Последња недеља Васкршњег поста у православној традицији назива се Страсном, односно Великом недељом. У богослужбеним књигама сваки дан ове седмице означен је као „свети и велики“, услед значаја догађаја који су се у тим данима одиграли. Сваки дан има своју посебну тематску и богословску садржину, док се читава седмица обележава строгим постом без употребе уља, са изузетком Великог четвртка, који има празнични карактер, будући да је тога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужбени поредак ових дана изложен је у Посном триоду, који ову седмицу именује као Седмицу спасоносних страдања.
Велики понедељак, као први дан Страсне, односно Страдалне седмице, посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа, који су у богословској интерпретацији предсказани у личности праведног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Јосиф, кога су браћа из зависти бацила у јаму и потом продала, да би касније достигао високи положај у Египту, представља праобраз Христовог страдања и прослављења: као што је он био понижен и одбачен, а затим узвишен, тако је и Спаситељ предат, осуђен, распет и погребен, да би након Васкрсења задобио власт над светом.
Поред сећања на старозаветног праведника Јосифа, богослужбени садржај овога дана обухвата и јеванђелски догађај проклетства неплодне смокве (Мат. 21, 17–22; Марко, 11, 19–26). У литургијској и богословској традицији, ова смоква тумачи се као символ духовне неплодности, односно као слика јеврејске синагоге која није препознала и прихватила Христа, те га је предала на страдање.
Химнографски корпус службе Великог понедељка садржи значајне доприносе истакнутих црквених песника. Три песме посвећене целомудреном Јосифу, као праобразу Христа, приписују се Роману Слаткопевцу, док су остале химне саставили свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски, чија дела представљају врхунац византијске литургијске поезије.
Велики уторак, као други дан Страсне, односно Страдалне седмице, богослужбено је посвећен јеванђелској причи о десет девојака, која има изразито поучни и есхатолошки карактер. Кроз ову причу Црква поучава верне о неопходности духовне будности и сталне припремљености за сусрет са Христом, небеским Жениоком. Као узор се истичу пет мудрих девојака, које су, поред девствености, имале и „јелеј“ – симбол добрих дела и хришћанског милосрђа. На тај начин се наглашава да за спасење није довољна само телесна или формална чистота, већ и делатна љубав која се пројављује кроз добра дела.
Поред приче о десет девојака, у богослужбеним читањима овога дана заступљене су и приче о талантима и о Страшном суду, које заједно чине јединствену целину есхатолошког учења. Оне указују на одговорност човека за дарове које му је Бог поверио, као и на коначни суд као мерило људских дела и духовног стања.
Велика среда, као трећи дан Страсне, односно Страдалне седмице, у богослужбеном поретку Цркве посвећена је молитвеном сећању на жену грешницу која је, пројављујући дубоко покајање и љубав, помазала миром Господа Исуса Христа у Витинији, у дому Симона губавога (Лука, 7, 36–50). Овај догађај у литургијској и богословској традицији тумачи се као пример истинског покајања и преображења личности кроз љубав према Христу.
Истовремено, у оквиру богослужбеног садржаја овога дана, Црква се сећа и Јудиног издајства, које следи након овог догађаја, чиме се успоставља снажан контраст између покајане грешнице и апостола који издаје Учитеља. Ова супротност наглашава избор између верности и отпадништва, односно између љубави и издаје.
Литургијски, Велика среда означава завршетак служења Литургије пређеосвећених дарова у току Великог поста, као и престанак читања молитве светог Јефрема Сирина, која је до тада праћена великим метанијама, чиме се указује на прелаз из покајничког у непосредно страдални период Христовог пута ка крсту.
Велики четвртак, као четврти дан Страсне, односно Страдалне седмице, у свом богослужбеном садржају обухвата сећање на више кључних догађаја из последњих дана земаљског живота Господа Исуса Христа: свештено омивање ногу апостолима, Тајну вечеру, односно установљење Свете тајне Евхаристије, као и првосвештеничку молитву и предају Спаситеља у руке грешника. Црква, оплакујући почетак Христових страдања, истовремено мистички прославља установљење Евхаристије као тајне Тела и Крви Христове, односно Светог Причешћа. Од речи Христових: „Ово чините у мој спомен“ (Лука, 22, 19; 1 Кор. 11, 24), па све до данас, Света Евхаристија непрестано се савршава на православним престолима, ишчекујући Други долазак Господњи.
Литургијски, на Велики четвртак служи се света Литургија светог Василија Великог, у оквиру које се, по потреби, у саборним храмовима аутокефалних Цркава освећује Свето миро, чија припрема почиње на Велики понедељак. Том приликом освећују се и припремају причасни дарови намењени болесницима, који се чувају на часној трпези током читаве године. Уместо уобичајених литургијских песама, пева се део молитве пред Причешће: „Вечери твојеја тајнија…“. У вечерњим часовима служи се велико бденије, током којег се чита дванаест Јеванђеља о страдањима Христовим.
Јаја се не фарбају на Велики четвртак
У православној традицији, Велики четвртак припада оквиру Страсне седмице и обележен је дубоким литургијским и богословским значењем. Иако се тога дана прославља установљење Свете тајне Евхаристије, Црква истовремено стоји на прагу Христових страдања, која тек предстоје. Управо због тога, овај дан не носи пуноћу васкршње радости, већ представља спој свечаности и озбиљности, усмерен ка догађајима који ће се збити на Велики петак.
Фарбање јаја, као обичај који символизује радост, живот и победу над смрћу, припада искључиво васкршњем контексту. Будући да Христос на Велики четвртак још увек није пострадао нити васкрсао, не уводи се у праксу обележавање радости која је суштински везана за догађај Васкрсења.
Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) – Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: „Распни Га!“; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.
Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.
У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења – на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.
Не фарбају се јаја ни на Велики Петак
У православној традицији, Велики четвртак и Велики петак припадају најдубљем и најозбиљнијем периоду Страсне седмице, обележеном сећањем на последње догађаје из земаљског живота Господа Исуса Христа и Његово страдање. Иако се на Велики четвртак литургијски прославља установљење Свете тајне Евхаристије, Црква истовремено стоји пред самим почетком Христових страдања, која свој пуни израз добијају на Велики петак.
Велики петак, као дан Христовог распећа и смрти на крсту, представља дан највеће жалости у црквеној години. Богослужења овога дана прожета су тугом, молитвеном тишином и строгим постом, без елемената радости или свечаности.
Фарбање јаја, као обичај који символизује радост, живот и победу над смрћу, суштински је везано за догађај Васкрсења. Будући да на Велики четвртак Христос још није пострадао, а на Велики петак Црква пребива у жалости због Његове смрти, фарбање јаја се не врши у овај дан.
Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) – Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују – Други Христов долазак.
Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије – стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.
При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.
Страсна јеванђеља (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων – Дванаест Јеванђеља) – Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових – зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони – песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви – како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе“. Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.
Епископ шумадијски Сава (Вуковић),
Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић,
Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић