођења нашег Господа Исуса Христа. И када се миса завршила, тада је најспокојнији господар цар, поделио дарове.”[39]

„Анали манастира Лорша” (лат. Annales laureshamenses) из 803. године о крунисању наводе следеће: „И с обзиром да је сада име цара престало да постоји у земљи Грка и због тога што је жена била цар, схваћено је уједно од самог апостолског Лава и свих светих отаца који су били присутни на сабору (тј. сабору који је одржан да одлучи о судбини Лава III и прије него што извршио своју очишћујућу заклетву) и остатка народа, да они треба за цара да именују самога Карла, краља Франака, који је сада владао самим Римом, где су цезари увек имали своје седиште, и осталим местима којима су владали у Италији, Галији и Германији. Јер је свемогући Бог даровао све ове територије у његове руке и стога им је изгледало праведно да он с помоћу Божијом и што сав Хришћански народ тежи, не треба да оскудева овом титулом. Краљ Карло није хтео да одбије њихов захтев и са свом понижношћу, подвргавајући се Богу и захтеву свештенства, примио је титулу цара крунисањем од стране господара папе Лава на дан рођења Господа. И прва ствар коју је учинио је била да смири Римску цркву од опасности које су постојале по мир и ред.”[40]

Теофан Исповедник, Византијски историчар, 810-815 године у својој Хронографији (грч. Χρονογραφία) за годину 6.293., тј. 800./01. пише: „Ове године, 25. децембра, 9. индикта, Карло, краљ Франака је окруњен од папе Лава. Он је намеравао поморску експедицију против Сицилије, али је променио мишљење и одлучио уместо тога да се ожени Иреном. У ову сврху је послао  посланика следеће године, индикта 10..”[41]

Тако је у складу са изворима настало „Римско царство” на западу тј. заправо Франачко царство. Божић је у оно време сматран почетком године, а догађај крунисања на неки начин као да је постао почетак новог периода историје на западу.

Сам Карло је хтео да буде цар, а првенствено је Лав III то хтео за Карла, сматрајући царски трон упражњеним те је тако папа крунисао Карла за новог Римског цара, уместо правих Римских царева. Тако је у очима папе и његовог свештенства те такође и са франачке стране, учињено померање царства са истока на запад. Карло је стога тобож постао нови светски цар.

Роџер Колинс у раније наведеној његовој књизи пише: „У Римској царској традицији, Царство у сваком случају је једно и недељиво. Два цара могу коегзистирати, али само као сарадници који управљају једним царством. … 800. године само теоретска упражњеност престола у Константинопољу, као последица femineum imperium тј. „женске владавине” је омогућила Римској цркви излику да уздигне Карла.”[42]

Значи, по византијској правној теорији могло је постојати само једно царство, постојао је један космички цар који је имао право да влада светом, а евентуално два који управљају једним царством. Овакво мишљење је вековима било и на западу. Тако да тзв. „Пад Западног Римског царства” на западу 476. године није имао никакав значај, јер је Царство свеједно наставило да постоји на свету.[43] Тако да када је папа Лав III крунисао Карла за цара није имао на уму да оживљава неко прије умрло царство 476. године, већ да замењује Источно царство. С обзиром да је жена била на престолу у Цариграду тј. Ирена, папа је сматрао њу нелегалним владарем те је крунисањем Карла за цара по његовом мишљењу крунисао њега за новог светског цара, уместо Византинаца тј. правих Римских царева. Међутим, по свему судећи није настојао да сукоби Византију са Франачком него да уједини две круне. Али ипак на првом месту папа је хтео у Карлу заштитника папства од његових личних непријатеља.

Не постоје неки посебни запис од папе, који би отворено објаснио папину намеру, а такође ни код Карла, али дела и поступци актера говоре довољно, а такође и Анали Лорша добро објашњавају намеру папе и његовог свештенства, а читање између редова код Карла разоткрива његове намере. С Карлове стране написмено постоји писмо Карловог учењака и саветника Алкуина, који је како пише хроничар Ноткер Муцавац у свом делу „Дела Карла Великог (лат. Gesta Carli Magni) је био стално уз Карла све до његове смрти, осим у ратовима[44]. Роџер Колинс пише о томе: „Најближе чему су краљеви саветници у Франачкој дошли у изражавању става да величина његове (Карлове) моћи захтева повећање уздизања његовог статуса су натукнице у писму Алкуина (ум. 804.) о Imperium Christianorum или Царству Хришћана.”[45] Алкуин је још 799. године имао изричит став да с обзиром да жена влада у Цариграду, трон је упражњен. Тада је Алкуин писао да с обзиром на невоље папе и цара, „целокупно спасење Христове Цркве лежи у Карловим рукама.[46] Алкуин је стога имао став да Карло треба да постане нови цар Римског царства. Алкуин је такође изјавио да је Ахен (седиште Франачке) виђен као „нови Рим”, а Карло као „нови Енеја” (оснивач Рима по Вергилијевој „Енејиди” и старом римском веровању[47]).

Схвативши последице крунисања Карло је знао да ће доћи до сукоба са Византијом те је према хроничару Теофану Исповеднику понудио царици Ирени да се уда за њега. Међутим, та идеја је пропала, јер је 802. године Ирена свргнута са престола и за цара је крунисан Нићифор I (вл. 802-811). Избио је затим рат са Франачком те је након пораза Византије, цар Михајло I (вл. 811-813) у споразуму 812. године са Франачком признао статус Карла као цара Франака тј. статус Imperator Francorum, а не статус Римског цара. Тако да је легална титула Карла била уствари цар Франака, с обзиром да је она призната од стране легитимних носиоца титуле римских царева.

Сам Карло никада није користио у документима титулу Imperator Romanorum, већ одмах од 800. године је користио титулу Imperator Imperium Romanum gubernans[48] тј. цар који управља Римским царством, настојећи да избегне овисност царства о папству и Риму те избегне сукоб са римским царевима. Међутим, он том титулом није настојао да се одрекне статуса Римског цара тј. светског цара, јер његова дела показују супротно.

Денаријус цара Карла из 812-14, „Imp Aug”. Бркови, обријана брада и кратка коса, исто као на бронзаној фигурици[49]

Тако да настојећи да из царства избаци статус овисности од папства, наредио је да се касније његов син Луј сам крунише за цара у Ахену („новом Риму”).

На крунисању цара Карла је био присутан и Теодулф Орлеански како пише Францис Гурмлок у књизи „Каролиншки коментар на Апокалипсу од Теодулфа и Смарагда” (Carolingian Commentaries on the Apocalipse by Theodulf and Smaragdus): „800. године Карло Велики је посетио Теодулфа у Орлеану на свом путу у Рим. Теодулф је потом дошао за Карлом у Рим исте године. Тамо је примио палијум од папе Лава III и присуствовао крунисању Карла Великог.”[50] С обзиром да га је посетио прије одласка у Рим те да је након Карла, Теодулф отишао за њим, присуствујући и крунисању, највероватније је да се већ знало да ће Карло бити крунисан кад дође код папе у Рим. Сигурно је било у плану.

Створено је потом варварско царство. Како су краљ Карло и папа Лав III створили варварско царство, тако су исто Карло и његови теолози створили варварску теологију.

Филиокве и цар Карло

Године 799. први пут у историји је филиокве убачен у Симбол вере. То је било у палатинској капели у Ахену на захтев Карла и епископа Теодулфа од Орлеана. Тако да је филиокве од тада читан у Симболу вере на литургијама у палатинској капели у Ахену.

Изгледа на очиглед чудно да је папа крунисао Карла следеће тј. 800. године за цара, с обзиром да је Карло интерполирао страни елемент у Симбол вере, што је Римска црква одбацивала, да буде убачено. Међутим, папа Лав III је ипак прихватао филиокве како је објашњено даље у тексту, али га је на крају у потпуности одбацио. На литургији за Божић 800. године у базилици св. Петра, се није ни чуо филиокве у Симболу вере, што није  опаметило неписменог варвара Карла да га настоји избацити. Тако да је филиокве и даље читан у палатинској капели.

Тако да се десио следећи догађај.

Године 806.[51] игуман Георгије Егилбалд (Франак-Немац) са братијом је први пут чуо филиокве у оквиру Симбола вере на литургији у палатинској капели у Ахену. Он је стигао из Свете Земље у Ахен, носећи писмо патријарха Јеруслима Томе. Након што се Егилбалд са братијом вратио у њихов франачки манастир на Маслинској гору у Јерусалиму, он је увео филиокве у манастиру, настојећи да се усклади са царском праксом и погрешно сматрајући римском праксом, иако папа филиокве уопште није примењивао. Едвард Сијкјенски у својој књизи „Филиокве, историја доктриналне контроверзе” (The Filioque History of a Doctrinal Controversy (прокатоличка књига)) о томе пише следеће: „806. године опат Георгије Егилбалд и његова сабраћа су били у царској капели, где су први пут чули да се филиокве пева као део литургије. Након што су се вратили на Маслинску гору у Јерусалим, увели су обичај, да би се њихова заједница ускладила са царском (и погрешно верујући римском) праксом. Ускоро након тога, 807. године, контроверза је избила када су монаси св. Саве чули интерполирани Симбол вере и протестовали против новине додатка, оптужујући Франке за јерес. Монаси св. Саве су чак настојали да избаце заједницу (монаха) из цркве Рождерства Христовог током прославе Божића и наставили су да их оптужују за најгору јерес. … Латински монаси су писали папи Лаву III, с обзиром да је било њихово веровање да су се ови монаси такође дотакли и правоверја Петровог трона. … Лав III уместо да заузме став, послао је ствар Карлу Великом за његову просудбу (с обзиром да је он био не само цар, него и заштитник Свете Земље).”[52] Папа је послао захтев Карлу, сматрајући Карла новим Константином, који је сазвао Никејски сабор 325. године. Карло је на такав захтев прво задужио епископа Теодулфа Орлеанског да састави флорилегиум[53] тј. теолошки спис за будући сабор. 809. године Карло је сазвао сабор у „новом Риму” тј. Ахену на којем је изнето Теодулфово тумачење. У том тумачењу Теодулф се залагао за филиокве, наводећи своја изврнута тумачења дела Црквених Отаца, а првенствено св. Кирила Александријског и св. папе Лава I, тј. њихове изјаве које су изнете на сабору у Ефесу 431. године, на којем је осуђена несторијанска јерес. Крајње је неразумно сматрати да би ти истакнути чврсти бранитељи Православља се дрзнули да верују насупрот утврђеном Симболу вере, за који је гарантована анатема васељениским сабором у Константинопољу 381. године за сваког ко се дрзне да нешто измени или дода њему. И управо на сабору у Ефесу је потврђен Никејско-цариградски Симбол вере без филиоквеа, под претњом анатеме ко год га измени или му дода нешто. Међутим, Теодулф је тотално неразумно тумачио да су они били филиоквисти, те је такође изнео и друга изврнута тумачења те је тако на сабору у Ахену 809. године прихваћен филиокве и тобож оправдан за веровање.

Потом је Карло послао одлуке сабора папи Лаву III, који је прихватио одлуку о филиоквеу, али је одбио да буде убачен у Симбол вере. Папа је навео: „То (филиокве) може бити певано у учењу и учено певањем, али никако ни писањем, нити певањем не може бити неправедно убачено у оно што је забрањено да се такне (тј. Симбол вере).”[54] Папа је након тога наредио да се направе две сребрне плоче са истинским Симболом вере (тј. без филиокве-а) и ставе на истакнуто место у базилици св. Петра[55] са натписом „Haec Leo posui amore et cautela orthodoxae fidei” (Ово ја Лав постављам из љубави и опрезности Православне вере)[56] тако уграђујући истински Симбол вере у базилику светога Петра „да сви могу знати да се Римска црква не слаже са онима, који мењају ову заједничку исповест вере, било каквим додатком или објашњењем.”[57] Тако да је Лав III на крају ипак одбио да мења Симбол вере, иако се на почетку слагао са филиокве-ом, али на крају Симбол вере није измењен у Римској цркви. И даље се читао без филиоквеа.

Што се Франачке тиче филиокве није био опште прихваћен, понегде је примењиван, али није јасно колико. Прави доказ непотпуног прихватања филиоквеа у Франачкој је био тај што је сам Алкуин, верни саветник цара Карла био против филиоквеа. Владимир Мос у свом чланку „Западни свеци и филиокве” (Western Saints and the Filioque) пише: „(Алкуин од Јорка) се изразио снажно против јереси (филиоквеа) у писму братству (манастира) у Лиону: „Не покушавајте да убаците новине у Симбол Католичке[58] вере и у црквеним службама немојте бити склони традицијама непознатим из древних времена.”[59] Међутим, није јасно колико је тачно филиокве уопште био прихваћан у Франачкој. Можда није ни битно, јер још није био раскол.[60] Углавном је примењиван највероватније од стране Каролинга.

Сам дух филиоквеа је дух сукоба и раздора што показују стални сукоби потомака цара Карла након његове смрти, а такође и стални сукоби Немачких царева и папа од 11. до 16. века, од којих су сви прихватали филиокве. Као што сам св. Фотије пише да филиокве дели недељиво божанство, измишљајући два изворишта Светога Духа, тако да није за чуђење постојање сталних сукоба, као што сам навео.

Дух филиоквеа се највероватније показује и у противљењу славенском језику и писму у Библији, другим светим списима и литургији од стране Франака, када су Кирило и Методије проповедали Славенима у другој половици 9. века, а једно време су Методија касније чак осуђивали (Немци тј. Источни Франци) за неприхваћање филиоквеа. О томе у другом делу.

Наслеђе Карла

Што се тиче осталих дела цара Карла, он је увелико заслужан за партикуларизам Франачке. Наглашавао је народну посебност тј. посебност конститутивних народа царства, а не заједнички идентитет, као што је било у Римском царству тј. Византији. Такав поступак није био карактеристичан за Римско царство, него показује карактер варварског царства. Тако да од Карла води порекло партикуларизам држава наследница Франачке. Такође, у његово време је дошло до огромног раста моћи феудалаца или великаша, што је допринело стварању тзв. феудалне револуције. Сељаци бивају увелико ограничавани, наспрам пријашњих времена, што Крис Викам у својој књизи „Наслеђе Рима, осветљавање мрачног доба 400-1000” (The Inheritance of Rome, Illuminating the Dark Ages 400-1000) назива „окивањем сељака”.

Такође, од Карла води порекло присилно покрштавање, што је учинио са Саксонцима[61] (те је на крају и сам кнез Саксоније Видукинд присилно покрштен). Умало се десило да и Авари буду присилно покрштени, да није Алкуин утицао на коморника Магинфреда да наговори Карла да спречи присилно покрштавање. Ернест Хендерсон у својој књизи „Историја Немачке у средњем веку” (A History of Germany in the Middle Ages) пише: „Карлов учени пријатељ Алкуин замолио је коморника Магинфреда да искорити свој утицај на краља да спречи да се Аварима наметне крштење силом. … Својем бившем ученику, Арну од Салзбурга, Алкуин пише: „Која је корист од крштења без вере? Како човек може бити присиљен да верује у оно што не верује?”[62]

Саксонцима је поред присилног крштења, било чак наметнуто силом, да не једу месо за Часни пост под претњом смртне казне, што је тотално нечувено до тада у историји.

Једино што је добро Карло направио је била реформа образовања, повећање писмености, окупљање учењака целог западног света и преписивање књига те настојање побољшања морала путем образовне реформе[63], што је све названо каролиншком ренесансом.

Године 813., настојећи да осигура наслеђе царства после његове смрти, организовао је крунисање сина Луја за цара. Крунисање је извршено у Ахену („новом Риму) без икаквог крунисања и благослова папе те осталог свештенства и то тако што је Карло наредио свом сину Лују да стави сам себи круну на главу, што је овај и учинио (као Наполеон, 2. децембра 1804. године[64] пред папом Пијем VII) те је крунисање извршено на такав начин. То је само показало да је Карло настојао да одвоји папу од било каквог уплива у крунисање и везивање царства за папство.

Још раније је поделио царство на три дела и то својим синовима: Лују, Карлу и Пипину. Пипин је умро 810. године, а Карло 811., тако да је на крају 813. године Карло крунисао Луја за цара, као јединог владара Франачке. Поступком делења царства Карло је само завео један катастрофалан пример, који ће после Луј применити на своју властиту пропаст, што ће довести до сталних периодичних ратова Каролинга међусобно, све до саксонског цара Отона I (потомка присилно покрштеног кнеза Саксоније Видукинда) у првој половици 10. века.

Карло је умро 814. године те је сахрањен у Ахенској капели у тзв. саркофагу Персефоне, тј. римском саркофагу из 3. века[65]. Саркофаг приказује грчко-римски мит отмице Персефоне од стране владара подземља Плутона, коју ју је однео у ад. Тако слично постоји и грчки мит о отмици Европе, феничанске принцезе (по којој је континент и назван), од стране Зевса, који се претворио у бика те ју је отео на Крит.

Тако је исто Карло отео Европу од верности Православљу и постао претеча папске католичке цивилизације. Да ли је он стога „Зевс[66] или Плутон” те одводи на крају Европу у пакао или на „Крит”-”земљу недођију”. Биће једно и друго[67].

Од неких историчара данас Карло[68] се назива „оцем Европе”. Ово се посебно истиче данас у Европској Унији.

Године 1950. је у Немачкој, у Ахену, уведена „ахенска међународна награда Карла Великог”, које се додељује за доприносе уједињења Европе.

Тако се награда „оца Европе” додељује за допринос „уједињењу Европе”. Један од симбола Европске Уније је поред осталих симбола и отмица Европе од стране Зевса. Тако је постављен управо такав кип пред Европским парламентом у Стразбургу те такође у „Европском дистрикту” у Бриселу. Такође, једно време је тај симбол био и на новчићима еура. А може се такође видети и на још неким местима у Европској Унији. Очито да отмица Европе има битан значај за Европску Унију.

Највероватније је то тајна безакоња те представља симбол курве из Откривења, глава 17., која седи на црвеној звери, а симболише нову светску државу, духовно названу Вавилон, а управо је цео свет западнизиран тј. европеизиран кроз историју[69], а вођа западног света данас, САД је очито културни део Европе и може се сматрати саставним делом Европе, док је Европа центар света.

Тако би Вавилон била Европа[70], светска Европа. Уједињење целог света у Европу[71] не би било за чуђење, а на челу би био Антихрист, тј. нови цар Карло.

Слика Хенри Пол Мот, „Наполеон пред троном Карла Великог”, 1898. година, приказује посету Наполеона I Ахену 1804. године

На неки начин блага слика Антихриста је цар Карло, а та слика постаје кроз историју све јаснија и стварнија, пролазећи кроз нове и нове јасније слике Антихриста, све док се на крају не дође до самог Антихриста.

Тако је Наполеон Бонапарте (вл. 1799.-1821.) следећи цар Карло и ближи правом Анрихристу, који је сматрао да обнавља Карлово царство, да је наследник Карла и римских царева те је сам изјавио да је он цар Карло: „Je suis Charlemgne” – „ја сам Карло Велики”. Он је био атеиста и назван је Антихристом од стране Руске цркве 1806. године.[72] Ослободио је Жидове и обновио им синедрион, а за узврат су га бројни Жидови назвали Месијом. Позвао је био Жидове и да оснују Жидовско царство у Палестини[73]. Он је био у много чему сличан Антихристу, како објашњава Владимир Мос у свом чланку „Наполеон и Антихрист” (Napoleon and Antichrist).[74] Наполеон је био претеча Антихриста[75], јаснија његова слика, и други Карло. Иначе је Наполеон био опседнут царем Карлом, успоређујући се с њим и тражећи узор у сваком свом поступку у поступцима цара Карла.[76]

Иако је он био миропомазан (од папе) и крунисан (сам се крунисао пред папом) 2. децембра 1804. године у Нотр-Даму у Паризу за „цара Француза”, он се свеједно практички сматрао царем „Римског царства” цара Карла те је тако папа и био учесник крунисања, а умало је крунисан баш 25. децембра као и сам Карло, што му је и нудио кардинал Капрара. О томе пише Ленц Тјери у свом чланку „Наполеон и Карло Велики” (Napoleon and Charlemagne): „Представник Свете столице у Паризу, кардинал Капрара, је такође интервенирао покушавајући да увери Курију о важности путовања (у Париз). У намери да ласка Наполеону, он је саветовао да се церемонија одржи 25. децембра, „на сам дан када је Карло Велики примио царску круну, на дан Рођења нашег Господа”, и са том идејом се папа Пије VII сложио”.[77]

Илуминат Далберг[78], надбискуп Регензбурга, 1806. године је упутио захтев Наполеону са саветом за ново уређење Европе: “Нека (Францис II од Аустрије) буде цар Истока, да би био брана Русији и нека царство Запада буде оживљено под царем Наполеоном и нека буде у облику држаном под Карлом Великим, укључујући Италију, Француску и Немачку.”[79]

Наполеон је такође био изузетно цењен од илумината Гетеа[80] који је рекао да је Наполеон „увек просветљеног разума … Он је у сталном стању просветљења.”[81]

Следећи претеча Антихриста (и јаснија његова слика) те трећи Карло је био Адолф Хитлер (вл. 1933.-1945.), који је успоставио такозвано „треће Царство” или „трећи Рајх”, настојећи успоставити светско царство које треба да траје хиљаду година, а прије тога циља, уједињену Европу. Он је био до тада најближи правом Антихристу. О његовим сличностима са Антихристом није потребно ни писати, осим што је био убица Жидова. Међутим, у почетку његове владавине од одређених рабина је и био проглашен Месијом.[82] И био је полужидовског порекла с очеве стране[83] и мајчине[84]. Било је и Жидова који су сарађивали са Хитлером.[85] Што се тиче његове везе са царем Карлом, Хитлер је успоставио „треће царство”. Прво царство је било тзв. Свето Римско царство које је основао цар Карло 800. године. Друго је било Немачко царство које је основано 1871. године од стране цара Вилхелма I и канцелара Бизмарка, а трајало је до 1917. године, а треће је Хитлерово. Хитлер је деловао у духу Карла, основао је и био вођа „трећег царства”. Дагмар Паулус у својој студији „Од Карла Великог до Хитлера – царска круна Светог Римског царства и њена симболика” (From Charlemagne to Hitler: The Imperial Crown of the Holy Roman Empire and its Symbolism)[86] објашњава значај симболике царске круне за немачке нацисте. Царска круна „Светог Римско царства”, којом су крунисани готово сви цареви тог немачког царства је сматрана све до 1946. године да је дословно круна цара Карла. Међутим, она је како је касније откривено уствари круна направљена по налогу цара Отона I у 10. веку. Ова круна је у доба нациста пренесена у Нирнберг 1938. године (из Беча), након припојења Аустрије, те је реплика круне ношена у нацистичким процесијама и имала је велику симболичку улогу за нацисте. Све је вршено по налогу Хитлера. Догмар Паулус у наведеном чланку пише: „Царска круна је играла суштинску улогу у замишљању и само-представљању Националног социјализма као наследника Светог Римског царства. У публикацији о регалији из 1937. године директор Немачког националног музеја у Нирнбергу је описао круну као симбол немачког полагања права на царску власт (die Reichsidee) која се испунила у Хитлеру, као оштроумном и дуго очекиваном ослободитељу.”[87] Цар Карло је том приликом претворен у Немца и изузетно цењен као оснивач „првог царства”. Симболички Хитлер је био нови цар „трећег рајха” Паулус у наведеном чланку пише: „Анелије Амбергер је показао како је реплика (круне) 1936. године парадирана улицама Минхена у грубој имитацији средњовековног Heiltumsweisungen. Хитлер је гледао параду са подијума украшеним царским орлом, тако истичући фирерово полагање права на улогу цара.”[88] „Алфред Розенберг, кључни наци идеолог, је прогласио Хитлера наследником политичке снаге Карла Великог.”[89]

Тако да је Хитлер практички сматран царем „трећег царства”, наследником цара Карла и новим Карлом.

Стога, време се пролазећи кроз режиме претеча Антихриста и Карлова постепено приближава правом Антихристу и новом Карлу, новом крвавом варварину, анти-Константину[90], владару лажног Римског царства (анти-царства), које ће представљати светско царство. То је лажно царство, које ће бити светско и то је нови Вавилон.

С друге стране, право Римско царство и слика Христа (Православни цар), је било остало на истоку у Русији све до затирања 1917. године, али по веровању још стоји све док се поново не појави нови Руски[91] тј. Римски цар, император, василевс и август, овлаштени од Бога владар света у име Христово, космички цар[92]. Руски цар је заправо био Римски цар и наследник Византијских-Римских царева, јер је престоница пресељена из Цариграда у Москву са падом Цариграда у руке варвара Турака 1453. године.

Тако се Руски велики кнез Иван III (вл. 1462-1505), оженио са Зои Софијом Палеолог (1449-1503), кћерком Томе Палеолога, брата последњег византијског цара Константина XI (ц. 1449-1453), узео неслужбено титулу цара и аутократора, инкорпорирао царског златног двоглавог орла као симбола велике кнежевине и настојао да изгради Москву као престоницу царевине. Његов унук Иван IV (ц. 1547-1584) је службено и био први цар. Тако је Римско царство пресељено из Цариграда у Москву.

Тако да ако дође до обнове Римског царства, мора доћи до искључивог схваћања да је Руско царство уствари Римско, светско, космичко царство, а не само Руско царство. Целокупна концепција из Византије о цару и царству је потребна да оживи у Русији, са усавршавањима и онемогућавањима кварења где год је могуће. Грешке царева кроз историју се морају схватити, ради исправног теоретисања онемогућавања кварења.

Енглески византолог Стивен Рансимен византијску концепцију власти назива „теокрацијом”, међутим, власт у Римском царству, не подразумева неограничену власт цара у смислу цезаропапизма, него синергију власти цара и патријарха, у којој је цар на челу световне власти, а патријарх црквене власти. Укратко, Рансимен у својој књизи „Византијска теокрација” (The Byzantine Theocracy) сажима Римску концепцију власти: „Где год је монархија била успостављена монарх је увек у почетку био еманација Бога или наследник Бога, или барем његов високи свештеник, човек постављен од Бога да се брине о народу. Али у царевини коју ми зовемо из погодности Византија је била већа концепција. Она је видела себе као универзалну царевину. Идеално, она треба да обухвати све народе на земљи, који, идеално, требају бити чланови једне истинске Хришћанске Цркве. Као што је човек створен на слику Божију, тако људско царство на Земљи је створено на слику Царства Небеског. Као што Бог влада Небом, тако цар, створен на његову слику, треба да влада земљом и извршава његове заповести.”[93] Овакви ставови у Византији су остали чак и када је цар владао само једним градом тј. Константинопољом.

То је право царство и може бити само једно.

„Доста је један цар да влада светом.”

Ж., 02.10.2022. године,  https://independent.academia.edu/%C5%BDx

Други део овог чланка ће се посебно бавити посебно значајној личности, цару Отону III, правој супротности Карлу.

(За свако цитирање чланка је потребно навести извор.)

ЛИТЕРАТУРА:

Књиге

1. Крис Викам, „The Inheritance of Rome, Illuminating the Dark Ages 400-1000”,
2. Роџер Колинс, „Early Medieval Europe 300-1000”,
3. Андреј Економу, „Byzantine Rome and the Greek Popes”,
4. Ернест Хендерсон, „A History of Germany in the Middle Ages”,
5. Мери Фулбрук, „A Concise History of Germany”,
6. Едвард Сијкјенски, ”The Filioque History of a Doctrinal Controversy”,
7. Андреј Лут, „Greek East and Latin West Church AD 681-1071“
8. 8. “Two Lives of Charlemagne”,
9. 9. „Carolingina Chronicle”,
10. 10. “The Chronicle of Theophanes Confessor”,
11. 11. “The Lives of the Eight-Century Popes”,
12. 12. Ричард Саливен, „Problems in European Civilization, the Coronation of Charlemagne”,
13. 13. Џефри Хенли, „A Brief History of the Angllo-Saxons”,
14. 14. Стивен Рансимен, „The Byzantine Theocracy”,
15. 15. Тимоти Грегори, „A History of Byzantium”
16. 16. Павле Бушкович, „A Concise History of Russia”,
17. 17. Тери Мелансон, „Perfectabilists”,

Студије

18. 18. Моника Флинер, “The Significance of the Coronation of Charlemagne”,
19. 19. Дагмар Паулус, “From Charlemagne to Hitler: The Imperial Crown of the Holy Roman Empire and its Symbolism”,

Чланци

20.Владимир Мос у чланку „Western Saints and the Filioque”,

21. 21. Владимит Мос, „Napoleon the Man-God”,
22. 22. Владмири Мос, „Napoelon and Antichrist”,
23. 23. Владимир Мос у свом чланку „Tilsit: Summit of the Emperors”,
24. 24. Андреј Филипс, „Orthodox Filioque”,
25. 25. Енциклопедија Британиника, “Coronation of Charlemagne as emperor”,
26. 26. Либри Царолини “Католичка енциклопедија из 1913. године”,
27. 27. Неw Адвент, „Charlemagne”,
28. 28. Ж., “О исправнијој периодизацији историје, пад Западног Римског царства и средњи век”,
29. 29. Ж., „Расправа о подели историје”,
30. 30. Ж., „Гете и „просветљени””,
31. 31. “Sarcophagus of Proserpina”,
32. 32. Јосиф Шулим, „Napoleon I as the Jewish Messiah”,
33. 33. Ленц Тјхери, „Napoleon and Charlemagne”,
34. 34. „European SUPERSTATE to be unveiled: EU nations ‘to be morphed into one’ post-Brexit”,
35. 35. „EU plot to scrap Britain”,
36. 36. “Study suggests Adolf Hitler’s paternal grandfather was Jewish”,
37. 37. “Adolf Hitler: Was Hitler Jewish?”.

[1] Више о томе у мом чланку „О исправнијој периодизацији историје, пад Западног Римског царства и средњи век“: https://www.academia.edu/84559887/O_ispravnijoj_periodizaciji_istorije_pad_Zapadnog_Rimskog_carstva_i_srednji_vek

https://naukaikultura.com/o-ispravnijoj-periodizaciji-istorije-pad-zapadnog-rimskog-carstva-i-srednji-vek/  , 12.08.2022. године

[2] Укинуто од стране тадашњег цара Франца II Хабзбуршког (вл. „СРЦ“ 1792-1806) због освајања Наполеона, који је основао Рајнску конфедерацију на великом подручју царства.

[3] Да није било уопште царство у дословном смислу, може се сматрати отприлике након смрти Фридриха II Хоенштауфеовца (вл. 1212-1250).

[4] Славнска реч „цар“ долази од „цезар“.

[5] Назив „Византијско царство“ је изумио немачки историчар Хијероним Волф 1556. године „Corpus Historiae Byzantinae“.

[6] Дословно Франачког царства.

[7] Моника Филнер, “The Significance of the Coronation of Charlemagne”, (Значај крунисања Карла Великог), стр.    2., студија, Western Oregon University, 2005. године

[8] Живот Карла Великог.

[9] Које су ширили цареви.

[10] Крис Викам, “The Inheritance of Rome, Illuminating the Dark Ages 400-1000” (Наслеђе Рима, осветљавање мрачног доба 400-1000), стр. 376., Penguin Books, Лондон, 2009. године https://www.amazon.com/Inheritance-Rome-Illuminating-400-1000-Penguin/dp/0143117424

[11] Иначе су меровиншки краљеви носили дугу косу, верујући у магијску моћ дуге косе. Нико не би могао бити краљ у Франачкој у то време ко нема дугу косу. Каролинзи су насупрот томе имали кратку косу и бркове.

[12] Названо тако по цару Карлу (вл. 768-814), сину краља Пипина.

[13] Бонифације је био Енглез. Изузетан светац. Он је био инспирација Џ.Р.Р. Толкину за лик Гандалфа у „Господару прстенова“. Гандалф је уствари Бонифације. Међутим, Арагорн није Пипин, већ је краљ Теоден симбол неодређеног франачког краља, а Арагорн је очито симбол старо-енглеског краља-краљевања, прије Норманског освајања. „Повратак краља“ би стога значио повратак англосаксонског краљевања. … Бонифације је мученички пострадао приликом мисионарења Саксонцима у данашњој саксонској Немачкој.

[14] Вероватно због канона 82. сабора, који забрањује приказивање Христа као јагњета, како наводи Андреј Лут у својој књизи: „Greek East and Latin West Church AD 681-1071“ (Грчки исток и латински запад, Црква од 681.-1071. године), St. Vladimir’s Press, Krestvud, 2007. godine https://www.amazon.com/Greek-East-Latin-West-681-1071/dp/0881413208 . Чини се да је папа Хадрија I у 8. веку прихватио Трулски сабор као каноне Шестог васељенског сабора.

[15] Иконоборство у Византији у 8. веку је трајало у доба цара Лава III, Константина V. и Лава IV, све до смрти Лава IV и Седмог васељенског цабора 787. године.

[16] Мисли на политички став.

[17] Стр. 233., Red Globe Press, Лондон, 2019. године https://www.amazon.com/gp/product/0230006728/ref=dbs_a_def_rwt_hsch_vapi_taft_p1_i3

[18] Овде не треба сматрати под католичком црквом, секту која је настала на западу у 11. веку. Католичком црквом се назива и Православна Црква, а права Католичка Црква је уствари Православна (Ортодоксна) Црква, а не папска секта.

[19] Стр. 411. и 412., Lexington Books, Њу Јорк https://www.amazon.com/Byzantine-Rome-Greek-Popes-Interdisciplinary/dp/0739119788/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1664547782&sr=1-2

[20] Којом је владао равенски егзарх у име цара. Том приликом је убијен последњи егзарх Евтихије. Егзархат је 751. године у потпуности нестао и никада није обновљен.

[21] Осим Капетаната Италије, који је 1071. године освојен од стране Нормана, чиме је на крају уништена у потпуности Византија у Италији. Видети о значају догађаја у мом чланку „О исправнијој периодизацији историје, пад Западног Римског царства и средњи век“,: https://www.academia.edu/84559887/O_ispravnijoj_periodizaciji_istorije_pad_Zapadnog_Rimskog_carstva_i_srednji_vek

https://naukaikultura.com/o-ispravnijoj-periodizaciji-istorije-pad-zapadnog-rimskog-carstva-i-srednji-vek/

[22] Римска војводина или кнежевина је обухваћала град Рим и околицу, и била је у рукама Византије.

[23] Стр. 235.

[24] Тада је иконоборство осуђено на сабору у Константинопољу 843. године у доба царице Теодоре (вл. 842.-856) и цариградског патријарха Методија I (п. 843.-847.). И тако је завршено иконоборство у Византији за стално.

[25] Libri Carolini из “Католичке енциклопедије из 1913. године” https://en.wikisource.org/wiki/Catholic_Encyclopedia_(1913)/Caroline_Books_(Libri_Carolini)

[26] Ibid.

[27] Папино.

[28] Ibid.

[29] Што не подразумева обожавање цара, већ дубоко поштовање. „Карлове књиге” су иначе написане изузетно анти-византијским тоном, као и каснија одбрана филиоква 809. године, како наводи Андреј Лут у „Greek East and Latin West Church AD 681-1071“, стр. 142.

[30] Овако је чињено и пред јеврејским царевима.

[31] А користила је мушку титулу из разлога легалности, јер титула царице по њеном мишљењу не би била легална.

[32] Стр. 290.

[33] Неки сматрају да је Карло негодовао што је крунисан прво од папе, а потом је наступила акламација народа те је тако произашло да папа предаје власт цару, а не да власт произлази од Бога. Он је по теорији, хтео да церемонија буде као у Византији, прво акламација, а потом крунисање.

[34] Ајнхард се сматра искреним историчарем.

[35] “Two Lives of Charlemagne” (Два живота Карла Великог), глава 29., стр. 53 киндл верзије, Penguin Books, London

[36] Северна Енглеска.

[37] “Carolingian Chronicles” (Каролиншке хронике), стр. 81, The University of Michigan Press, 1970. године.

[38] Суперлативи су како је видљиво иначе уобичајени у делу.

[39] “The Lives of the Eight-Century Popes” (Животи осмовековних папа) – „Liber pontificalis”, стр. 187 i 188,  Liverpool University Press, Ливерпул, 2007. године.

[40] Ричард Саливен, „Problems in European Civilization, the Coronation of Charlemagne” (Проблеми у европској цивилизацији, крунисање Карла Великог), стр. 10 i 11, киндл верзија, Michigan State University, 1959. године.

[41] “The Chronicle of Theophanes Confessor” (Хроника Теофана Исповедника), стр. 653., Clarendon Press, Њу Јорк, 1997. године.

[42] Стр. 292 и 293

[43] О томе сам писао у ранијем чланку “О исправнијој периодизацији историје, пад Западног Римског царства и средњи век”.

[44] „Он га је стално држао са собом све до краја свога живота, осим када је одлазио у моћне ратове.“ Тако пише хроничар Ноткер Муцавац 843. године у „Дела Карла Великог“, прва књига, поглавље 2., из “Two Lives of Charlemagne” (Два живота Карла Великог), стр. 68. у киндл верзији.

[45] Стр. 293.

[46] “Coronation of Charlemagne as emperor” (Крунисање Карла Великог за цара), Енциклопедија Британика –

https://www.britannica.com/place/Holy-Roman-Empire/Coronation-of-Charlemagne-as-emperor ,

приступљено 02.10.2022. године.

[47] Енеја је по веровању био Тројанац, који је побегао из опседнуте Троје те је са избеглим народом основао Рим. То је била алтернатива причи да је Рим основан од стране Ромула и Рема. Ромул је по причи убио брата Рема, јер је препешачио место где је требало да буду изграђене зидине будућег града Рима, што је Ромул протумачио као светогрђе. Тако да је исправније рећи да је Рим основао само Ромул, те је први краљ тј. rex Рима био управо он.

[48] На новчићима је ипак кориштен натпис “Imp Aug”, а то значи цар и август, што је подразумевало да је он Римски цар.

[49] Ово показује нетачност каснијег приказивања Карла са дугом косом и дугом брадом.

[50] Стр. 2., Western Michigan University, 2019. године https://www.amazon.com/Carolingian-Commentaries-Apocalypse-Teams-Commentary/dp/158044377X

[51] Или 807. године.

[52] Стр. 98 i 99., Oxford University Press, 2013. године. Прилично лоша књига и прокатоличка. Филиокве није било раније нигде убачен у Симбол вере, а с тим се аутор и слаже у књизи. Међутим, где год је раније (прије тог периода) било спомињања у литератури филиоквеа, он је подразумевао како сам св. Максим Исповедник наводи да (верују западњаци) да Свети Дух исходи од Оца, а шаље се Сином, а не да Свети Дух исходи од Оца и од Сина, како се тумачи у католичком филиоквеу. Тако да уопште није било католичког филиоквеа раније на западу и он води порекло од франачког цара Карла и Теодулфа, и његовог изврнутог тумачења дела Црквених Отаца.

[53] Компилација цитата и сентенција. Од лат. flos (цвеће) и legere (сакупити).

[54] Knjiga “A Harmony of Anglican Doctrine with the Doctrine of the Catholic and Apostolic Church of the East” (Хармонија англиканске доктрине са доктрином Католичке и Апостолске Цркве истока), стр. 138., A. Brown and C.O., Единбург, 1848. године https://www.amazon.com/Anglican-Apostolic-Catechism-Consisting-Authorities/dp/1162635355

[55] Плоче су стајале тамо до 12. века.

[56] Књига “A Harmony of Anglican Doctrine with the Doctrine of the Catholic and Apostolic Church of the East” (Хармонија англиканске доктрине са доктрином Католичке и Апостолске Цркве истока), стр. 141.

[57] Ibid, ово тумачење је из књиге и не представља речи папе.

[58] Православне Цркве.

[59] Стр. 4., 6. децембар 2017. године.

[60] Владимир Мос у чланку „Western Saints and the Filioque” објашњава да свеци који су прослављени прије раскола 1054. године се сматрају свецима у Православној Цркви, чак ако су и прихватали филиокве. Тако да крштени који су прихватали филиокве, били свеци или не, а нису се борили за филиокве, се не сматрају да нису били део Цркве само због прихваћања филиоквеа. … Тако Мос наводи да је енглески светац св. Едвард Мученик уврштен од стране Руске Цркве међу свеце (иако је у то време Енглеска прихватила филиокве) те такође и св. Људмила и св. Венцеслав Чешки. Цитира такође св. Фотија који наводи да Оци који су прихваћали филиокве, а нису били опоменути да скрећу са пута истине, због њихове праведности, врлине и вере прихваћају се као да никада то нису ни изјавили. На крају Владимир Мос закључује: „Као закључак, ако прихватимо јавни раскид заједнице са Православном Црквом као критериј црквеног пада од благодати, тада било који западни светац који је умро прије 1054. године треба бити уведен у Православни календар. За оне који су умрли прије тога датума и службено су прослављени као свеци прије тога датума, а који се нису борили за филиокве или неку другу јерес у свесном противљењу борцима за истину, могу без штете за Православље бити прихваћени као посредници за Васељенску Цркву данас.” (стр. 6.). То је исправан став.

[61] 4.500 заробљених Саксонаца је тада убијено.

[62] Стр. 72. у киндл верзији, Arcadia Press, 2017. године

[63] Каролиншке минискуле су постале основе данашњег писања. Минискуле је изумио Алкуин.

[64] Крунисао сам себе.

[65] Чланак “Sarcophagus of Proserpina” (Саркофаг Персефоне), https://izi.travel/en/d818-sarcophagus-of-proserpina/en , приступљено 02.10.2022. године.

[66] Римски, Јупитер.

[67] Изражавам се у пренесеном значењу.

[68] Карло је проглашен свецем од стране цара Фридриха I Барбаросе 1165. године и анти-папе Пасхала III (царевог, непризнатог папе), али никада није признат као светац у католичкој цркви, али је признат његов култ у Ахену од стране католичке цркве, како пише на католичком сајту „New Advent”: „његов „cultus” је међутим допуштен у Ахену” (Charlemagne –  https://www.newadvent.org/cathen/03610c.htm ). Тако да је ипак код католика негде признат као светац, тај непокајани крволок (пример Саксонаца), ултра секташ – иконоборац и филиоквиста, који је имао 15 ванбрачне деце.

[69] Више о томе у мојем чланку „Расправа о подели историје“:  https://www.academia.edu/44743812/Rasprava_o_podeli_istorije , 18.08.2020. године.

[70] Више о томе у мојем чланку „Гете и „просветљени“„: https://www.academia.edu/49141752/Gete_i_prosvetljeni

https://naukaikultura.com/gete-drvo-slobode-iluminati-i-sloboda/  , 15.06.2021. године

[71] До данас нема теорија код европских политичара о потреби ширења граница ЕУ ван Европе, осим сарадње са вањским државама. Нпр. https://www.eeas.europa.eu/eeas/connecting-europe-asia-eu-strategy_en . Доналд Таск је 2016. године изјавио да европски грађани не деле ентузијазам неких европских вођа за „утопију Европе без конфликтних интереса и амбиција, утопију Европе без конфликтних интереса и амбиција, утопију Европе која намеће властите вредности вањском свету, утопију Евро-Азијског јединства“. (Извор „European SUPERSTATE to be unveiled: EU nations ‘to be morphed into one’ post-Brexit”: https://www.express.co.uk/news/politics/683739/EU-referendum-German-French-European-superstate-Brexit 29.06.2016. године) Међутим, ово не подразумева уједињење са Азијом већ међусобно приближавање. Даље, ЕУ је код неких политичара звана „царством“. Тако је бивши председник Европске комисије Хосе Мануел Баросо 2007. године изјавио да је Европска Унија империја: „Barroso: European Union is ’empire’ (short version)” (Баросо – Европска Унија је „царство“ (кратка верзија)) – https://www.youtube.com/watch?v=c2Ralocq9uE . Није било идеја у ЕУ о потреби за царем, али су неки

протестанти правили панику да име је то намера, због састанка 2012. године од стране представника Француске, Немачке и Италије, о потреби стварања „председника Европске Уније“ који би имао веће овласти од председника САД-а. (Извор „EU plot to scrap Britain”:  https://www.express.co.uk/news/uk/318045/EU-plot-to-scrap-Britain , 04.05.2012. године). Нормално, ништа од тога. …

[72] О томе пише Владимир Мос у свом чланку „Tilsit: Summit of the Emperors” (Тилзит-састанак царева), на стр. 3. (03.10.2017. године), цитирајући из књиге: Sajmon Sebag Montefjore, „The Romanovs”, стр. 289. London Vintage, 2011. године. Руски цар Александар је за Наполеона био изјавио да је он „звер из Откривења“, иста страница.

[73] Јосиф Шулим, „Napoleon I as the Jewish Messiah” (Наполеон I као жидовски Месија), стр. 1. студије, Jewish Social Studies, том 7., број 3., јул 1945. године https://www.jstor.org/stable/4615236?read-now=1&seq=1#page_scan_tab_contents

[74] О томе видети фусноту 66., овде.

[75] О разним карактеристикама Наполеона и Антихриста пише Владимир Мос у свом чланку „Napoleon and Antichrist”, наводећи да према учењу Црквених Отаца: 1. Антихрист ће се уздићи на власт након периода хаоса, што је било и са Наполеоном, који се успео на власт након периода хаоса револуције и револуционарних ратова; 2. Антихрист ће поштовати Жидове и биће проглашен њиховим Месијом, тако је исто Наполеон поштовао Жидове, обновио Синедрион, освојио Свету Земљу и сматран је Месијом од Жидова; 3. Антихрист ће покорити околне народе, исто је тако било са Наполеоном који је освојио Европу, прикривајући свој деспотизам са митом о ослобођеној Европи, 4. биће прогонитељ Цркве, што Мос успоређује са Наполеоновим нападима на папу (иако је папа секташ), 5. имаће магијске моћи завођења народа, што је имао Наполеон, 6. имаће челичну безосећајност, што је била карактеристика Наполеона. Сам Наполеон је био и изјавио Метерниху: „Човек као ја, се не брине много о животима милиона људи.” Такође, бројни примери говоре о челичној безосећајности Наполеона. … Тако да је Наполеон прави пример претече Антихриста. Међутим, Антихрист ће бити Жидов.

[76] О томе је у детаље описано у чланку од Ленц Тјери „Napoleon and Charlemagne”: https://www.napoleon.org/en/history-of-the-two-empires/articles/napoleon-and-charlemagne/ Наполеон је увелико био признаван као наследник цара Карла од стране народа у Француској.

[77] „Napoleon and Charlemagne”: https://www.napoleon.org/en/history-of-the-two-empires/articles/napoleon-and-charlemagne/

[78] Доказани илуминат, кодно име у илуминатима „Крискент” i „Бејкон”; барон Карл Теодор Антон Мариа Далберг (1744.-1817.) је био надбискуп Регензбурга и на челу целокупне Немачке католичке цркве. Једно време је био и надбискуп-електор Мајнца (примас католичке цркве у Немачкој) и арх-канцелар „Светог Римског царства“. Био је велики љубитељ и ослободитељ Жидова и велики пријатељ жидовског банкара Мајер Амшел Ротшилда, који му је био финанцијер. Далберг је крстио Наполеоновог сина. Био је члан масонске ложе. Инициран је у илуминате од стране Umpfenbaha (Фотије), а 1784. године је достигао предзадњи највиши степен илумината – „Маг“. Његово име и биографија је на попису у „Перфектабилисти“, од највећег стручњака за илуминате на енглеском језику Тери Мелансона, стр. 278. и 279., Trine Day LLC, Чикаго, 2009. године.

[79] Ibid. Цитирано из Луј Медлин, „Histoire du Consulat et de l’Empire” (Историја конзулата и царства), стр. 363., 2003. године

[80] Доказани илуминат, кодно име у илуминатима „Абарис“; Јохан Волфганг Гете (1749.-1832.), познати драматург и филозоф, главни саветник илумината војоводе од Саксе-Вајмара, Карла Августа, инициран 1780. године у масонерију „Амелија“, 1782. у илуминате, а 1784. године је уздигнут у степен „Регента“ у илуминатима. Име и биографија у Тери Мелансон „Перфектабилисти“, стр. 310. и 311.

[81] Владимир Мос, „Napoleon the Man-God” (Наполеон богочовек), стр. 1.

[82] Извор информације се не може више пронаћи, очито је избрисан.

[83] “Study suggests Adolf Hitler’s paternal grandfather was Jewish” https://www.jpost.com/Diaspora/Study-suggests-Adolf-Hitler-was-a-quarter-Jewish-597966 , 08.08.2019. године, “Adolf Hitler: Was Hitler Jewish?” https://www.jewishvirtuallibrary.org/was-hitler-jewish . У овом задњем чланку видимо да постоји студија која је утврдила по ДНК Хитлера да је био жидовског порекла.

[84] Извор више није доступан на интернету.

[85] Око 150.000 људи жидовског порекла се борило у Хитлеровој војсци. Такође разни нацисти на врху су били Жидови. „10 Jews Who Fought In Hitler’s Nazi Army” –

https://listverse.com/2019/06/14/10-jews-who-fought-in-hitlers-nazi-army/ , 04.jun 2019. godine …

[86] Дагмар Паулус, “From Charlemagne to Hitler: The Imperial Crown of the Holy Roman Empire and its Symbolism”, University College London, https://cpb-eu-w2.wpmucdn.com/blogs.bristol.ac.uk/dist/c/332/files/2016/01/Paulus-2017-From-Charlemagne-to-Hitler.pdf

[87] Стр. 13.

[88] Ibid.

[89] Стр. 14.

[90] Анти-Константин у бледој слици је и цар Карло.

[91] О томе у мом чланку „Расправа о подели историје“.

[92] И ово је уједно Византијска концепција власти Римског цара и титула.

[93] Стр. 1., Cambridge University Press, 2003. године