- Предмет овог текста је презентовање основних биографских података народног гуслара Петра Перуновића “Перуна“, кроз изводе из штампе и писање савременика, са полазиштем у једном детаљу његове каријере као ђака неготинске учитељске школе и ослонцем на есеј Станислава Винавера о великом гуслару
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Неготинска учитељска школа, основана 1910.г, имала је у редовима, што ђака, што наставног кадра, личности које су успеле оставити видан траг у култури балканских народа. У једном моменту десило се да су се, “на различитим странама“ – један као ученик, други као професор, нашли Петар Перуновић (1880-1952) народни гуслар који је Србију задужио, изузев личном жртвом, својим успешним пропагирањем идеје ослобођења од завојевача у Балканским и Првом светском рату и презентовањем епске књижевности у земљи и свету, и Јозо Кљаковић Шантић (1889-1969) изванредни хрватски фрескописац, кипар и сликар који је својим раним радовима заговарао заједничку борбу словенских народа за ослобођење. У својим мемоарима публикованим током емиграције у Аргентини под насловом У сувременом каосу, Кљаковић је једну страницу посветио догађају чији је актер био ученик неготинске школе Петар Перуновић, што јесте повод овоме раду.
У великом броју новинских текстова са биографским цртицама о “најбољем гуслару свога народа“ нема података да се он школовао у Неготину, већ се делови који се тичу његовог образовања и периода после 1912.г. своде на забелешке да се школовао у Шапцу, где је приспео као двадесетогодишњак, и у Београду. Могуће да су разлог томе биле позне године, будући да се као ђак овдашње учитељске школе обрео тек када је добрано зашао у четрдесете године. Такође је допустиво устврдити да се ни Јозо Кљаковић ни Петар Перуновић нису у предвечерје Првог светскг рата обрели у Неготину због жеђи за ширењем односно стицањем знања из области провете и педагогије, Кљаковић је ту нашао уточиште пред судским гоњењем у Хрватској и у намери да се не одазове позиву за мобилизацију у аустро-угарску војску, уједно бивајући члан српске “Народне одбране“, док је Петар Перуновић у годинама које је имао и са знањем које је већ стекао образујући се у Шапцу, Неготин пре могао (или једно време морао) исто доживљавати као успутну станицу у припремама за ново престројавање које је Србију очекивало на историјској позорници.
Већ прекаљени борац из балканских ратова, пре доласка у крајинску престоницу, Перуновић је имао респектабилно име и статус у круговима српске војне и политичке елите. Према Смиљани Ђорђевић Белић, “због протеста аустријског посланика (поводом антиаустријски интонираних припева које је извео на једном од наступа у Народном позоришту) кажњен је са месец дана затвора, потом формално “протера“ у Неготин, а заправо послат на турнеју. До почетка Првог балканског рата обишао је готово читаву ондашњу Србију, Санџак, Црну Гору, те крајеве који су улазили у састав Аустроугарске.“ (2017, 67).
О скупу који је изазвао протест аустријског посланика, одржаном 1908.г. у Београду, Станислав Винавер пише:
“Кад сам био у Београду на матури, 1908-ме године, у доба анексионе кризе (Аустрија анектирала Босну и Херцеговину) изненада се, опет у моме животу, опет, обрео Пера Перуновић: долетео је из своје шабачке учитељске школе; подигао се на споменик Кнеза Михаила, испред Позоришта, и целој оној нашој узрујаној гунгули стао да гуди уз гусле, о старом Вујадину: па како се ломе кости јуначке, и које се све муке морају подносити. Тако песма каже: а песма, само песма – зна. Зна. Ко је од нас – знао? Били смо ђаци. А Пера је знао – јер је песма у њему знала. Она је била старија од свију нас. Мало је који од те огромне масе Београђана уопште чуо гусле, до тада. О њима се знало, али ко их је и где слушао? Стари Вујадин Петра Перуновића подејствовао је језовито и узрујано на сву ту масу. Она је осетила присни додир са својом древном и неумитном песничком прошлошћу, која је, правом власника, затражила: да је признамо за нашу једину и неумитну историјску прошлост. Пера је, у том тренутку, остварио неки прастари електрички спој. Он нас је њему подвео, а певао је под утицајем онога момента, мислећи: да и нема шта друго да се каже. Говорници су наши, у тај мах, говорили модернијим, разумљивијим језиком – па ипак говорили су исто: “Доле Аустрија“. И Пера је, ето, био један од оних који нас је у Београду пробудио – ако је икога требало будити. Није требало. Сви смо ми знали своју дужност, своју улогу, своје призвање: „Слобода или смрт“. Све је то било сасвим просто, као нека прастара таблица множења – као и да нису постојале и све оне друге, безбројне шарене и празне речи, у речнику људском. Сви смо ми, и у тим Периним гуслама, као и у много другом чему, осетили: да смо у прастарој нераскидној вези са прошлошћу. Српски народ, својом песничком, епском традицијом, тако је однеговао памћење у мозгу, у срцу, својих припадника да су сви Срби неодољиво били начисто, у сваком тренутку и пресеку свога живота, чији су: припадају историји, припадају једном древном племену које има, чим се прилика пружи, да посвршава своје прекинуте, помућене рачуне, на овој земљи. Тако је само епопеја оно што народу даје праву старост, одговорну старост. Тако је српски народ, у тај мах, био старији од свих оних народа који су своју историју заборавили, или је слабо памтили, или прежалили – од народа чије су историјске ране зарасле тврдим и неосетљивим ожиљцима. Наше историјске ране стално су крвавиле. Са прошлошћу били смо у непрекидној вези, као бистра планинска вода из горска врела са тајанственим понорним дубинама испод земље. Није ту требало никада преносити се из једне стварности – модерне и културне – у неку стварност тајанствену и недокучну. Веза је постојала: нераскидна и неисцелна. Ми смо, и кроз гусле, кроз изговорене речи епопеје, добијали и добили о тој недовршеној прошлости неумитни глас (као из неког делфског пророчишта): то и јесте онај чудесни жубор подземних вода свачије праве књижевности. Ја га осећам чак и у Фокнеру, и те како у Фокнеру: ту само време жубори.“
Према новинском тексту Саше Недељковића у “Старој Херцеговини“ (2020, 1), пре Првог светског рата, у припреми борбе за ослобођење и уједињење, српски соколи неговали су родољубиве традиције заједно са гусларима: Први велики слет побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дисциплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. (Брозовић 1914, 20; Бесаровић 1930, 3) Оно што није могло бити речено, рекао је гуслар Перуновић у народној песми. Песму о старцу Вујадину слушало је неколико хиљада људи у гробној тишини ( Малић 1934, 65).
Будући да је учитељска школа у Неготину основана 1910.г, Перуновић је најраније почев од те године могао бити њен ученик, са прекидима због његовог одсуствовања током ратних 1912-1913, али је извесно да га је Јоза Кљаковић, на раду у школи од 1912 до 1915. ту затекао “као тридесетпетогодишњака“. Извесно је да наш гуслар у школској 1914-1915-г- није био ђак ове школе. Други актер дешавања био је свештеник неготински Михаило Поповић, хонорарни наставник црквеног појања у учитељској школи, чији се углавном сводио она вежбања у певању за певницом на вечерњи и у литургији. Како било, већ надалеко познати гуслар је после веома успешних наступа у Београду, Великој Градишци и даље широм крајева са српским становништвом, након Балканских ратова, опет у Неготину, у школи у којој је Јозо Кљаковић професор:
“Учитељска школа, на коју сам био премештен, била је у новој згради. Директор је био добар човек, професори такође. Ја сам био млађи не само од свих професора, него и од доброг дела ђака. Предавао сам цртање, математику и геометрију и био управитељ радионице уметничког обрта, који се је требао у учитељској школи учити… Ђаци су били сваке старости и из своју крајева Српства. Било их је неколико из Црне Горе, који су имали србијанску стипендију. Међу њима био је и Перун Перуновић, народни гуслар и певач. Имао је тридесет и пет година, а био је у трећем течају препарандије, Био је један ђак, звао се је Миљевић, такође Црногорац, који је, позван на лекцију ма било у којем предмету, одговарао увек с текстом Светога Писма… Мало се учило, слабо се знало и неодгојено понашало. Ниједнога ђака нисмо могли не промакнути у виши разред, нити истерати из школе, ма шта учинио. Учитељи су били потребни држави, за ново ослобођене крајеве, без обзира на њихово знање и на њихове способности. Морају само бити велики Срби. Зато су ђаци били господари у школи, а не управа школе и професори. Сећам се да сам једнога дана био у служби. За време обуке настала је ужасна галама у трећем течају. Био је час веронаука, који је предавао отац Мика. Када сам отворио врата разреда, преда мном је неколико ђака држало оца Мику, који је из тога купка извукао руке у вис и сукајући рукаве мантије, викао:
-Пустите ме, да му разбијем ту погану њушку!
Насупрот оцу Мики држали су други ђаци Перуна Перуновића, који је викао:
-Пустите ме, да утаманим тога гада поповскога!
Шта је било? Отац Мика предавао је уз веронаук и црквено “појање“. Пред крај године прозвао је Перуна, да му нешто отпева за годишњу оцену. Перун, иако је био народни гуслар и певач, изгледа да је слабо “појао“ оцу Мики.
-Не ваља, Перуне, али свеједно ћу те пропустити – рекао је отац Мика.
-Не примам ја ни од кога, пак ни од тебе, никакве милостиње.
-Море, не примаш, а примаш нашу стипендију.
-То је моје право, гаде један поповски. За ову сам земљу ја крв лио, док си ти бабе по Неготину гањао – викао је Перун Перуновић.
Ова афера свршила је тако, да је професорско веће закључило, да отац Мика као свештеник опрости Перуну Перуновићу. То је било једино и најбоље решење.“ (Кљаковић 1952, 71-72).
Музиколог Данка Лајић Михајловић примећује, “судећи према описима и снимцима његовог певања Перун је имао висок, продоран и веома покретљив глас. Његов, у гусларским релацијама“белкантистички начин певања свакако је утемељен на природним квалитетима гласа, али се може претпоставити да је своју вокалну технику развијао и под утицајем начина певања који се подразумевао у западноевропски профилисаном музичком образовању и другим музичким жанровима.“ (2008, 234). Након Солунске голготе, српска влада послала је у јесен 1916. године у САД војну мисију за прикупљање добровољаца, у саставу Милан Прибићевић, Милан Алачевић и гуслар Петар Перуновић. (Мицић 2018, 131). Његово деловање на другом континенту Станислав Винавер описао је речима:
“Када је, у нашем рату за ослобођење и уједињење Југословена испод туђинског јарма, Петар Перуновић кренуо, са гуслама, међу наше исељенике, у Америку – он је и њима гудио прастаре песме о патњи, о подвигу – и они су пошли за његовим гласом, преко океана, у стари крај, на солунски фронт, где су и надмашили, својим јунаштвом, све оне зрачне витезе које је суморно искитио вековни десетерац. Јунаштво је њихово, тог новог Кадмовог нараштаја, било без много речи: као да су својим подвигом доказивали једну очигледну теорему, из већ једаред и за сва времена исклесаног стиха, који садржи српско вековно искуство: како Србин гине, и за шта гине. За слободу! Сви су ти наши “Американц“ осетили и од новог живота младе свеже Америке, која не трује крв својих народа никаквим старим кавгама, осветама, ни заносима неумирене, неутишане, неосвећене прошлости. Али су сви ти наши „Американци“ били свесни свога, пре много векова утврђеног задатка, који уопште и не треба доказивати. Те би „Американце“ довео, преко океана, и други који апостол или речити пропагандиста. Али можда не у толиком броју, и не тако лако као Перун. На позив најбољега гуслара свога народа, они су пошли нагонски, без премишљања: ту уопште није требало правити логичке закључке, ни дугачке анализе, није требало стављати мисао у погон. Глас гуслара био је глас вазда живе, вазда будне прошлости. Дошло их је преко десет хиљада. Колају легенде да их је било и више. Дошли су они, са развијеним вихорним заставама, да приложе животе за најстарији, најживљи и најнеискоренљивији идеал свога древнога рода. Десет хиљада Грка, вођено слатко-речивим Ксенофоном, у безмерним маршевима, избило је из тамних пустара Азије, на вечну плаву грчку пучину, и завикало:“Море!“ Десет хиљада америчких Срба, вођено гусларем, Перуном, вођено дрхтавим трошним звуцима његових прастарих струна од коњске длаке, избило је на океан, у заносу: да се што пре пребаце на поприште, где се био бој за коначну слободу. Сличност је у многоме чему, а и разлика, исто тако; личност, пак, вођâ, и у једној и у другој Анабази, битна је за разумевање два различита народа, који су, нада све, поштовали живу реч и њене моћне, опојне и узбудљиве акценте. Јер, српској певачкој епопеји нема равне у епопејама других европских народа: српска је певана епопеја тако велика да је српски народ, током читаве своје историје, само једино и жудео: да добаци, жртвом и подвигом, већ опеване своје јунаке. Песнички је образац уобличавао вековима све животе српске: колико их је игде судбина разбацала; а и оне који би тек имали доћи. После овога свога великога Ксенофонтскога подвига који није описан, на жалост! – гуслар Перун се борио опет на фронту са својим доведеним Американцима. Био је рањен, у више махова, и када се год нашло затишја и згоде, певао је војницима на фронту о старим гласовитим херојима. Био је радо слушан. Зачудо, мало је певао о живима, као да није ни приметио да наши живи надмашују мртве. Мртви су били изразитији од живих – по нечем свом надолазећем из вечности: добили су, из скривница вечности, величанствено обличје прохујале прошлости, која се не да сахранити, коју нико никад није могао покопати.“
Данас једна улица у Београду носи његово име.
https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/57964931_prota-pop-svestenik-negotin-foto-1930
Забелешке
- Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30
- Анте Брозовић ур, „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб,
- Станислав Винавер, Мој друг Петар Перуновић, http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2015/10/blog-posthtml приступљено 22.11.2020
- Смиљана Ђорђевић Белић Фигура гуслара хероизирана биографија и невидљива традиција Институт за књижевност и уметност Београд 2017
- Јозо Кљаковић, У сувременом каосу- успомене и доживљаји, Наклада ауторових пријатеља, Буенос Аирес 1952
- Данка Лајић-Михајловић Ентомузиколошки “портрет“ народног музичара: Гуслар, часопис Музикологија 8/2008 http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-9814/2008/1450-98140808225L.pdf приступљено 28.11.2020.г.
- Владо Малић „Побратимски покрет у Босанској Крајини од 1900-1914 г.” „Споменица II покрајинског слета Сокола краљевине Југославије у Сарајеву”, Сарајево, 1934
- Милан Мицић Српски добровољачки покрет у Великом рату (1914-1918) Војноисторијски гласник, специјални број Први светски рат сто година касније, Институт за стратегијска истраживања Министарства одбране Републике Србије 2018
http://www.isi.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/vig_3_specijalno_izdanje_zabibliotekusakoricom_1579693743.pdf приступљено 29.11.2020.г.
- Саша Недељковић, Сарадња Соколске жупе Мостар са гусларима http://starahercegovina.rs/2020/03/01/saradnja-sokolske-zupe-mostar-sa-guslarima/ приступљено 28.11.2020.г.
- Извештај о раду мушке учитељске школе у Нгеотину у школској 1914-15 години, Ниш Штампано у Српској краљевској државној штампарији