- Када би се прихватила година 1071. као година прекретнице тада би на видело дана постале јасније разне чињенице промена у историји.
- Тада би било јасно да је измењено папство уствари уништило Римско царство на западу те да је довело до новог доба.
- Тада ће бити јасније и очитије, као и из разних чињеница да тадашње папство нема никакве везе са старим папством и тзв. раносредњовековним папством
Као што је познато, такозвани пад Западног Римског царства 476. године се узима у савременој историографији за крај старог века и почетак средњег века. Овакво датирање води порекло још из ренесансе од када и води порекло подела историје на три доба: антику, средњи век и нови век. Оваква подела се задржала са одређеним проширењима, уређењима и до дан данас.
Тако се данас у историји сматра да средњи век започиње са тзв. падом Западног Римског царства 476. године. Међутим, да ли је царство тада и пало. Понешто о томе сам се бавио раније у чланку „Расправа о подели историје” овде: https://www.academia.edu/44743812/Rasprava_o_podeli_istorije .
Идеја 476. године као године прекретнице је прилично идеолошки обојана. Тумачење је прилично извештачено. Да ли је Рим тада пао? Да ли римско царство тада пропало на западу? Питали су разни историчари и одбацивали ту тврдњу. Као нпр. Крис Викам, Џејмс Бури.
Права је истина да римско царство тада није ни пало. 476. године је визиготски војсковођа и римски „Magister millitum” Одоакар свргао западног римског цара Ромула Августула са престола западног царства, али Одоакар није створио тада нову државу. Он је признао Јулија Непоса војсковођу у Далмацији за законитог Римског цара на западу. Јулије је убијен 480. године и Одоакар је признао источног римског цара Зенона за законитог цара уједно и западног царства. Зенон му је на то даровао титулу патриција.
У то време је Одоакар, који је завладао у Апенинским полуострвом ковао новац са ликом Зенона, тако признавајући да је њему надређен Зенон те да је Одоакарова власт уствари власт у границама источног царства тј. Римског царства.
Истина је да је варварска војска прогласила Одоакара rex-om тј. краљем и да је Одоакар сам себе звао краљем тј. rex-om, али он је признавао цело време своје владавине надређеност римског цара тј. Зенона. Сенат је био послао Зенону писмо и регалије западног цара Зенону, тако признавши њега надређеним написавши: „Довољно је један цар да влада светом”[1]. Одоакар није такође ни мењао институције царства, све су биле опстале за време његове владавине.
Тако да се по свему судећи, може рећи да Римско царство тада на западу није ни пало него је наставило да постоји у границама Источног Римског царства.
С друге стране сматрати да тренутак када целим царством на истоку и западу влада један цар након поделе царства од стране Диоклецијана 293. године, тј. да је то представља престанак царства на западу, је историјски неискрено, јер је очито да је било кроз историју таквих случајева да целим царством и након Диоклецијанове поделе влада један цар нпр. Константин, Теодосије.
Свако ће осим тога признати да је Римско царство наставило да постоји на истоку све до 1453. године, али овде у чланку се ипак бавим само питањем почетка средњег века и тврдњом да тобожњи пад Римског царства на западу 476. године је почетак новог доба тј. средњег века.
Ипак није тако, јер схватамо из наведеног да Римско царство на западу није пало 476. године, оно је наставило да постоји и у границама Одоакарове „државе”. Међутим, Зенон је одлучио да свргне Одоакара и на њега је послао новог „Magister millitum-a” запада, тј. остроготског војсковођу Теодорика. Теодорик је затим у име цара Зенона водио битке против Одоакара и на крају га убио 493. године и себе прогласио rex-om.
Након што је Теодорик завладао, са истока су му послали обележја цара и назвали га августом, што је титула римског цара. Тако да је Теодорик уствари сматран римским царем. Теодорик је такође задржао све римске институције и сенат је радио у његово време без престанка. Међутим, још од доба цара истока Анастасија, а посебно у доба цара Јустина почело се сумњати у легитимитет варварских краљева. Посебно је такав став имао саветник Јустина Јустинијан, који је након смрти Јустина постао нови цар источног царства 527. године. Јустинијан је као што је познато започео освајање и повратак у границе источног царства Италију, северну Африку и Шпанију.
Он је по његовом ставу враћао ове земље у границе римског царства. Када је Јустинијан повратио тј. ујединио земљу тј. ујединио са истоком илирик, Италију, северну Африку и јужну Шпанију, успоставио је Равенски егзархат те се од тада царством на западу управљало из Равене.
У бити, чак и ако би сматрали да је тада Јустинијан обновио царевину која није постојала од доба Одоакара или Теодорика тј. да је царство на западу тада нестало, свеједно, могли би сматрати да је Јустинијан тада уствари повратио старе делове Римског царства на западу у границе Римског царства. Тако да ни по томе ставу нема неког бесповратног нестанка Римског царства на западу у 5. веку, већ наставља да постоји даље кроз историју. Значи, нема краја Римског царства на западу 476. године, а ако би и заузели такав став да је нестало, царство је свеједно обновљено у 6. веку.
Нема стога краја и почетка новог доба, јер Римско царство наставља и даље да постоји на западу.
Како се може 476. година сматрати прекретницом, ако је царство и даље наставило да постоји? Или како сматрати 476. годину прекретницом ако царство бива обновљено у доба цара Јустинијана? Никако. Нема краја царства на западу у 5. веку.
Чак и ако прихватимо легитимитет Визигота и Острогота, у тренутку када источни цар признаје легитимитет власти у Италији не може се сматрати да Римско царство уопште не постоји на западу.
Чак и кад је одбачен легитимитет у 6. веку варварског владара у Италији, свеједно власт у Италији је обновљена у доба Јустинијана. Значи, нема неког пада Римског царства, него оно и даље наставља постојати. Значи, нема пада римског царства.
С обзиром да царство не пада 476. године, оно наставља да постоји, али је цар увек у Цариграду или Константинопољу.
С друге стране у Италији се од Јустинијана влада из Равенског егзархата.
И када стога царство пада на западу.
- године је пао Равенски егзархат, освојили су га Лангобарди или Ломбарди и тада убили последњег егзарха Евтихија. Стога, 751. годину би смо могли узети као годину пада Римског царства на западу, а тако и прекретницу у историји, а на неки начин и јесте. Франачки краљ Пипин је након тога освојио Равену и део Ломбардије и даровао проширену територију равенског егзархата папи као дар 756. године. Тада настаје први пут у историји папска држава, а такође почиње одвајање папе од Византије. То је прекретница у историји.
Међутим, с друге стране могла би се 1071. година узети за прекретницу у историји, јер тада у потпуности нестаје римске тј. византијске власти у Италији. Тада је Катепанат Италије са седиштем у Барију (што је представљало остатке римске државе у Италији) освојен од стране Нормана на челу са Робертом Гвискара. Катепанат је било последње упориште Византије тј. Римског царства у Италији и на западу. Освајањем катепаната Римско царство је у потпуности нестало на западу. Овај догађај је вероватно најисправнији за тумачење године нестанка римског царства на западу. Уједно то је крај једне и почетак нове ере. Нормани освајању Византију у Италији уз потпору папе Гргура VII, који их је поставио за заштитнике папства. Осим тога 1054. године је био Велики раскол што заиста представља прекретницу у историји.
Губитком капетаната Римско царство нестаје на западу. Постепено нестаје и Православља у Италији. 1098. године је одржан католички сабор у Барију, који је сазвао папа Урбан II[2]. На сабору су били присутни и православни епископи из Италије. Тада су Нормани њих донекле успели да присиле да признају папу као врховног поглавара, уведу филиокве у Симбол вере те да уведу причешћивање бесквасним хлебовима. Тако је постепено почело уништавање Православља у Италији, које је временом прешло често и у тајност.[3]
Тако да узевши све у обзир може се рећи да је отприлике 1071. година крај једног доба и почетак новог доба. У слично време у потпуности нестаје Православља у Енглеској и у Ирској.
То је што се тиче прекретнице у историји, али када почиње тај наведени период који траје до 1071. године.
Очито да почиње са царем Константином. Прекретница, тј. почетак доба је 313. година, тј. година Миланског едикта, када су Хришћани добили слободу вероисповедања и равноправност са осталим религијама.
Када би се прихватила година 1071. као година прекретнице тада би на видело дана постале јасније разне чињенице промена у историји. Тада би било јасно да је измењено папство уствари уништило Римско царство на западу те да је довело до новог доба. Тада ће бити јасније и очитије, као и из разних чињеница да тадашње папство нема никакве везе са старим папством и тзв. раносредњовековним папством.
Заиста, папство тзв. развијеног средњег века и каснијих периода нема никакве везе са ранијим папством. То би једном требало историчарима да постане јасно, а изузетно је очито свакоме ко се бави упоредно тим периодима историје.
Ж. 12.08.2022. https://independent.academia.edu/%C5%BDx
[1] Што је значило да нема потребе да на западу буде још један цар, него је довољан један цар који је на истоку.
[2] На сабору се жустро борио за филиокве Анселм Кентерберисјки, отац схоластике и писац дела „ДDe Processione Spiritus Sancti Contra Graecos” у одбрану филиоквеа. … Урбан II је познат што је сазвао први крсташки рат у историји, 1095. године. Крсташки ратови су постали једна од карактеристика „рефорираног” папства тј. клинијевског папства.
[3] Није лако утврдити када је Православље у потпуности уништено у Италији. С једне стране Латини су замењивали епископе латинским епископима и уводили филиокве, латинску мису и причешћивање бесквасним хлебовима, док с друге стране су унијатили Грке, допуштајући им све, осим признања папе као поглавара. Тако да су бројне епископије или латинизиране или поунијаћене. Тако да је тешко утврдити када је тачно Православље нестало у Италији. Највероватније се задржало најдуже у неким забаченим Православним манастирима.