ПАПА У БЕОГРАДУ – СУШТИНСКА ДИЛЕМА

• До сада су Ватикан и папа показали слабост или мањак жеље да сачувају Хришћанство у Западној Европи. То је очигледно и потврђује се чињеницама да више скоро да нема вјерника у римокатоличким црквама, а неке су претворене и у ноћне клубове.
• За потврђивање те очигледности од посебног је значаја чињеница што се у државама Западне Европе разарају традиционалне вриједности, а законима бране ненормалности.
• Имајући то у виду, поставља се питање, да ли Србија и Русија, српски и руски народ, Православље, имају ваљане разлоге да са Ватиканом и Папом заједнички дјелују у одбрани својих интереса, међу којима је најважнији, одбрана православног идентитета, а да при томе он не буде доведен у опасност.

У јавности, а сигурно и у врховима државе Србије и СПЦ присутно је рaзмишљање о добробити и штетности доласка папе Франциска у Београд, међу Србе.

Као прост мирјанин износим размишљање на ту тему.

Да би се сагледала дубина значаја доласка Папе у Београд, потребно је узети и геополитичке процесе, као и величину и важност догађаја којима човјечанство иде у сусрет.

И ова садашња геополитичка ситуација (као и све друге кроз прошлост) посљедица је понајвише сучељавања и сукоба противрелигиозних и религиозних снага човјечанства. Што за последицу у будућности може имати подјелу човјечанства на две сфере бивствовања у којима би се систем вредности и начин живота разликовао као дани и ноћ.

„Вјерујем у једнога Бога… и у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву…“ И такву Цркву у којој обитава Дух Свети и преко које се спасава човјек, покушавају уништити, и то замјењујући је  лажном „општом“ црквом (преко екуменског покрета) која задовољава, а не спасава палог човјека и која је прожета силама палог ангела.

И ако Ватикан и папа имају племениту идеју да заједничким дјеловањем са Православљем (РПЦ и СПЦ, Москвом и Београдом) обнове и врате Хришћанство у Европу, Западну Европу, па и да донесу мир у Украјини, и приближе Хрватску и Србију..,  онда је суштинска дилема – да ли је то могуће.

Београд у том смислу и у том процесу, јесте први камен спотицања, али и камен одскока.

Можда се завршава историјска улога Ватикана (Римокатоличке Цркве) коју осликава дуг процес – од првих Хришћана који су страдали у име Христа како би задобили Царство Небеско, преко Хришћана који су се поклонили папи и Ватикану, до нестанка истих у државама римокатоличке Европе.

Сада, можда отпочиње исти лукав процес, проширен на читав Свијет – нестанак истинских Хришћана.

До сада су Ватикан и папа показали слабост или мањак жеље да сачувају Хришћанство у Западној Европи. То је очигледно и потврђује се чињеницама да више скоро да нема вјерника у римокатоличким црквама, а неке су претворене и у ноћне клубове. За потврђивање те очигледности од посебног је значаја чињеница што се у државама Западне Европе разарају традиционалне вриједности, а законима бране ненормалности.

Имајући то у виду, поставља се питање, да ли Србија и Русија, српски и руски народ, Православље, имају ваљане разлоге да са Ватиканом и Папом заједнички дјелују у одбрани својих интереса, међу којима је најважнији, одбрана православног идентитета, а да при томе он не буде доведен у опасност. Тим прије, ако се узме у обзир блискост патријарха Вартоломеја са Ватиканом, и његово неканонско дјеловање у правцу стварања паралелне црквене структуре. Можда је садашња ситуација у Украјини последица и вјековног дјеловања Ватикана, а у којој је Руска федерација морала да покрене Специјалну војну операцију или да пристане на процес нестанка.

Није на одмет ни историјска поука. Константинопољ је поражен од стране Отоманске империје, када је постао унијатски, када његова власт није издржала искушење сиромаштва и када је затражила помоћ Ватикана.

Православљем Побјеђуј!

Предсједник СНП – Избор је наш

 Чанковић Дане