- Изазови разноврсног отпадништва од саборног етоса Православља, али и од државе и етоса нашег Истока.
- Православно предање нашег Истока истиче другачији отачки образац
АУТОР: Академик Алексиос Панагопулос
Православно предање се кроз векове одликује саборним устројством, које је обликовано кроз искуство Васељенских сабора и отачког предања, како нас учи канонско право. Црквена и државна власт не схватају се као лично преимућство ауторитета, већ као најузвишеније служење — „ко хоће да буде први, нека буде свима слуга” — са одговорношћу и жртвеним приношењем телу верних, народу, Роду и друштву.
Ауторитет унутар државе и Православља не произлази из апсолутне воље једне личности, ма колико та личност била харизматична, ма колико знања имала, ма колику речитост или процесне способности стручности поседовала, већ се остварује унутар друштвеног оквира православне саборности, законско-канонског поретка и заједничке велике одговорности за служење друштву, као управитељи, као економи и слуге Бога и људи. Као истински представници народа, јер свака власт, по грчком Уставу, извире из народа и постоји ради народа.
У савремено доба, међутим, с времена на време уочавају се појаве које су, како су их поједини наши писци описивали још раније, па и Александар Пападијамантис, данас означене појмовима као што су „нео-папизам”, „нео-игуманизам”, „нео-епископизам”, „нео-деспотизам”, „нео-екуменизам” итд. Ови појмови користе се као критички опис схватања или пракси које, по њиховом мишљењу, теже да прекомерно и са световним начином мишљења или израженим фарисејством концентришу државну или црквену власт у једној личности или функцији. Осим ове тенденције, која се показује као опасно измењена, проширена и као нешто што преовладава у протекционашки измењеном облику на дипломатском, судском и политичком нивоу, међу политичарима, кандидатима за политичке функције, званичницима посебних платних разреда, у једној осиромашеној земљи без транспарентности.
Ови новинарски појмови не представљају званичне, правне, управне, догматске или канонске појмове Православне цркве, нити државе. „Нео-папизам” се користи да опише тенденцију прекомерне концентрације црквене власти, на начин за који се сматра да се удаљава од отачког начела саборности и транспарентности. Сходно томе, „нео-игуманизам” односи се на случајеве у којима управљање једним монашким братством може да поприми претерано личносно-центристичке карактеристике, а реч старца манастира да се сматра непогрешивом и необоривом, чак и у питањима екуменизма — иако нико није светитељ за живота. Док се појмови „нео-епископизам” и „нео-деспотизам” користе како би се критиковали ауторитарни облици самовољног вршења епископске управе. Као и државне управе. Када се обе власти надахњују противуставним обрасцима обавезности, на пример експерименталних препарата, електронских личних карата итд.
Православно предање нашег Истока, међутим, истиче другачији отачки образац. Епископ, игуман и сваки црквени предстојатељ позвани су да служе пастви са смирењем, расуђивањем и љубављу. Власт у Цркви и држави није сама себи циљ, већ средство изградње јединства и духовног напретка верних, по Светом Златоусту, који је, нажалост, три пута био прогнан и умро у изгнанству.
Историја нашег Истока учи да је равнотежа између законско-канонског поретка и саборног деловања увек била пресудна за очување јединства друштва. Када лична власт постане надменост и надвлада саборни дух, настају напетости и на искушење се стављају државна и црквена заједница, али и читав структурни систем друштва, у народима као што је грчки.
Насупрот томе, када транспарентност и саборност делују суштински, јача поверење верних и сведочење Православне цркве у савременом свету. У наше доба, када се друштва суочавају са кризама вредности, Православље је позвано да истакне свој аутентични етос: слободу унутар истине, служење уместо владања, сарадњу уместо култа личности и саборност уместо централизоване управе. Ова тенденција, када има истинске и чисте побуде, тада надахњује и државни модел управљања националном државом и обезбеђује додатке од првог детета, ради решавања демографског питања, без страних мешања.
Стално враћање преамбули грчког Устава, члану 3, односно Светом писму, Светим канонима и отачком предању, представља најсигурнију државну гаранцију да друштвени и црквени живот остану верни својој мисији. Православље се не темељи на апсолутној власти једне личности, већ на тајинственом јединству, на учешћу у литургијском поретку Тела Христовог, где свако служење и свака власт, било црквена било политичка и државна, стичу свој истински смисао и пуноћу мисије у складу са заклетвом коју сваки пут дају, кроз смирење, приношење, саборност и истинску љубав. У супротном, антихристи су овде присутни кроз нас саме, ми несрећници који доводимо Антихриста као свог земаљског месију, светодршца, обмањујући и будући обманути. Рушећи сваки уставни поредак и транспарентност.