ПОГЛЕД НА РАЗВОЈ ЈЕРЕСИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У ХХ ВЕКУ

• „Питање масонства. Велика Црква Цариградска на својм списку навела је неке јереси нашег доба, попут унијатства, хилијазма, итд, али масонска опасност надилази све друге опасности и, на несрећу, многи интелектуалци су са њом повезани.  
• Ово је ново аријанство, против кога се морамо борити у име Бога.
• Највећа опасност за хришћанство у свету није бољшевизам или нешто друго, него масонерија, јер је то и спољашњи и унутарњи непријатељ.
• Ми кажемо да је хришћанска религија религија са великим Р, религија као таква, и да је православље једина истинита религија; али они (масони) се одричу јеванђеља и Христа, стављајући Га на исти ниво са Мојсијем, Будом, Мухамедом“ – Св. Владика Николај.

АУТОР: Мирослав Павловић

Шта је јерес?

Св. Игњатије Брјанчанинов објашњава: „Jepec je грех ума. Суштина тога греха јесте богохуљење. Како се ради о греху ума, јерес не само што помрачава ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу. Кроз овај грех човек се највише уподобљава палим дусима, чији је главни грех противљење Богу и хула на Бога.

Гордост је суштинска одлика палих духова; суштинска одлика јеретика такође јесте гордост, која се најочигледније пројављује кроз презрив однос и осуђивање свију који не припадају одређеној секти, непријатељство и снажну мржњу према њима. Али најзначајније пројављење гордости у јеретика и расколника састоји се у томе што они, одбацивши Богопознање и Богослужење, откривене и саопштене људима од Самога Бога, настоје да их замене самовољним, богохулним и богопротивним богопознањем и богослужењима.

Онај ко жели да се успешно супротставља јереси мога бити потпуно слободан од таштине и непријатељства према ближњима, како не би иронијом, заједљивом или оштром речју изазвао јеретика, узбуркавши страсти у његовој гордој души.“^[1]

Осим тога, јерес је и „хула на Духа Светог“, „непријатељство према Богу“, „учење страно православној вери“ (Никодим Милаш), „намерно кварење православне догматике“, „јерес је када људи у учење вере мешају мишљења која су супротна Божанској истини“ (Велики катихизис св. Филарета Московског)^[2].

Циљ овог текста је да се покаже развој и присутност различитих јереси у неким помесним црквама од почетка ХХ века до данас. У прошлом тексту: „Јерес као претеча револуције и грађанског рата“^[3] начео сам тему јереси у Руској цркви МП и РПЦЗ, као и Института св. Сергија у Паризу. Сада бих ту тему хтео још да проширим и на нашу СПЦ, као и да дам анализу јереси која се ту крије.

Видљива прича, дакле, почиње 1895.г. када архим. Сергије (Старогородски, будући митрополит и патријарх МП), по благослову свог професора и рецензента, митр. Антонија Храповицког, у Петрограду издаје књигу „О спасењу“ у којој, по мишљењу св. новомученика еп. Виктора Островидова и преп. Серафима Собољева, износи пар јеретичких учења, чију су критику они изнели, више о томе можете читати у горе наведеном тексту „Јерес као претеча револуције и грађанског рата“.

Суштина тих јереси је следећа: изнето је неправославно учење о спасењу у коме преовладава прикривено веровање да је Господ наш, Исус Христос, Син Божији – само човек. Ово гностичко учење је типично за масонерију.

Али, прво да видимо шта је то масонерија?

То је окултно учење, луциферијанског правца, чији су ритуали настали из јеврејске кабале. Главни „догматичар“ масонерије, Алберт Пајк, у својој књизи „Морал и догма“, која се сматра масонском библијом, тврди да је њихов врховни бог – Луцифер. Тако да нема сумње да су сатанисти^[4].

Што се тиче кабале, из које потичу њихови ритуали^[5], то је древна вавилонска магија, коју су Јевреји научили док су били у Вавилонском ропству, а неки кажу делимично још и у египатском. Иако Мојсијев закон изричито забрањује вештичарење-магијање, под забраном смрти каменовањем зато што је то директно општење са палим духовима, неки Јевреји у врху власти су се ипак тиме бавили и тај њихов тајни савез са сатаном био је на врхунцу у време доласка Сина Божијег, због чега им он и говори: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“ (Јн. 8:44).

Истовремено, треба рећи и да на Западу у XIX Алистер Кроули почиње са отвореном „проповеђу“ сатанизма. У Русији у то време „проповедају“ и мадам Блавацка и други езотерици, теозофи (Рудолф Штајнер у Немачкој) и мистици, то јест окултисти свих врста, укључујучи и Маркса (који је такође био сатаниста), под чијим утицајем слободоумни руски „философи“ Петрограда, недовољно утврђени у православљу, почињу своје спиритистичка и окултна сабрања у виду разних кружока, друштава и братстава где спроводе духовно-философске експерименте, а чија ће суманута учења касније преточити у дела „религиозне философије“, која ће се предавати у Институту Св. Сергија у Паризу као „православни модернизам“. Управо тај „православни модернизам“ ће затровати и србско богословље преко владика образованих у Грчкој, крајем ХХ века.

Истовремено, 20-тих година прошлог века, у Грчкој цркви Цариградске патријаршије, почиње се са истоветним програмом од стране масона-патријарха Мелетија Метаксакиса, који је постављен од стране америчке администрације. Сви његови наследници, до данашњег – Вартоломеја Отпадника, следиће исту линију догматског и канонског разарања Цркве изнутра.

Али, да се вратимо на масонерију, као нит која повезује све савремене црквене модернизме. Пошто многи масони ипак верују у Христа, они имају своју веру у Њега, и она највише одговара гностичком поимању Христа као човека и учитеља, а никако као Богочовека. Зато што масони разних вера морају бити једнаки пред Великим архитектом (масонским богом) и ако би Христос био Богочовек, он би био већи од њиховог божанства. Зато они верују да је Христос био велики учитељ и један од највећих људи који су ходали земљом, али ипак, само човек.

Овде видимо да је гностичко учење врста христолошке јереси: „Гностицизам се као целина не може свести на једну личност. Он преставља синкретички, философско-религиозни покрет. Исто се тако као целина не може свести на један философски или религијски систем. Он је резултат мешања и комбиновања идеја из разних религија: вавилонске, египатске, халдејске, персијске; и философија: платонизма и неоплатонизма. У својим главним цртама он се развио пре хришћанске ере. Својим еклектичким карактером гностицизам је и у хришћанству нашао потстрека и материјала за себе. Он је и на Личност Господа Христа и на хришћанство применио свој еклектички принцип, и узео из њега оно што подилази под његово мерило истине. Гностицизам је тежња да се хришћанство претвори у религиозну философију на рачун Богочовечанске Личности Спаситељеве. По учењу гностицизма главно је и циљ је: стећи узвишено знање (γνώσις/гносис, гноза, прим.прир.), које замењује просту веру (πίστις)[4].

У ствари, у гностичким системима није било места за Христа — Бога и Богочовека. Они су тврдили да се очишћавање људске природе обавља личним напорима сваког појединца у самодисциплини и стицањем тајне науке, зато није потребна ни Црква, ни благодат, ни свете тајне.“^[6]

Ова јерес савршено покрива мноштво искривљених, модернистичких учења о Самом Христу, а затим и о спасењу, првом човеку, смрти, души, рају и паклу и свему осталоме што је могла да дотакне у савременом богословљу.

Тако у споменутој књизи „О спасењу“ и другим текстовима повезаним са њом, митрополити Антоније и Сергије тврде да „човеку за његово спасење није потребна Божанска благодат већ напор сопствене слободне воље“, (Пелагијанска јерес, нап.прир.), затим, да је „Христос искупио човечанство у молитви у Гетсиманском врту а не на Крсту“, (крстоборачка јерес), затим да бисмо „ми грешили и да Адам није наш праотац“, као и да спасење „није нека посебна радња, није примање нечег новог, већ само потпуно откровење, остварење оних принципа које је човек поставио и развио у овом животу“, а светост је „завршетак човековог моралног самоваспитања“. Осим тога, они „потпуно искључују могућност правног (јуридичког) схватања односа између Бога и човека. Као резултат тога, они поричу искупитељску, умилостивљујућу природу жртве на Голготи, као и могућност добрих дела ради постизања небеског блаженства“^[7].

Из ових, за православне неприхватљивих мисли, можемо да закључимо да оне имају корен само у једној тези: да је Христос био обичан човек. Можда велики учитељ, али ипак само човек. Зашто?

Зато што у њиховом систему спасење представља неко друго стање од оног како га православни поимају, као Царство небеско. Зато је све засновано на људском напору воље, на усавршавању и изградњи личности, на молитви у Гетсиманији, јер ако је Христос само човек – он никако не може искупити човечанство на Крсту, јер само Бог Својом жртвом може искупити грехе целог света, као што Православна црква и учи. А пошто је за њих Христос само човек, он се може молити за човечанство у Гетсиманији и тамо га „искупити“ молитвом и љубављу.

Затим, пошто је Христос само човек, Бог је створио и првог човека – Адама не као безгрешног, већ је Адам створен као грешан и смртан човек (Пелагијева јерес), а пошто је већ створен смртан и грешан, онда смо и сви ми рођени грешни и не треба ни да тежимо безгрешности и бесмртности и Царству небеском, и онда, на крају ни Христос није васкрсао, јер зашто би он обесмрћивао творевину, која је ионако створена смртна и грешна? А пошто је већ створио грешног човека, по тој логици ни Бог није праведан, већ је Бог творац греха, зла и смрти. Значи, Бог је зао – Бог је сатана, не дај Боже! Управо ово веровање је присутно у многим гностичким јересима, као у масонерији, кабали и другима.

У том смислу имамо и аморализам, као последицу те јереси, јер, ако смо створени као грешни и смртни – све је дозвољено.

О опасности од масонства у православној догматици говори нам и св. Владика Николај у свом обраћању Свеправославној конференцији у Ватопеду 1930. године. О томе пише јеромонах Серафим (Зисис), о утицају масонерије на рани грчки екуменизам^[8].Ево шта он каже: „Свети Николај Велимировић је, далеке 1930. године, током Свеправославне конференције у манастиру Ватопеду на Светој Гори, која је у раној фази била  наговештај Свеправославног сабора, дао запањујућу изјаву – непознату већини – о опасности које тајно друштво слободних зидара представља за Цркву. Рекао је: “Питање масонства. Велика Црква Цариградска на својм списку навела је неке јереси нашег доба, попут унијатства, хилијазма, итд, али масонска опасност надилази све друге опасности и, на несрећу, многи интелектуалци су са њом повезани.  Ово је ново аријанство, против кога се морамо борити у име Бога. Највећа опасност за хришћанство у свету није бољшевизам или нешто друго, него масонерија, јер је то и спољашњи и унутарњи непријатељ. Ми кажемо да је хришћанска религија религија са великим Р, религија као таква, и да је православље једина истинита религија; али они (масони) се одричу јеванђеља и Христа, стављајући Га на исти ниво са Мојсијем, Будом, Мухамедом“.“^[9]

Дакле, видимо да по вери у Христа као човека, није у питању само гностичка већ има и елемената Аријеве јереси!

Тако велики проповедник модернистичке (гностичке) јереси на нашем Православном богословском факултету, владика Браничевски Игњатије, следећи идеолошку нит ове двојице црквених првака (Сергије био поглавар Московске Патријаршије а Антоније – Руске Заграничне Цркве) развија мисао и каже да не само да је Адам створен смртан, него ни да душа није бесмртна: „У погледу бесмртности душе, дакле, закључак би био следећи: ништа од онога што је створено ни из чега није по себи, по својој природи, нити бесмртно, нити добро, нити пак зло.Једини је Бог по природи бесмртан. Све што је створено, постоји захваљујући заједници с Богом у Христу, а не на основу своје природе и све се одређује у односу на заједницу с Богом у Христу… Другим речима, створена бића су смртна зато што су створена ни из чега. По учењу Св.отаца, колико сам ја то могао да разумем, Бог је једини бесмртан по природи зато што је нестворен. Све друго је створено од Бога ни из чега и није бесмртно по природи. Билода се ради о духовним, било о материјалним бићима.“^[10] Ово је чисто исповедање Пелагијеве јереси, која је учила управо да је Адам створен као смртан, а затим још и да је душа смртна.^[11] Јер, 123. правило Картагинског сабора јасно тврди: “Ако неко каже, да је Адам, први човек, створен смртним, и да би, сагрешио или не сагрешио, умро телом, то јест изашао из тела не по казни за грех, него по неопходности природе, да буде АНАТЕМА.”

А да није у праву по питању бесмртности створеног човека – Адама, говоре нам Свети оци:

„Управо је кроз човека, односно кроз Адамов преступ, смрт дошла заједно са другим казнама”. Смрт је резултат „нашег сопственог избора и зла, а не казна и дело Божије” (Јован Дамаскин, „Православна вера”).

Свети Григорије Синаит каже: „Човек је створен нетрулежним, каквим ће и васкрснути, но не и непроменљивим, нити пак променљивим, него као онај који има моћ да се мења или да се не мења… Трулежност је – плод палости”. “Садашња променљива твар није првобитно саздана трулежном, него је после потпала под трулежност”.

Свети Григорије Палама каже: “Откуда је и сама смрт? – То је последица нашег, оног с почетка, непослушања Богу; последица гажења заповести коју нам је Бог дао; последица нашег прародитељског греха, који се збио у рају Божјем. На тај начин, и болести и немоћи и многолики терет искушења порекло води од греха; зато што смо се, због последица истог, оденули у хаљине од коже – у ово болесно и смртно и многим мукама подвргнуто тело, и прешли у овај свет подвлашћен времену и смрти, осуђени да живимо животом препуним страсти и невоља… Бог не само да није створио смрт, него је и задржавао њено појављивање.“

Св. авва Доротеј каже: “Бог је створио човека по свом лику, то јест као бесмртног, самовласног и украшеног сваком врлином. Али када је он преступио заповест, окусивши плод од дрвета, онда је био изгнан из раја (Пост. 3), отпао је од природног стања и пао у противприродно, већ пребивајући у греху, славољубљу, љубави према сластима овога света, и био је савладан од њих, јер је и сам постао њихов роб кроз преступ. Тако је, мало по мало, почело да узраста зло и зацарила се смрт”.^[12]

Осим тога, по питању бесмртности душе имамо и целу књигу св. Нектарија Егинског, који говори да је душа бесмртностна, тако се и зове: О бесмртности душе^[13].

Штавише даље, владика Игњатије, објављује и идеју да би Адам, да није сагрешио, постао Христос и спаситељ! Иако је Адам само створење, значи опет имамо гностичко изједначавање творевине и Творца: „У евхаристијском, слободном сједињењу Сина Божијег и човека, човек Адам би постао бесмртан и био би начелник све твари, Христос, тј. био би једини посредник између тварне и нетварне природе – оно, дакле, што се касније догодило у Исусу Христу“^[14].

У том духу, овај савремени гностик, вл. Игњатије Браничевски у свом Уводном предавању из Догматике за студенте ПБФ, 23.10.2007. г. у резимеу предавања каже^[15]:

„Главни проблем човечанства и читаве творевине је смрт. Смрт није последица греха, као што се у хришћанству погрешно мислило. Смрт је у природи свега створеног и она не зависи од добра и зла. Зато је погрешно истицати грех као главни проблем човечанства, искупљење од греха, крст, страдање, покајање, моралну чистоту, испуњавање заповести Божјих са циљем да нам Бог опрости грехе. Уопште, погрешно је мислити да су људи нешто згрешили Богу и да се Син Божји због тога оваплотио.

Напротив, етичке норме се стално мењају и зато посматрање хришћанства из етичке перспективе, тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих је теологија која не пије воду, и која не само да је погрешна, него наноси огромну штету Цркви, катастрофално је погубна по Цркву, разара Цркву и има трагичне последице по живот и постојање.

Испуњавање заповести Божјих није циљ хришћанства, оно не може решити проблеме, него нас само још више заглибљује у њих и ствара око нас врзино коло: То је погрешна вера прошлих векова, која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје, и због које је хришћанство изгубило важну улогу у друштву. Не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се помињу грех, страдање, крст, искупљење, опроштај, морална чистота и испуњавање заповести Божјих, него ка будућности (есхатону) у којој ће се помињати само благодарност (евхаристија).

И у Православној Цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости, и то је негативна димензија. Али срећом, има и оних који су окренути ка будућности и то је позитивна димензија. Студенти теолошког факултета требало би да буду на страни позитивне, есхатолошке димензије, да стражаре над њом и да је потенцирају као исправну. Јер, ако она нестане, и студенти ће за то сносити одговорност. А да би се што боље припремили за тај задатак, не треба понављати оно што је рекла Црква, тј. што су рекли Господ Исус Христос и Свети Оци него треба тумачити њихове речи, тачније: читати тумачења у савременој теолошкој литератури, нарочито у књигама митрополита Зизјуласа.“

Осим тога, пошто су масони и мужеложници, он на својим предавањима тврди да је „хомосексуалност природна“, као вероватно и остали телесни греси.

У том духу и покојни владика Атанасије Јевтић, иначе још један од ученика масонског Париског института (поред Амфилохија Радовића) и главни проповедник модернистичког учења митр. Јована Зизјуласа у СПЦ, говори на предавању, дотичући се појма спасења (30:00): „Анђелима не треба искупљење али им треба спасење (?!!) А спасење је пуноћа. Знате шта је спасење? Сотириа. Да је целовит, интегралан. То је то. Јевреји се данас поздрављају речи шалом, мир…“^[16]

Дакле, врло слично поимање као код његових претходника – да је спасење узрастање, целовитост, интегралност… Нема речи о испуњавању заповести, о благодати Божијој која једино спасава човека. Не, све је земаљско. Шта је овде јасно о спасењу, Бог зна. Али зато видимо да је појам спасења код покојног владике Атанасија био веома мутан, као „шалом“.

Затим он на другом месту демагошки говори, као да понавља учење о спасењу као остварењу^[17]: „Неће Бог нас судити по делима и неделима. Он би онда био један добар рачунџија, један добар бизнисмен који награђује ко му доприноси а кажњава ко му штети, ако Богу штете наша зла дела, осим ако му наносе штету, што је опет бесмислено или ако му користе наша добра дела, што је опет бесмислено. Шта то треба Богу, нит му штети, нит му користи, али да узмемо тај приступ – Бог би био један добар рачунџија, један калкулатор, који би искалкулисао да је моје спасење плод мојих добрих дела или да је моја пропаст плод мојих злих дела. Не! Бог ће гледати у човека да ли види у њему икону Божију. Да ли види лик Сина Свога, по коме је створио човека. Да ли у њему има још човека, да ли се човек стварно остварио? Надишао себе али не да остави себе иза, него да уздигне себе, да’л се усавршио?“

Ни помена о благодати Божијој, о очишћењу срца, о победи страсти, о смирењу, о сједињењу у благодати са Христом још овде на земљи… Не, уводи се, код Светих отаца непознати концепт – целовитости, интегралности, самоостварења као спасења. Притом је и ту видљиво, као код митр. Антонија и Сергија и вл. Игњатија, учење да Бог није судија у правном, јуридичком смислу, што је критиковао св. Серафим Собољев, већ је спасење неки нејасан процес самоостварења. Ово учење да спасење зависи од личног напора појединца је чиста прелест јер се човек не спасава само својим напорима, већ се превасходно спасавамо благодаћу Божијом и личним прихватањем њеног дејства, саучествовањем у нашем спасењу.

„Божаствена благодат, заједно са људским усрђем, спасава човека“. (Св. Исидор Пелусиот)

А да ће Суд Божији имати правни карактер, т.ј. да ће нам се судити по делима, говори нам Откривење Св. Јована Богослова:

„И видех велики, бели престо, и Онога што седи на њему, од Чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе. И видех мртве, велике и мале, где стоје пред престолом, и књиге се отворише, и друга се књига отвори, која је Књига живота; и бише суђени мртви по делима својим као што је записано у књигама. И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који беху у њима, и бише суђени сваки по делима својим. И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт. И ко се не нађе записан у Књизи живота бачен би у језеро огњено“ (Откр. 20, 11-15).

Господ ће свакоме дати по делима његовим. „И у Тебе је, Господе, милост; јер Ти плаћаш свакоме по делима његовим“ (Пс. 62, 12). „Јер ће доћи Син Човечији у слави Оца Својега са анђелима Својим, и тада ће узвратити свакоме по делима његовим“ (Мт. 16, 27). „Који ће дати свакоме по делима његовим: живот вечни онима који истрајношћу у добрим делима траже славу и част и бесмртност; а јарост и гнев онима који се упорно противе истини, а покоравају неправди“ (Рим. 2, 6-8). „И децу њену погубићу смрћу; и познаће све Цркве да сам Ја Који испитује бубреге и срца, и даћу свакоме од вас по делима вашим“ (Откр. 2, 23). „Ево долазим ускоро, и плата Моја са мном, да дам свакоме по делима његовим“ (Откр. 22, 12).

Дакле, видимо да Господ није „рачунџија“, већ Праведни Судија, који ће судити целокупној творевини од постанка света, праведно и по делима, као што је увек у историји Цркве и било Њено учење.

Овде ћу укратко навести и пар цитата из Св. Писма и Св. отаца о спасењу.Прво је потребно имати праву веру у Исуса Христа, а затим подвиге и добра дела:

„А ово је вечни живот да познају Тебе јединога истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа“ (Јн. 17:3).

„Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде“ (Мт.16:24). „Ако желиш ући у живот, држи заповијести.“ (Mт 19,17).

„Ако Ме љубите, заповести Моје држите“ (Јн.14:15) „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам.“ (Јн 14:21)

„Послушност и смирење — без труда спасење“. „Главно средство спасења је подношење разних невоља, од којих свака одговара појединцу, као што је написано у Делима апостолским: „Кроз многе невоље ваља нам ући у царство Божије“ (Дела апостолска 14:22).

„Дело спасења није лако; пут до њега је сложен, напоран, захтева напоран рад, будност, задовољство са мало — мало хране, мало одмора, лошу одећу и, пре свега, захтева одсуство сопствене воље.“ – Св. Теодор Студит

Значи, по Светом Писму и Св. оцима, онај који хоће да се спасе – треба да има праву веру, да држи заповести и да се подвизава у смирењу и очишћењу срца од страсти. О томе скоро никада не говоре модернисти јер је њихов циљ да православно богословље Светог Писма и Светих отаца, које се опитом спознаје и у њему узраста, претворе у чисту рационализацију и психологизацију, на тај начин лукаво подметнувши лажно богословље уместо предањског. Зато се прича о процесу, целовитости, интегралности, узрастању, самоостваривању а не о подвигу и испуњавању Заповести, који су једино спасоносни.

Између осталог, зато они лукаво мењају богослужење, јер оно тиме губи благодатну силу која освећује човека, а обавезну припрему пред причешће укидају, газећи вековно предање Цркве, зато да би код хришћана укинули сваки вид подвига. Њихов циљ је да потпуно укину свако подвижништво јер само подвиг очишћења душе приводи у човеково срце освећујућу божанску благодат. Они желе да хришћане последњег времена лише благодати, како би лакше примили њиховог господара, коме они већ служе и који долази да завлада светом.

Морам овде напоменути и који су још од србских владика, били истакнути ученици овог савременог догматског тровача, митр. Зизјуласа. На Симпосиону у Пожаревцу 2003.г. где је учествовао и лично митр. Зизјулас су били следећи представници СПЦ: митрополит велески Јован и епископи бачки Иринеј и врањски Пахомије. 1985.г. његову књигу „Од маске до личности“ превео је митр. Амфилохије, а велики поштовалац његове „теологије“, о. Александар Ђаковац каже следеће: „Није стога чудно што су се истакнути ученици Светог Аве, митрополит Амфилохије (Радовић), Епископ Атанасије (Јевтић) и Епископ Иринеј (Буловић), често позивали на Зизијуласово учење, преводили, рецензирали и објављивали његове радове, што наравно не значи да су њихови увиди били лишени критичког промишљања које је несумњиво било присутно. Најпознатији и највиђенији познавалац и тумач Зизијуласове богословске мисли свакако је епископ Игнатије (Мидић), вишедеценијски професор Догматике на нашем Православном богословском факултету“.^[18]

Осим ове гностичке и пелагијанске јереси, данас у Цркви имамо и присутно учење Оригенове јереси (апокатастазе) – да ће сви да се спасу, без обзира на све, јер било би глупо да, кад смо већ сви створени грешни и смртни, и Христос је био само добри чика, и кад ћемо већ сви да помремо у својим гресима – остварени или неостварени, а Христос није ни страшни судија и нема вечног живота него душа умире/спава – било би глупо да се све заврши тако безвезе у мртвом сну, него дај да бар на крају вечности буде једна велика журка и да се сви спасу, ма шта то значило!

Неки наши јерарси и отворено заступају ово учење – да ће се сви спасти и да нема Страшног суда ни раја и пакла, нити митарстава.

Тако се на сајту епархије Немачке, под управом радикалног модернисте, духовног чеда вл. Атанасија Јевтића – вл. Григорија Дурића, може купити књига, која проповеда управо Оригенову јерес, под насловом: Дејвид Бентли Харт „О спасењу свих: Рај, пакао и свеопште спасење“^[19].

Аутора исте књиге, отвореног оригенисте, промовише сајт „Теологија.нет“, који покрива други Атанасијев питомац, владика Максим Западно-Амерички, познат по томе што је јавно подржавао неправославну Дарвинову теорију, тзв. мајмунологију, па је добио укор од Сабора^[20].

Свето Писмо јасно говори о постојању пакла за непокајане грешнике: „Послаће Син човечији анђеле своје, и сабраће из царства Његовог све саблазни и који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену: онде ће бит плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у царству Оца свог. Ко има уши да чује, нека чује“ (Мт:13:41-43).

Кад све саберемо и одузмемо, добили смо смешу неколико јереси: гностичко-аријанске, Пелагијеве и Оригенове, које под видом модерног, реформисаног „православља“, већ више од 100 година растачу догматско учење Цркве и покушавају да нас увуку у заједништво са тамом, у Екуменску заједницу јереси и Светски савез јереси, које се називају узвишеним именом „Црква“. Обратите пажњу на израз „екуменски“ – за нас, православне, то значи „васељенски“, али за синове таме то значи „глобално“, „светско“ – Глобална заједница јереси.

У наредном делу ћемо видети ко су главни творци тих организација и чиме се они баве…

МАСОНСКА ДРУШТВА, БРАТСТВА, ОМЛАДИНСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, ИНСТИТУТИ

Од оснивања Петрограда као престонице, у 18.веку, тамо су са Запада почела да улазе разна окултна учења, међу њима и масонерија, у више слојеве друштва, нарочито интелигенцију, између осталог и црквену јерархију. О томе су говорили и св. Јован Кронштатски, св. Теофан Затворник, Игњатије Брјанчанинов и други руски Оци као о великом проблему. Под утицајем тих идеја, у 19. веку су оснивана разна друштва, братства и друге организације, а све под плаштом православне вере, која је била државна религија.

Једно од тих друштава, за нас битно, било је „Young Men’s Christian Association (YMCA – Удружење младих хришћана) — образовно-забавна организација за гностичко васпитање омладине у духу толерантности и екуменизма.

Основана у Лондону 1844.год Џорџем Вилијамсом, данас окупља око 45 милина учесника у више од 130 земаља света. У Русији почињу са радом 1899. године, преко друштва „Замајац“ (Маяк), као „Руски студентски хришћански покрет“, који је саздан по образцу и дејствовао под контролом масонског и антихришћанског покрета YMCA, као и других међународних и иноконфесионалних организација. Посредством друштва YMCA, Џон Мот организује у Русији васпитање и обучавањеекуменских кадрова, међу њима и у Православнојцркви“^[21].

Будући да се чак четири извештаја са СА Сабора РПЦЗ (Руске Заграничне Цркве), која је писао блажени исповедник архиепископ Теофан Полтавски односе на ове организације, од велике је важности да се наша црквена јавност упозна са њима, јер је то знање од пресудног значаја за одмотавање клупка глобалистичко-масонско-гностичке јереси која већ више од сто година јавно живи у Цркви и трује црквени организам. Из ових детаљних извештаја, сазнаћемо разна имена, која су јако важна за схватање ове теме и ми ћемо касније свако од њих, као и те организације, представити, по материјалу објављеном о њима на изузетном руском сајту „Антимодернизм^[22]“, који се управо бавио овим појавама.

Од велике је важности што је управо архиеп. Теофан (који је, да подсетим, био: ректор Петроградске духовне академије, професор Библијске историје, најбољи познавалац Светих отаца у Руској цркви у време Царевине, духовник св. Цара Николаја и целе царске породице, као и стални члан Синода РПЦЗ у С. Карловцима. Осим тога је био редак јерарх, који је имао дар Исусове молитве и био прозорљивац и чудотворац за живота) добио задатак од СА Сабора РПЦЗ да испита рад ових организација.

Оно што је он изнео у својим извештајима сада је званичан део црквене историје, будући да представља званичан извештај на СА Сабору једне помесне цркве, на основу којих су и доношене одлуке Сабора, тако да се сада сви православни могу позвати на то.

Овде наводимо 4 његова извештаја и још пар докумената, из којих се може видети субверзивно црквено деловање не само антихришћанских „омладинских“ масонских организација, већ и антицрквено деловање неких високих црквених личности. Видећете да су тезе ових организација, које су продрле у Цркву тако што су заврбовали део јерараха, присутне у цркви и данас, као што су биле и пре једног века, када су објављене први пут.

Извештај Архијерејском сабору РПЦЗ из 1926. године о Удружењу YMCA

Архиепископ Теофан Полтавски

(17/30 јуна 1926 г.)

Сабор је примио неколико извештаја који садрже протесте православних верника против активности организације познате као YMCA, о њеном односу према православној омладини, и против Париске духовне академије, будући да је она повезана са истим YMCA.

До отварања Сабора, били су доступни следећи извештаји:

а) извештај поднет 16/31. маја 1925. године Архијерејском Синоду Руске Православне Заграничне Цркве од стране бивших чланова Врховне Црквене Управе заграничне цркве, протојереја Вл. Востокова и генерала Н.С. Батјушина^[23];

б) извештај Архијерејском синоду од 25. јануара 1926. године (по старом календару), од представника париске групе верујућих мирјана, коју чини 30 лица, на челу са генералом А.Д. Нечволодовим;

в) извештај Сабору од исте групе лица, на челу са генералом Нечволодовим, од 4/17. маја ове 1926. године;

г) детаљан извештај о питању YMCA и Духовне академије генерала Н.А. Степанова, под насловом „Узнемрирујуће недоумице у вези са значењем саборских одлука“, од 28. јануара/10. фебруара 1926. године;

д) копија извештаја Бугарском Синоду, о питању активности YMCA у Бугарској, од наставника у Софијској богословији, Петкова, од 26. марта 1924. године;

е) материјали по питању „о ставу Бугарске цркве према хришћанским омладинским савезима“, објављени у званичном органу Бугарског Синода, „Црквени гласник“, за 1924. годину;

ж) извештај упућен председнику Синода – Президијуму Сабора Руског патриотског друштва у Великој Британији, од 14. маја 1926. године;

з) нови извештај упућен Сабору бивших чланова Врховне Црквене Управе у иностранству, протојереју Востокову и генералу Н.С. Батјушину, и други мањи извештаји.

Сви ови извештаји се веома негативно односе према активностима организације YMCA у њенима односима према православној омладини и ништа мање негативно у вези са тренутним стањем духовне школе у ​​Паризу.

Суштина извештаја о штетним активностима Удружења младих хришћана (YMCA) може се сажети на следећи начин.

Одлуком Карловачког Свезаграничног Сабора од 16. новембра 1921. године, Удружење младих хришћана је признато као „отворено масонска институција“. Ево речи извештаја Мисионарског одељења, које је одобрио Сабор, у вези са Удружењем младих хришћана и друштвом „Светионик“ (Маяк):

„Антихришћанска учења се спроводе не само идеолошки и у штампи, већ и под маском добротворних, очигледно масонских институција, као што су Удружење младих хришћана и друштво „Светионик“ (Одлуке Сабора, стр. 45).

Исправност оштре пресуде Карловачког Сабора у вези са Удружењем младих хришћана потврђује и позивање на:

1) књигу „Удружење младих хришћана“ Хекера, истакнуте личности у овој организацији, која излаже идеологију и тактику организације;

2) дела која је објавила издавачка кућа ове организације: „Друштвени принципи Исуса Христа“ Валтера Раушенбуша и „Син Човечији“ Харија Фосдика;

и 3) коначно, на полемичке студије о овом питању, посебно на књигу предавача на Познањској католичкој духовној семинарији, фратра Францишка Квјатковског, која је посебно посвећена активностима YMCA у Пољској и објављена у Познању 1921. године.

Заснована на овим делима, даје се таква карактеристика Удружењу младих хришћана, познатог као YMCA.

„Циљ овог Удружења је побољшање верског, моралног, интелектуалног, друштвеног и физичког стања младих људи. Ово Удружење је добро организована корпорација младих људи хришћанског, али не и уско црквеног уверења. Удружење не признаје верске разлике међу својим члановима; у њен Управни одбор улазе представници различитих цркава. То је чини општехришћанском организацијом и спречава је да поприми секташки карактер“ (Хекер, стр. 5).

Зграде Удружења су отворене за све младе људе, без обзира на њихова верска уверења (Гекер, стр. 6).

Активности Удружења могу се сумирати у следеће главне категорије:

1) Удружење промовише складан развој физичких, менталних, друштвених и духовно-моралних активности младих људи, и

2) Удружење то чини у најтешњој могућој сарадњи са евангелистичким хришћанским институцијама (Гекер, стр. 6).

Удружење (младих хришћана) такође тежи ка нарочитим верским циљевима, колико је то могуће, недогматске природе. Друштво није Црква, али тежи да ради у сарадњи са свим црквама које су евангелистичке по духу и по учењу (Гекер, стр. 40).

Према Хекеру, крајњи циљ Удружења је, наравно, идеја светског хришћанског уједињења људи, не кроз борбу догмата или потчињавање народа једној цркви, као што је Византијска црква покушавала да учини од времена цара Константина, или као што то Римска хијерархија чини до данас, већ кроз несебично и свеобухватно служење човечанству на основи развоја верске толеранције (Хекер, стр. 217-218).

Од посебног значаја у дефинисању задатака Удружења младих хришћана су 6. и 7. резолуција Међународног конгреса овог друштва из 1916. године, којима би Др Џон Мот, као председник његовог Извршног тела, Међународног комитета Удружења младих хришћана, требало да се руководи у свом раду:

6) нагласити демократску природу покрета,

7) промовисати зближавање са Црквом, признајући и сарађујући колико год је то могуће са организованим евангелистичким хришћанством (Хекер, стр. 176).

Претпостављање протестантизма од стране Удружења младих хришћана у односу на друге хришћанске религије заснива се на претпоставци да је људски разум доминантан у питањима вере. То на крају води не само до порицања догмата свете Православне цркве и Светих тајни, већ и до свођења Спаситеља на статус обичног оснивача религије, попут Конфуција, Мухамеда и других. Ево шта Раушенбуш и Хекер кажу о овом питању:

„Утицај религије понекад може бити лош, понекад добар. Стога се увек мора бити на опрезу да религија не би измакла контроли разума“ (Раушенбуш, стр. 41).

– Према Раушенбушу, наша религија треба неодступно да прати актуелни ток догађаја; мора да одговара на све захтеве времена и мора да надахњује сваки наш поступак.

– Човек треба да прилагоди своју религију свом духовном развоју и интелектуалним хоризонтима.

– Црква мора на сваки начин да помогне религији да се прилагоди духу времена.

– Уз изградњу нових облика друштвеног живота, религија мора бити подвргнута новом испитивању у погледу своје друштвене корисности (Раушенбуш, стр. 169).

Исти аутор проповеда да религија не може постојати само на основу своје историјске прошлости. Религија мора стално да се обнавља и ствара нове моралне стандарде за сваку следећу генерацију, у складу са највишим захтевима времена. Тако је, према Раушенбушу, мислио и говорио Исус Христос, „јеврејски патриота и највећи представник јеврејске религије“. Исус Христос је био оснивач највеће од свих религија. Био је човек са кристално чистом и дубоко религиозном душом (Раушенбуш, стр. 163-164).

Сада је, заузврат, дошло време да следбеници Христа заузму толерантан, али озбиљан приступ поновном процењивању етичких концепата традиционалног хришћанства (Раушенбуш, стр. 110).

Вође Удружења младих хришћана говоре веома неодобравајуће о овом традиционалном хришћанству (то јест, православљу и католицизму):

„Наше цркве пате од разних недостатака, и ми смо тога веома свесни“ (Исто, стр. 171).

Цркве се баве тривијалностима (то јест, догматима), занемарујући фундаментална питања као што су социјална правда и хришћанско братство људи (Исто, стр. 174).

Захтеви Цркве гушили су основне појмове о друштвеној дужности, које је Исус Христос сматрао важнијим. Лажно учење је претворило Цркву у друштвено опасан елемент, пише Раушенбуш (стр. 157) (Извештај протојереја Востокова и ген. Батјушина, стр. 1-7).

Црква мора пре свега да служи Царству Божијем (Раушенбуш, стр. 167).

Царство Божије, односно истински друштвени поредак, јесте највише добро, и у њему лежи све остало, све што је добро (Исто, стр. 68).

Како Хекер учи: идеал Савеза је да припреми терен за уједињење свих народа и нација, превазилазећи неправду, насиље, незнање и сиромаштво, и да створи солидарност која превазилази и уздиже се изнад класа и расних подела. Солидарност Савеза је утемељена у солидарности духа, који произилази из бесконачног Духа, који обитава у свим синовима људским.

Достизање универзалне духовне солидарности, где владају правда, просвећење и љубав, називамо Царством Божијим на земљи. И верујемо да ће у жару страшног светског рата и крвавих револуција, Назарећанин тријумфовати и остварити своје Царство. Да би савез остао хришћански, он мора тежити највишем идеалу човечанства – Царству Божијем на земљи (Хекер, стр. 219-220) (Извештај протојереја Востокова и ген. Батјушина, стр. 12-13).

Једна од највећих препрека остварењу овог Царства Божјег на земљи јесте савремена држава, против које се стога мора борити као против зла: „Држава још увек није ништа друго него широка организација насиља и експлоатације“ (Раушенбуш, стр. 38).

„У нашим данима демократског режима постаје неморално трпети моћ државе над људском личношћу“ (Исто, стр. 111) (Извештај протојереја Востокова и ген. Батјушина, стр. 17).

Таква је идеологија Савеза младих хришћана, како је откривена у списима њених представника.

У складу са овом идеологијом, развија се и тактика тог Савеза, која је детаљно разрађена у књизи професора Хекера „Савез младих хришћана“.

Основан је низ савеза различитих праваца. Сва ова друштва, раштркана по свету, надгледао је посебан Комитет у Њујорку, који је, под вођством др Џона Мота, служио као извршно тело целог Удружења младих хришћана.

Од посебног интереса за нас су студентска друштва, која су се од 1895. године ујединила у Светску федерацију хришћанских студената, чији је циљ био „окупљање и ујединење духовних и хришћанских снага у свим високошколским установама света и коришћење тих снага за евангелизацију студената и њихово обраћење ка највишим хришћанским идеалима и служењу човечанству“.

Овај циљ је формулисан у пет тачака Статута Федерације на првом конгресу студентских представника одржаном 17/19. августа 1895. године у замку принца Бернадотта у Шведској:

1) ујединити хришћанске студентске организације широм света и развијати њихове међусобне односе;

2) прикупљати податке о верском животу студената широм света;

3) настојати да студенти постану верни ученици Христа као свог Спаситеља и Бога;

4) продубити духовни живот студената;

5) врбовати студенте да шире и успостављају идеју Христовог Царства на земљи (Хекер, стр. 124-125).

Студентске организације и кругови, расути у значајном броју широм Европе, повезани су са овом „Федерацијом“ и стога морају у крајњој линији радити у духу Удружења младих хришћана (Востоков, Батјушин, стр. 23-24).

У својој књизи „Број човека — завршетак цивилизације“, први пут објављеној 1909. године, познати амерички правник Филип Мауро тврди, на основу низа података, да ће савремене демократије у свим земљама, које су у суштини несумњиви и најживописнији израз религије обожења самог човека, на крају бити уједињене под влашћу врховног вође, који ће и бити антихрист.

Појави овог врховног вође претходиће формирање невиђеног и монструозног „религиозно-економског фонда“, који је већ почео да се обликује.

Штавише, на Колумбијском универзитету у Њујорку створен је посебан одсек за „социјалну економију“ за обуку руководилаца овог фонда, који је финансирао познати вођа модерног јудаизма, банкар Јакоб Шиф, који се одликовао најжешћом мржњом према Русији, и који је, као што је познато, дао новац Јапану 1904. године за ратовање са Русијом, а затим обезбедио средства за Руску револуцију 1905. године, и, коначно, дао дванаест милиона долара за извођење револуције у Русији 1917. године.

Један од главних вођа Удружења младих хришћана људи је већ више пута поменути др Хекер. И занимљиво је да је управо тај исти др Хекер професор ове нове науке „социјалне економије“ на поменутом Колумбијском универзитету у Њујорку (Нечволодов, стр. 3-4).

У додатку свом делу „Број човека — завршетак цивилизације“, објављеном након завршетка Првог светског рата, Филип Мауро износи податке који показују да спровођење „светског религиозно-економског фонда“ брзо напредује, што би требало у великој мери да олакша формирање Лиге народа и „Универзалне цркве“, која треба да уједини међусобно потпуно различите религије.

„Велики корак“, каже он, „у питању уједињавања активности свих религија направљен је пред сам крај рата уједињењем седам помоћних организација ради прикупљања огромне суме (170 милиона долара) као заједничког фонда, из којег би свака од ових верских, или организација које изгледају као верске, црпела свој припадајући део. Ове организације су: YMCA (Удружење младих хришћана), YWCA (Удружење младих хришћанки), Национални католички војни савет, Јеврејска благотворна комисија, Војна теренска друштвена служба, Америчка асоцијација библиотека и Војска спаса.“

Ове организације, уједињене попут седам руку, повезане снажном везом уједињених финансијских интереса, апелују на јавну великодушност примамљивим слоганом: „Уједињени, ми служимо“. Овај феномен је изузетно значајан и несумњиво ће довести до веома значајних последица. Ова невиђена унија је већ била поздрављена у штампи као да је срушила све баријере између секти и различитих хришћанских деноминација. Заједнички подухват је први пут покренут огромним састанком у Њујорку, где су се епископални бискуп, јеврејски рабин, католички кардинал и истакнути протестантски мирјани појавили заједно на платформи.

Вероватно нико на свету није могао да замисли да ће се Римска црква и Војска спаса ујединити ради заједничког циља и примати средства из заједничке касе. Заиста чудесне ствари се дешавају у наше време. Али да би се оне видели и разумеле, неопходни су и светлост пророчанства и око осветљено вером“ (Нечволодов, стр. 8-9).

Сви представљени подаци несумњиво показују да су, по свом првобитном замислу, по својој суштини, по својој организацији и по циљевима својих активности – YMCA, као и Светска федерација хришћанских студената – масонске институције, као што сами лидери ових организација ни не крију, па чак и отворено изјављују. Наравно, то не значи да сви чланови ових организација то знају и да су тога свесни. Али таква је тактика масонских организација да обични чланови ових организација не знају куда их воде. И у томе лежи посебна опасност од ових организација. Дужност је пастира Цркве да отворено прекину све везе са овим организацијама и отворено упозоре све верујуће синове Православне Цркве на то.

Можда ће неко рећи да је чланство у Удружењу младих хришћана безбедно за православне младе људе, јер су под искусним вођством стручних професора. Али пре свега, принципијално су немогуће било какве тачке додира а камоли сарадња са организацијама које су очигледно масонске, а самим тим, у крајњој линији, и антихришћанске. А затим, нажалост, мора се признати да у стварности ни саме те вође православне омладине нису ни издалека чврсте у Православљу. Изјаве, чланци и списи професора Зенковског, Карташева, Берђајева и оца С. Булгакова служе као доказ за то.

У броју 5 „Весника руског хришћанског студентског покрета у Европи“ објављен је извештај професора В.В. Зенковског о конференцији Генералног комитета Светске хришћанске студентске федерације у Хај Лију (август 1924). У овом извештају, професор Зенковски, између осталог, наводи:

„Морамо заувек разбити, заборавити и одвикнути се од те горде идеје да је Дух Божији само са нама (то јест, са православнима). Будући међу инославнима, ван православља, ипак сам се осећао унутар Цркве. Видео сам да су границе Цркве бесконачно шире и обухватније него што ми то обично мислимо. И заиста, ко може да покаже где се завршава црквена ограда и почиње зелено поље Христово? Ко би се усудио да тврди да ван ове ограде Христос нема Цркву, нема служитеље и ученике? А шта је са свима онима који призивају Његово име и живе Њиме и за Њега?“

Зар ми треба заиста да их одбацимо само зато што Му служе другачије него ми? Сада сам уверен да и они, протестанти, стоје унутар Цркве и раде за Цркву, можда несвесно и не називајући ствари правим именом. И ако се други спасавају у малим чамцима, зар ми, стојећи на броду, нисмо обавезни да их примимо, да их пригрлимо својом љубављу? Зар сама љубав Христова није довољна за ово, да ли су неопходни и неки други „конопци“, формалне регистрације и тако даље? Не. Црква Христова је шира од нашег уског схватања о њој; она обухвата све који верују у Бога и воле Га, како год се њихова вера и љубав пројавивали.“ (стр. 17-18).

Све ово, како с правом примећује протојереј Востоков, „подсећа не на исповедање свете Православне вере, већ на принципе протестантског Удружења младих хришћана“ (Востоков, Батјушин, стр. 24-25).

Године 1922, А.В. Карташев је објавио свој чланак „Реформа, Реформација и Испуњење Цркве“ (стр. 27-98) у другом тому Евроазијског зборника „На стазама“. У овом чланку, господин Карташев изражава, између осталог, следећа мишљења о хришћанству и православљу.

„Раскол старовераца је однео најснажније таласе црквене енергије из Цркве. Све што је остало у Цркви било је равнодушно, помиритељско, неспособно да масовно одговори ни на активности јерархијске елите нити на питања која је постављала савест појединачних верских трагалаца“ (стр. 41). Овим речима аутор карактерише стање Руске Православне Цркве које је почело са почетком раскола и траје до данас, јер даље он указује да је, по његовом мишљењу, ослобођење потиснуте црквене свести неопходно да би Црква оживела“.

„Ослобођењем потиснуте црквене свести, пред руским црквеним снагама ће се отворити излаз ка новом стваралаштву, ка таквој врсти подухвата, које бих ја назвао већ превазилазећим границе једноставне реформе и могућим само у перспективи реформације“ (стр. 43). „Све што је непокретно и што не ствара историју, још увек је подложно инерцији Цркве. Али, авај, све што је стваралачко, прогресивно, истински задивљујуће, очаравајуће, истински владајуће, што носи печат младости и крије у себи залоге будућности, не може да стане у Цркву, и због историјског стваралаштва зарад човечанства, оно је напушта“ (стр. 58). – Хришћанству се представљају глобални захтеви из историје, што очигледно превазилази замисливе могућности не само реформе Цркве, већ и реформације, која се може открити и остварити само у вези са испуњењем Премудрости Божије, објављене у Цркви (стр. 77).

У садашњем времену, Црква (православна) не разуме свој положај (стр. 82). – Ово није морални пад, већ мистика Цркве, и никакво разобличавање не може да га превазиђе, већ само дубока мистична промена у свести Цркве (стр. 84). Одакле може и хоће доћи ова новина у религији и Цркви? Откуда ће засијати ова нова догматска светлост, која ће отворити Цркви нове путеве и средства утицаја на свет и на историју? Из истог извора из којег све у религији тече – из људског срца, испуњеног пророчким духом. Људско срце, превасходно пророчко, је тај вечни, неисцрпни извор свих религија и свег религиозног стваралаштва. Дакле, пророштво мора васкрснути у Цркви, тај унутрашњи извор истинске обнове, нових откровења и истинског разрешења за (револуционарни) покрет (стр. 84-85).

Ако би пророштво умрло, пише Карташев, Црква би умрла. Али пророштво живи; Црква је само превидела где је оно отишло, где обитава Дух. Читаво човечанство, нецрквено и нерелигиозно, сада дише ваздух (пророштва). Предавши бакљу есхатологије у руке спољашњој култури, Црква је, нажалост, постала обесправљена апсолутном моћи свештенства, изгубивши радост олујне буревестнице која лети испред ватре која пржи стару земљу и старо небо. У њој нема радости у стваралачком разарању или стварању (стр. 86-87). Извор пророштва није пресушио. Оно се шири и јури попут бурног потока, преливајући обале Цркве дуж импровизованог канала (стр. 87).

На тај начин, по мишљењу г. Карташева, Православна црква се лишила благодати, и та благодат је прешла у свет који је неверујући, али напредује у социјално-револуционарном смислу те речи. Свако ко је прочитао књигу А.Д. Нечволодова „Император Николај II и Јевреји“ знаће из ког извора је г. Карташев црпио и наставља да црпи своје ставове.

Једна од најистакнутијих личности YMCA је професор Берђајев, око кога се окупљају сарадници редакције часописа „Пут“ (Путь).

Његови ставови о хришћанству и православљу могу се закључити из следећих размишљања.

„Догматско богословље (у садашњем времену)“, каже г. Берђајев, „треба да уступи место религиозној филозофији“ (О слободи, стр. 159).

Догмати су откривени деловањем Светог Духа на Васељенским саборима, али исходећи из њих, може се открити комплетан систем гнозе (знања, прим.прев.). Дух дише где хоће, а гностички дар великих филозофа и мистика био је божански надахнут дар. Гностички дар није директно пропорционалан степену светости. Јакоб Беме је имао већи гностички дар од светаца.

То је посебан дар. Дубоко је учење пантеисте Мајстера Екхарта о Прво-Божанству (Gottheit), које је дубље и првобитније од Бога (Gott). У Прво-Божанству, које је изнад свих Личности Тројице и дијалектике повезане са Њима, свака антиномија се вечно и апсолутно превазилази; у односу на Њега, нестаје чак и питање бића и небића (стр. 159).

Обична свест повезује Прво-Божанство са Богом Оцем, али Бог Отац је једна од Личности мистичне дијалектике, лик у религиозној драми, док Прво-Божанство лежи испод и изнад ове дијалектике, не учествујући у драми као лице. Прво-Божанство је Над-Постојеће (стр. 159).

Конкретно, прелазећи на хришћанство са његовим различитим исповедањима, Берђајев не препознаје ниједно од њих као истинито – о православљу он каже да је заражено полупелагијанском јереси (Дело о Достојевском), и стога суштински не постоји, јер какво је то православље ако је заражено јересју!

– У историји хришћанства он разликује три историјске епохе: а) епоху Бога Оца; б) епоху Бога Слова (Речи) и в) епоху Светог Духа. Штавише, он тврди да смо баш донедавно, од саме појаве хришћанства, ми преживљавали епоху Бога Слова и тек сада стојимо на ивици завршног периода људске историје, који је, по његовом мишљењу, епоха Светог Духа.

Он позајмљује овај став од католичког мистика Јоакима из Флора (Јоакима Флорског) и од немачких протестантских мистика, почев од мистика Јакоба Бемеа. Кроз своје чланке он свуда наглашава да ново хришћанство неће бити хришћанство митрополита Филарета или Теофана Затворника или Оптинских стараца, већ потпуно ново хришћанство, у којем ће се слити све постојеће хришћанске конфесије.

Карактеристична црта теологије протојереја С. Булгакова је прилично либералан приступ црквеној традицији и недовољно разликовање између две сфере: богословске и философске. За њега, богословље се претвара у религиозно философирање, са свим последицама које произилазе из мешања ове две сфере.

Најубедљивији пример такве философске теологије јесте његово учење о Софији Премудрости Божијој, које је развио у свом делу „Незалазећа светлост“ и добило коначни облик у чланку „Ипостас и Ипостасност“, објављеном у Јубиларном зборнику у част П.Б. Струвеа (стр. 353-373) 1925. године у Прагу.

– Учење о Премудрости Божијој веома прецизно су формулисали Свети оци Цркве још у 4. веку, посебно Атанасије Велики. У својој суштинској садржини, оно се своди на следеће фундаменталне ставове: Бог Отац је Извор Премудрости и живота, и назива се овим именима, као што Он сам каже кроз Јеремију: „Оставили су Мене, извор живе воде“ (Јер. 2,13); а у књизи Варуха је написано: „Оставио си извор Премудрости“ (Варух 3,12). – А Премудрост у речи Божијој назива се Бог Слово (Реч), Јединородни Син Божији.

Апостол каже: „Христос, Божја сила и Божја премудрост“ (1. Кор. 1:24). А Дух Свети је Дух премудрости (Атанасије Велики. Епископима Египта и Либије, одломак 16. Том 2. Стр. 31. – Прва реч о аријанцима, одломак 19. Том 2. Стр. 200-201).

А тамо где Премудрост не значи Друго Лице Свете Тројице, Бог Слово, ово име се користи у смислу општег својства Божанског, које припада свим Трима Лицима Свете Тројице.

А шта протојереј Сергије Булгаков ради са овим црквеним учењем? Мудрост Божија се код њега претвара у живо, умно биће, различито и од Бога Оца, и од Бога Сина, и од Бога Светог Духа. То је такозвана „Софија“.

„Софију“, каже протојереј Булгаков, „треба схватити као to ontos on, умну суштину, као свет божанских енергија који се открива.“ (стр. 359).

„Како треба да схватимо Софију у Богу као живу суштину?“, пита он и одговара:

Софија не може имати своју ипостас, јер би то подразумевало засебно постојање, слично трима ипостасима, и увело би четворицу у Тројицу. Али ово порицање ипостаси у Софији још увек не значи одбацивање ипостасности у њој и свођење Софије на алегорију или атрибут Божанства, на „својство“ а не на живу суштину.

Појам „ипостасности“ који је овде уведен подједнако је различит и од ипостаси и од безипостасности, својственој свему што не постоји по себи, то јест, мртвом или апстрактном. Дакле, у области духа, поред ипостаси и њене природе, дефинише се још једно могуће стање – ипостасност.

То је способност ипостазирања, припадати ипостаси, бити њеним откривањем, давати јој се. То је посебно ипостасно стање, не кроз своју, већ кроз другу ипостас, ипостазирање кроз самодавање. То је моћ љубави, али пасивна, женствена – самодавање у прихватању љубави, али без способности да се постане активни, ипостасни центар. То је оно што су мистици називали: вечна женственост (стр. 361-362).

Из наведених речи је јасно да под Софијом, Премудрошћу Божјом, супротно учењу Речи Божије и Светих отаца Цркве, протојереј Булгаков подразумева посебно биће, различито од Три Ипостаси Божанске Тројице. Иако оклева да овом бићу припише назив Ипостас, јер би то претворило Свету Тројицу у четворицу, он се ипак труди да за њу задржи одређени степен независног постојања.

И у ту сврху, он у православну догматику уводи нови догматски појам „ипостасност“, притом се код њега тим именовањем означава у суштини иста та ипостас, али само у сакривеном, прикривеном стању. И са увођењем овог новог догматског учења, у православну догматику се уводи раније нечувено учење о „вечној женствености“.

Архиепископ Теофан Полтавски

Источник

архиеп. Феофан. Доклад Архиерейскому Собору 1926 г. об YMCA (17/30 июня 1926 г.) //ГА РФ фонд 6343 оп. 1 дело 282 лист 47-57

https://antimodern.ru/doklad-ob-obshchestve-ymca/

Извештај о YMCA, 26. новембар/9. децембар 1926.

Извештај Архијерејском Синоду Руске Заграничне Цркве, 26. новембар/9. децембар 1926.

Архиепископ Теофан Полтавски

На Сабору јерараха Руске Заграничне Цркве, одржаном у јуну 1926. године, донета је одлука у вези са YMCA, којом се она признаје као масонска организација.

Ова одлука је донета на следећим основама.

Једна од водећих личности ове организације, Хекер, отворено каже у својој књизи „Удружење младих хришћана“ да је крајњи циљ ове организације идеја светског уједињења људи које није засновано на било којој одређеној цркви, већ на основи међуконфесионалног хришћанског погледа на свет. Суштину овог међуконфесионалног погледа на свет демонстрирају дела професора Фосдика, „Син човечији“, и Раушенбуша, „Социјални принципи Исуса Христа“, које је објавио YMCA.

Професор Фосдик у свом раду тврди да Исус Христос није био Бог, већ човек са кристално чистом душом, док професор Раушенбуш тврди да држава није ништа друго него организација насиља и експлоатације, која омета успостављање Царства Божијег на земљи. „У наше време демократских режима“, каже професор Раушенбуш, „постало је неморално трпети власт државе над људском личношћу“.

Посматрања активности YMCA показују да она остаје верна својим ставовима и да их доследно спроводи у живот.

Током Великог рата (1. Св. рат, прим.прев.) на Западном фронту, YMCA се бавила антимилитаристичком пропагандом међу руским војницима и ратним заробљеницима. Ова организација је финансирала објављивање револуционарно-антимилитаристичких дела, као и орган „Руски војник-грађанин“, за дистрибуцију међу руским војницима и ратним заробљеницима, као и дела атеисте Рубакина, и „Молитвеник“ посебно састављен за антимилитаристичку пропаганду, који је садржао неписмене, богохулне молитве антимилитаристичке природе.

На Источном фронту, током чувеног похода адмирала Колчака, огроман број секретара YMCA из Америке, према речима генерала Сахарова, бавио се антимилитаристичком пропагандом међу Колчаковим трупама и значајно допринео распаду његове војске.

После рата, сусрећемо се са активностима YMCA међу руским емигрантима. О природи ових активности можемо судити на основу курсева YMCA одржаних у Софији, у Бугарској, 1920-1921. године.

Према речима компетентних појединаца присутних на овим курсевима, предавачи су покушали да докажу превасходство комунизма над хришћанством.

У броју 1304 новина „Управљач“ (Руль) објављен је чланак под насловом „Методисти и „Жива Црква“ који је гласио: „Према америчким новинама, амерички методисти, које су представљали бискупи Блек и Нелсон и свештеник Хекер, одиграли су значајну улогу у стварању „Живе Цркве“ у Русији. Ове особе су имале одређен задатак да промовишу раскол унутар Православне цркве како би регрутовали православне хришћане за методизам. У ту сврху, амерички методисти су прикупили значајну суму новца. Отац Хекер је године 1920. био шеф руског одељења издавачке куће „Савеза младих хришћана“ (YMCA).

– У бр. 508 новина „Препород“ (Возрождение) (10/23. октобар 1926.) читамо поруку ове врсте: „Дописник „Тајмса“ јавља из Њујорка да су бољшевици протерали из СССР-а Андерсена, члана Управног одбора „Савеза младих хришћана“. Национални Савет YMCA сматра овај чин коначним прекидом рада YMCA са бољшевицима. До сада је ова организација радила у Совјетском Савезу са умеренијим члановима комунистичких организација. Пре мање од месец дана, генерални секретар ове организације, Шервуд Еди, стигао је у Америку и доказивао да треба признати бољшевике.“

– Убрзо након тога, Андерсен је негирао да је протеран из Совјетске Русије, већ да је отишао добровољно, па остаје сумњиво да ли је заједнички рад YMCA са комунистима у Русији престао. Напори генералног секретара YMCA Шервуда Едија доказују супротно.

Дакле, неоспорна је чињеница да је YMCA активно учествовала у заједничким напорима са бољшевицима да се успостави „Жива Црква“ у Русији и, у садашњем тренутку, уочи слома совјетске власти у Русији, настоји да подржи ову власт кроз њено признање од стране северноамеричке владе.

Ова околност доказује да у YMCA имамо посла са непријатељем православља и хришћанске државности.

На основу свега наведеног, одлучујем да предложим Светом Синоду Руске Православне Заграничне Цркве да донесе следећу одлуку: забранити свим јерарсима и свим духовним лицима било какву сарадњу са YMCA, а посебно књижевну сарадњу са издавачком кућом YMCA-PRESS.

Источник

архиеп. Феофан. Доклад Архиерейскому Синоду Русской Заграничной Церкви (26 ноября/9 декабря 1926 г.)//ГА РФ фонд 6343 оп. 1 дело 282 лист 94-95

https://antimodern.ru/doklad-ob-ymca-26-noyabrya-9-dekabrya-1926-g/

Одговор о Статуту Православног богословског института у Паризу

(27. новембар/10. децембар 1926. године)

Архиепископ Теофан Полтавски

Синод ми је наложио да прегледам Статут Православног богословског института у Паризу, који је Синоду доставио Његово Преосвештенство Венијамин. Имам част да представим овајодговор и своје закључке о овом Статуту.

У почетку је митрополит Евлогије (Георгијевски, прим.прев.) намеравао да отвори Православни богословски институт у Паризу са знањем и благословом Сабора руских заграничних јерараха. Међутим, касније је променио своје мишљење и отворио Институт без саветовања са Синодом или Сабором. Фактички оснивачи овог Института били су А.В. Карташев, протојереј С. Булгаков и професор В.В. Зенковски. Његово Преосвештенство Венијамин је касније укључен у овај процес.

Овај Институт је основан захваљујући финансијској подршци YMCA, и као резултат тога, постао је донекле зависан од њих. У данашње време, организатори Института обраћају се Синоду да га званично легализује, преузме одговорност за његово издржавање и да одобри представљени Статут. Сматрам да је таква поставка ствари принципијално неприхватљива.

Ако је Православни богословски институт у Паризу православна богословска школа чији је циљ припрема просвећених пастира и других богословски образованих и духовно васпитаних црквених делатника, као и развој православне теолошке науке, онда такву школу мора основати сама највиша црквена власт, а не да је неко оснује независно од ње. Штавише, највиша црквена власт мора имати иницијативу и потпуну слободу како у организовању те школе, тако и у избору појединаца који ће је чинити.

Одобравање Статута и састава Богословског института у Паризу у његовом садашњем облику значило би поверавање судбине и усмеравања ове теолошке школе првенствено трима горе наведеним појединцима. Али, по мом апсолутном уверењу, највиша црквена власт то не може учинити, јер се догматски ставови ове три особе не могу признати као строго православни. Довољно је истаћи да је, према учењу А.В. Карташева, Божја благодат у садашње време прешла са Хришћанске Цркве на неверујуће социјалисте.

А протојереј Сергије Булгаков је у хришћанску догматику увео учењедо сада не чувено у Православној цркви, о Софији као Женском Принципу, који он препознаје као „виши од Богородице“ и не устеже се да је назове „Небеском Афродитом“ и „богињом“.

Уверења професора В.В. Зенковског такође се неодликују посебном утврђеношћунитијасноћом, као што показује његов чланак о посети конференцији YMCA у Хај Лију.

С обзиром на горе наведена разматрања, без улажења у детаљно испитивање „Статута Православног богословског института у Паризу“, сматрам да Синод Руске Заграничне Цркве треба самостално да реши и развије питање могућности постојања руске богословске школе у ​​иностранству. У ту сврху би било корисно основати посебну комисију при Синоду, која би прво утврдила изводљивост материјалног постојања такве школе, а затим, ако се ово питање позитивно реши, саставила би пројекат Статута за ову школу, који би потом био поднет Синоду или Сабору архијереја Руске Заграничне Цркве на разматрање.

Извор: Архиеп. Феофан. Отзыв об Уставе Православного богословского института в Париже (27 ноября/10 декабря 1926 г.) // ГА РФ фонд 6343 оп. 1 дело 251 лист 325-326

https://antimodern.ru/ob-ustave-pravoslavnogo-bogoslovskogo-instituta/

Архиепископ Теофан. Преглед Статутa Православног богословског института у Паризу (27. новембар/10. децембар 1926. године) // Државни архив Руске Федерације, Збирка 6343, Оп. 1, Фајл 251, Листови 325-326

Организација YMCA и митрополит Антоније Храповицки

Извештај Архијерејском синоду Руске Православне Заграничне Цркве, 16. фебруар/1. март 1927.

Архиеп. Феофан Полтавски

Синод Архијереја Руске Православне Заграничне Цркве примио је саопштења[1] из Београда, Лондона и Париза, са молбом да се обрати пажња на чињеницу да одлуке заграничних Сабора не спроводе неки јерарси, и то не само они који не признају ове Саборе, већ ни они који их формално признају.

Главно питање на које аутори представљених извештаја скрећу посебну пажњу јесте став Руских Заграничних Сабора и појединачних јерараха према организацији YMCA.

– Јасна и категорична одлука Сабора из 1926. године у вези са организацијом YMCA прекршена је убрзо након завршетка Сабора (према извештајима) не само од стране митрополита Евлогија, заједно са њему потчињеним јерарсима (архиепископом Владимиром, архиепископом Серафимом и епископом Венијамином), већ и од стране председавајућег Сабором, митрополита Антонија, као и архиепископа Анастасија, који је следио његов пример.

– Посебно смућење међу православним верницима изазвале су писане изјаве председника Сабора, митрополита Антонија о овом питању, објављене у новинама „Возрождение“ (22. јула 1926. и 10. септембра 1926.) и у бр. 10 „Весника Руског студентског хришћанског покрета“, у којима он одлуку Сабора из 1926. у вези са YMCA назива једноставним „понављањем одговора Сабора из 1921. године“ и заснованом на „малом знању“ чланова Сабора о овом питању (писмо од 22. јула 1926. године, објављено у новинама „Возрождение“).

– Такве изјаве председника Сабора у вези са одлукама Сабора из 1926. године по питању YMCA, према ауторима Париског извештаја, „сада сви тумаче као ништа мање него као правно поништавање њиховог смисла и значаја“ (стр. 9-10).

Са своје стране, аутори извештаја сматрају да председник Сабора нема право да даје изјаве у штампи које поништавају значење и значај одлука Сабора, било уопштено или посебно по овом питању, и траже од Синода да потврди и, ако је потребно, разјасни право значење одлука Сабора по овом питању. Истовремено, они изјављују да ако не нађу подршку у Синоду у својој борби за чистоту Православља, биће приморани „да траже, заједно са пастирима верним Православљу, путеве спасења Руске Цркве мимо Синода, па чак и упркос њему, следећи пример православних братстава југозападне Русије XVI и XVII века“ (Париски извештај, стр. 16).

Захтев аутора извештаја, по мом мишљењу, заслужује пажњу и задовољење с обзиром на основну суштину ових извештаја.

Без обзира на то како се тумаче писане изјаве председника Сабора у вези са одлукама Сабора о YMCA, ако они који читају ове изјаве стичу утисак да оне поништавају ове резолуције, тај утисак би требало да расеје Синод.

Са своје стране, предложио бих Синоду следеће мере за поништавање овог утиска:

а) објавити одлуку Сабора из 1926. године о питању YMCA у потпунијем и прецизнијем облику него што је то до сада учињено;

б) поверити израду нове, прецизније верзије одлуке Сабора посебној комисији, на челу са известиоцем Сабора по овом питању;

в) поменуту нову верзију одлуке Сабора по овом питању треба да потпише председник Сабора уз изјаву да све изјаве које је до сада дао представљају његова приватна мишљења, која више не важе након објављивања званичног акта по овом питању.

Напомене

[1] Обраћање Архијерејском Синоду Руске Православне Заграничне Цркве (Париз, 6/19. јануар 1927) // ГА РФ, збирка 6343, оп. 1 фајл 282, листови 99-117. Потписали: М., Димитриј и Александар Нечволодов, Николај Књажевич, Николај Степанов и други.

Обраћање Архијерејском Синоду Руске Православне Цркве Заграничне//ГА РФ фонд 6343 оп. 1 досије 282, листови 118-119

Обраћање Президијума Сабора „Руског патриотског друштва“ Архијерејском Синоду Руске Православне Цркве Заграничне//ГА РФ фонд 6343 оп. 1 досије 282, листови 120-123

Источник

архиеп. Феофан. Доклад Архиерейскому Синоду Русской Заграничной Церкви (16 февраля/1 марта 1927 г.) // ГА РФ фонд 6343 оп. 1 дело 282 лист 124-125

https://antimodern.ru/obshchestvo-ymca-i-mitr-antonij-hrapovickij/

Додатак

Архијерејски Сабор, митрополит Антоније и Руски хришћански студентски покрет (РХСП) (Русское Христианское студенческое движение (РСХД))

[Препород. Бр. 465. 10. септембар 1926. Страна 2.]

„Од секретара РХСП у Западној Европи, оца ђакона Л. Липеровског, примили смо следећа документа са следећим пропратним писмом:

„Милостиви господару, господине уредниче!

Новине које уређујете више пута су објављивале материјале који се тичу односа Архијерејског Сабора у Сремским Карловцима према РХСП. Сада смо примили писмо од епископа Антонија, у којем се разјашњава и појашњава значење одлука Сабора у вези са Руским хришћанским студентским покретом. Веома ценећи ауторитативна појашњења Његове Преосвештености председника Сабора и сматрајући их суштински важним историјским документом, молимо Вас да љубазно објавите и тачан текст одлуке Сабора и пратеће писмо митрополита Антонија на страницама Ваше публикације.

Секретар Руског хришћанског покрета, ђакон др Л. Липеровски.

Извод из записника Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве, 17/30. јун 1926, бр. 8.

1. Слушали смо: Извештај Његовог Преосвештенства Архиепископа Теофана о Америчком удружењу младих хришћана (YMCA).

Након дуге размене мишљења, Архијерејски Сабор је, на основу претходних одлука, одлучио:

1) У вези са америчким међуконфесионалним организацијама YMCA и YWCA (Удружење младих хришћана и Удружење младих хришћанки), потврдити одлуку Руског СвезаграничногЦрквеног Сабора из 1921. године у Сремским Карловцима: признати ове организације као јасно масонске и антихришћанске, и стога

2) Не дозвољавати члановима Православне Цркве да се организују у секције под руководством ових и њима сличних неправославних и нецрквених организација или да буду под њиховим утицајем.

2. Архијерејски Сабор је саслушао: обраћањеСкупа Бироа Руског Студентског Хришћанског Покрета (РСХП) у Западној Европи Архијерејском сабору Руске Православне Заграничне Цркве, у којем се изражава оданост и тражи духовно вођство за овај покрет.

Одлучено је: Благословити и узети под својепокровитељство и руководство све православне студентске секције који се у свомстатуту званично и јасно називају православнима, који организују свој унутрашњи и спољашњи живот у потпуном складу са принципима Свете Православне Цркве, налазе се у обавезној зависности и под вођством православне јерархије или лица која заслужују њено поверење, и не чине ништа суштинско или значајно без њеног благослова.

Својеручно,

митрополит Антоније.“

Писмо митрополита Антонија.

„Драги моји студенти и сви учесници савременог хришћанског верског покрета,

У прилогу вам достављам извод из одлуке Свезаграничног Архијерејског Сабора. Иако сам је оспоравао током расправе, али пошто има облик Саборске одлуке, она је за мене обавезујућа, а за вас можда и тешка. Међутим, када се упознате са њеним садржајем у изворном облику, а не у искривљеним облицима у којима се шири у непријатељској штампи, видећете да она нема никакав рестриктиван карактер ни према православним студентима ни према Управном одбору Друштва YMCA.

Наравно, помесни Православни Сабор, који је лично и путем писаних изјава објединио 32 архијерејаиз три дела света, није могао дати свој званични благослов ниједној институцији осим онима који себе називају православнима; али он није забранио својој пастви да буду чланови друштва YMCA, већ није одобрио само њихово пребивање под њиховим духовним вођством, као институције, иако хришћанске, али међуконфесионалне;

али Сабор није забранио службу у овом друштву као његових чиновника, као што није забранио ни учешће у његовим издавачким кућама, у којима сам и ја учествовао, будући да нисам наишао ни на какву антиправославну пропаганду у последње четири или пет година ни у публикацијама Удружења, нити у Париском богословском институту који оно субвенционише, нити у његовом односу према руској омладини. Што се тиче представника Удружења који су тесно повезани са руским теолошким круговима, Густава Густавовича Кулмана, господина Лаурија и других, ја их отворено признајем као пријатеље Православне Цркве и вере, чији утицај на руске студенте може бити само задовољавајући за нас.

Што се тиче одговора Сабора о самом YMCA, он је природно,биопонављањеодговора сличног Сабора из 1921. године. Од тада је дошло до значајне еволуције унутар Удружења, али Сабору је то било тако мало познато да, знајући за то, ја нисам могао да наметнем своја уверења својојбраћиархијерејима, чијем сте Сабору Ви и упутили свој захтев за благослов. Надам се да ће ваш растући рад, урастајући у живот Православне Цркве до времена будућих Сабора, њих расположити ка пуном поверењу и саосећању према вашем покрету.

А ја, знајући ваше уверење и Вашу оданост Православној Цркви, смело гледам у будућност вашег рада у области вере и теолошког знања. Само знајте да црквени подвиг мора увек бити повезан са смирењем, трпљењем и послушношћу. Зато се чак и почетници у подвигу на путу побожности називају искушеницима и зато ми, епископи, потписујемо наша писма најстаријим јерарсима управо овим речима.

Област додељена вашем самосталном раду је веома широка; неки од вас су ми више пута рекли да студенти заинтересовани за теологију и филозофију наилазе на тешкоће не због недостатка слободе, већ због њеног вишка – то јест, због недостатка смерница од стране духовних лица, којасу заузетаразним бригама о Цркви.

Ако не подлегнете греховном осећању самољубља, онда ће вам Бог помоћи да радосно и са добром вољом према свим православним и неправославним учесницима Хришћанског савеза младих, да чините Божје дело, не само да бисте избегли сваки антицрквени утицај, већ, напротив, да бисте привукли чак и неправославне пажљивијем и саосећајнијем односу према Православној Цркви, а сами себе да бисте заштитили од младалачких страсти и да бисте успели у проучавању Светог Писма и Светог Предања, „која су моћна да вас умудре за спасење кроз веру у Христа Исуса“ (2. Тим. 3:15 и 16, 20).

Митрополит Антоније, 22. јул 1926.

Источник

Возрождение. № 465. 10 сентября 1926 г. С. 2

https://antimodern.ru/arhierejskij-sobor-mitr-antonij-i-rskhd/

Архиепископ Полтавски Теофан

Незаконите радње митрополита Антонија Храповицког

1) Патријарх Тихон и загранични сабори нису признали и не признају аутокефалност Пољске Православне Цркве. Митрополит Антоније ју је признао.

2) Загранични сабори су осудили увођење новог календара у Финској Православној Цркви. Митрополит Антоније је прво благословио увођење новог календаратамо, а затим га је осудио, чиме је у великој мери допринео настанку црквенесмутње у Финској Православној Цркви.

3) Ни бивша руска црквена власт, ни Загранични сабори нису признали „раскол“ Бугарске Цркве у односу на Грчку Цркву. Митрополит Антоније Антоније гаупорно признаје.

4) Загранични сабори су одлучили да се не мешају у послове православне Карпатско-Руске и Чешке цркве у Чехословачкој, већ да питање организовања ових цркава оставе српским црквеним властима док се не врати нормалан живот у Русију. Митрополит Антоније, више пута се мешајући у ова питања, грубо је прекршио одлуке сабора, чиме је против себе окренуо и чешку владу, а делимично и српску црквену власт.

5) Сабори су осудили такозвано „Друштво младих хришћана“ (YMCA) као штетан за руску омладину. Митрополит Антоније је више пута благословио овај покрет као изузетно користан.

6) „Богословски институт“ (Св. Сергија, прим.прев.) у Паризу, који је самовољно основао митрополит Евлогије, такође је осуђен од стране Заграничних сабора. Митрополит Антоније је благословио оснивање овог Института, па чак и држао предавања тамо.

7) Сабори су одлучили да се административно одвоје од митрополита Сергија због његовог споразума са Совјетском владом и да прекину свакоопштење са њим. Митрополит Антоније, упркос овој одлуци, у општењу је са митрополитом Сергијем.

8) Под утицајем изнетих приговора, митрополит Антоније је повукао свој „Катихизис“, који је увео у образовне сврхе уместо „Катихизиса“ митрополита Филарета (Московског, прим.прев.). Али, како се убрзо показало, он је то учинио неискрено, и са изузетном упорношћу наставља да шири своје погрешно учење о Искупљењу и многа друга погрешна учења садржана у његовом „Катихизису“.

9) На једном од Сабора доказивао је потпуну дозвољеност да хришћанин и јерарх буде члан масонске организације до 18. степена масонства!

Архиепископ Феофан, 16/29. фебруар 1932.^[24]

Из ових извештаја и одлука СА Сабора РПЦЗ, јасан је огроман плански утицај масонерије на Институт св. Сергија у Паризу и преко њега, уопште на васељенску Православну цркву и Њено учење, као и нарочито на понашање неких архијереја РПЦЗ, који су тиме постали образац понашања архијереја који не поштују одлуке свог СА Сабора и уместо тога спроводе неки свој план, и богословски и црквени, упркос одлукама Сабора, а у складу са одлукама неке друге организације, видели смо и које.

Наставиће се ако Бог да…

1. https://svetosavlje.org/slovo-o-jeresi/ Слово о јереси