Господине Председниче Србије,

Овим текстом образлажем предлог Удруженим издавачима да се повуку са српскога уџбеничког тржишта, да им се ода признање да су то тржиште успешно опустошили, а српско школство и науку врло успешно разорили и осрамотили. И да су све то чинили уз подршку Далса, МекАлистера и других српских министара-трговаца и министара-разарача српске националне памети.

А за случај да се буду нећкали и оклевали, молим Вас, Господине председниче, да им, силом највишега државног разлога, откажете гостопримство, да Заводу за издавање уџбеника вратите достојанство најважније српске националне институције, да на његово чело постављате људе који знају шта је школство и шта је уџбеник и да тамо не доводите страначке кадровске отпатке.

Ако нећете да Србију претворите у европски национални отпадак.

Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)

  1. јун 2022.

ОПАСКЕ О РАЗАРАЧИМА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ПАМЕТИ

Српско школство је, коначно, разорено, потписник ових редова прати то већ седам деценија и процењује да се више нема шта уништавати: министри просвете и науке свуда су стигли и није им промакло ништа поред чега су наишли, а да га нису макар упрљали (ако им се журило па нису стигли да га сасвим сатру).

И нарочито били успешни у „разарању изнутра“, тј. – по закону. По коме ће министар одредити да су „тарабе »јединица«“ у основној школи најбоља препорука за упис у средњу; па ће припремити други који ће такве таленте натерати да заврше и те школе, па потом и вишу и/ли високу, па да се после упишу у владајућу партију, да (к)од својих учитеља купе по једну диплому за сваки министарски ресор посебно (и за саобраћај, и за рударство, и за бушилице и струјомере, и за културу, и за право недовршених примерака људске врсте да на своје мере сведу и све оне који их окружују). И као пречицу за остварење свих тих пројеката министри ће предложити закон којим ће Завод за уџбенике као национална установа највишег реда бити означен као сметња за остваривање њихових замисли и бачен у блато, тј. сведен на ранг пијачне, или уличне, тезге.

О размерама тих министарских злочина, као и о заслугама министара-злочинаца за разарање српске националне памети, сведочи све што се са Србима догађало током  комунистичкога времена, а ја из свих њих издвајам једну необичну паралелу: да је судбину Завода за уџбенике доживела Академија наука, то нико не би ни приметио јер су Ђилас и Кардељ од ње „ослободили“ Србе истога дана кад и Београд, а дефинитивно 1948 – кад је на њено чело стао Броз (и од тада она углавном функционише као својеврсна занатска комора или било које удружење пензионера). Страдање Завода, међутим, има много трагичније последице: српска школа изручена је „удруженим страним пљачкашима“ на челу са Клетом и његовим усташким сателитима  и разорена  до темеља – што је све утицало на то да се српско уџбеничко ђубриште прошири до невиђених размера, а народ ојади теже него на свим брозовским јасеновачким и сличним дестинацијама. Између осталога и тиме што је у школство увело корупцију и педагошку проституцију и тиме по темељу обесмислило и његову суштину и његову мисију. При чему размере тога слома и његову дубину најбоље представља она директорка београдске основне школе која се крије иза иницијала М. С., а појављује као »предавач и аутор« на семинару Центра за савремено образовање БИГЗ и има налог »да издејствује да сви купе« Жужулово уџбеничко смеће и да наставника који то изабере »награди таблетима, скупим телефонима и кешом« па, вероватно, и да утврди ко, по тим »механизмима«, може бити награђен летовањем на Хавајима, а ко кућ[иц]ом на мору или на планини. Отуд, међутим, не треба очекивати оцену квалитета уџбеника које „М.С. »бира и награђује«“ и ми бисмо могли рећи да тамо, осим уџбеничкога смећа, нема других и друкчијих књига од оних које су приређене према обрасцима које је, половином прошлога века, образложио Ален Далс: „Ми ћемо уложити све што имамо, све злато, сву материјалну помоћ и ресурсе на обраду и заглупљивање људи… Посеја­ћемо тамо хаос и неприметно ћемо им заме­нити праве вредности лажним и нате­рати их да верују у све лажне вредно­сти… Ми ћемо на све начине подржавати и уздизати такозване уметнике који ће почети да усађују и утувљују у људску свест култ сек­са, насиља, садизма, издајништва – једном речју, сваке неморално­сти. У управља­њу државом изазваћемо хаос и не­ред… Про­сташтво и безобзир­ност, лаж и обмана, алкохолизам, нарко­манија, жи­во­тињски страх једних пред другима и бестидност, издајништво, национализам и непријатељство међу наро­ди­ма све ћемо то усађи­вати лукаво и неприметно… На тај начин ћемо разарати покољење за покоље­њем… Бавићемо се људима од дечач­ких, младићких година, увек ће нам глав­на ставка бити младеж, разараћемо је, чинити неморалном, исква­рити. Напра­вићемо од њих шпијуне, космополите“.

Е, на ту су памет пристали и необавештени српски министри, и иста таква српска власт, и у њој се посебно размахнули оштећени реформатори школства из Лабриса, Инцест траума центра и њихових кинсијевских филијала. И међународни мајстори који на тим основама шире и српску уџбеничку памет (према Решетњикову, таква је памет „инсталирана“ и у Русији) и то се најпотпуније огледа у чињеници да у њима има много више порнографије него истине и много више зла и отрова него свега другог што се од уџбеника очекује. Помињем о томе само две појединости: у лектири се нашао велики роман М. Црњанског и њему тамо јесте место, али је занимљиво да је из њега изабран онај фрагмент у коме се Дафина „похватала с девером“; с друге стране, с Црњанским се у лектири поравнао и „роман“ анонимне писуље о девојчици која је, једнога лета, „научила да лети“, тј. да се „секса“. Таквим „уџбеницима“ могли би се додати и они које у српске школске програме угоне некакви Заштитници грађана и Повереникце за равноправност шароња и шаруља (и то чине по налозима који им стижу из Далсових или усташких брлога), а међу њима има и таквих који се могу појавити само – у „српским“ уџбеницима.

Издвајам овде само један такав досег „српске историјске памети“: један уџбеник вели да се „најстарија српска држава“ (из деветог века) налази између Ибра, Западне Мораве, Дрине и Таре и да се она с истока и севера граничи с Бугарском, с југа Византијом, а са запада и севера хрватско-бугарска граница „нашла се“ негде на Златибору, на истоку пресеца Мораву пре њеног утока у Дунав, али се не види да ли се према северу и (северо)истоку Хрватска заиста простире до Балтика и Црног мора – како је то давно утврдио Павле Ритер Витезовић, а после притврдили Анте Старчевић и нова правашка памет. Помињем те појединости да бих могао прецизирати: у IX веку Хрватске нема „нигдје на земљовиду“ нити игде тамо где се данас са њом срећемо: за следећих десет векова, тј. до почетка прошлог века, тамо се знало једино за Србе (на кајкавском простору – и за Словенце, Хрвати се почетком 17. века помињу само у уском појасу у Горском Котару) док се Бугарска у 9. веку тек почела „гнездити“ између Дунава, Искра и северних падина Старе планине. А Срби се ширили од Црног мора до Венеције (или бар до Трста) и од средње Словачке до Крита.

Дефинитиван слом српског школства догодио се, како нас обавештавају Удружени издавачи, пошто је „тржиште уџбеника постепено демонополизовано од 2003. до 2011. године у складу са позитивним искуствима најразвијенијих земаља“, тј. кад је МекАлистер, у Српској Скупштини, изгласао закон да она Далсова правила морају важити и у Србији и да су Клетови и Жужул-Ждерићеви кољачи овлашћени да то српској деци најлепше објасне. Удружење подсећа на то да је „до тада Завод за уџбенике био једини издавач уџбеника“ и да се у то време „највећи број уџбеника годинама није мењао, многи уџбеници и радне свеске су штампани у црно-белој техници. Исте грешке понављале су се деценијама у уџбеницима“. На тај „грех“ Завода може се гледати „како се коме допадне“, а ја бих рекао да се добар уџбеник не може „подерати“ ни за више година, при чему је некад важило и правило да се такав мења кад се појави бољи и тек су Удружени издавачи завели праксу да се лош уџбеник замењује неупотребљивим (и да се то чини сваке године и у 77 варијаната неупотребљивости будући да је на српском уџбеничком вашаришту „лиценцирано“ 78 издавача!); они веле да је „црно-бела“ техника у уџбеницима „скарадна“, а не примећују да је њихова „шарена“ (тј. вишебојна) техника „скарадна вишеструко“: Удружени издавачи хвале се да праве „уџбенике по мери савременог ученика“, да су корумпирали „највеће ауторитет(к)е, искусне уредникеце, врхунске дизајнереке, илустратореке, преламач(к)е“, али неће да  објасне како испод толике памети и вештине испадају једино неупотребљиви уџбеници нити нас обавештавају о томе како су у Немачкој примљени „бошњачки уџбеници“, а како у Румунији они немачки („Клетови“)? И да ли су Бошњаци успели да корумпирају Немце макар онолико колико и Клет Румуне и Србе?

Будући да у свим тим пословима пресудну улогу има кољачка памет њихових носилаца, ваља нам се присетити једне илустративне појединости из времена када су се по „болоњском концепту“ почеле уобличавати Далсове замисли о уништавању младости као претходници уништењу данашње цивилизације: из тога времена остала је упамћена реч старог немачког професора архитектуре да ће они, Немци, „по Болоњи“ моћи да школују једино гастарбајтере док ће за Немце у тим пословима и даље важити само најбољи обрасци немачке градитељске традиције. Не знам колико се срушило мостова које су пројектовали професорови ученици-гастарбајтери, али видим да испод Клетове кољачке коалиције од српскога школства, науке, језика, историје, памети, образа, морала, културе, традиције – није остао ни камен на камену.

Држава Србија и њени некомпетентни (и корумпирани) министри довели су  школство у трагичну ситуацију, корумпирали учитеље, ауторе, завели праксу да је лакше замењивати озбиљне рецензенте него поправљати неупотребљиве рукописе „нових“ уџбеника и да се то може чинити све док се не дође до најјевтиније „рецензентске поставе“, тј. до оне која и најмање зна и која је „најмање гадљива на додатак уз лош квалитет“).

И свему томе дотурили још један разарачки допринос: увели „босански језик“ у школе по Рашкој области, тј. по „Санџаку“, али се још никако не може утврдити по којим је то основима учињено. У Србији је, наиме, школски систем утемељен на српском језику, али Бошњачко национално вијеће већ десетак година тамо тргује некаквим сертификатима о „босанском језику“, тај језик „гура“ у Студијски програм Српска књижевност и језик на Државном универзитету у Новом Пазару, негде се тамо налазе и неке школе из којих „дипломци своје дипломе“ сасвим успешно перу на разним „мастер студијама“ у Србији, а у томе су једнако успешни и Црногорци (на основу званичне министарске „пресуде да је »црногорски – службени језик државе с којом Србија има међународну сарадњу«“, а Лекторат хрватског језика у Новом Саду отворен истог дана кад је у Загребу укинута Катедра за српски језик основана 1874. године).

Рекосмо да се не зна по којим се основама ти „страни језици“ шире по школама у Републици Србији, али је извесно да се све то чини и против памети и мимо закона, при чему оно прво не треба образлагати, а у вези с овим другим довољно је поменути чл. 37. Закона о основама система образовања и васпитања (»Службени гласник Републике Србије«, бр. 72/09), по чијим се одредбама такве школе могу оснивати „под условима предвиђеним међународним уговором, односно под условом реципроцитета“, по „одобрењу министарства“ и „под условима и по поступку, прописаним посебним законом“. Све је те законске рестрикције наш необавештени министар заобишао и пристао на оно што је нека његова секретарица (или је то била телефонисткиња – већ сам заборавио) приватним писамцетом признала санџачким школама »прáво« да се на „босанском језику“ шире – о трошку српског буџета док је у „њиховој Федерацији“, у Гламочу – рецимо, српској деци „реципроцитет“ донео једино право на то да ћирилицу – не смеју ни помињати.

Тако су под чизмом српских министара-трговаца страдали и српско школство и српски језик, а једнако успешно они су разарали и српску науку. Поменућу даље и о томе неке чињенице.

Нека прва међу њима буде необична: моји стари професори помињали су податак да је, пре стотинак година, на студијама струке у којој сам потрошио живот полагано укупно три или четири испита, пре шездесетак година ја сам их полагао – десет, кад сам се измицао у пензију, студенти су полагали – петнаестак, а кад је „стигла Болоња“ – јавили су ми да су неки полагали преко седамдесет испита. И на то се већ могло гледати као на потврду да се она Далсова наука зацарила и да је људска памет доведена до потпуног слома: толико „области знања“ у оквиру једне. „струке“ могли су измислити само они који не знају ништа осим да бунцају и блеје и да тапшу онима који од свих научних истраживања признају само оно што ће им омогућити да сапну људски ум и униште цивилизацију који су им преци изградили и у наслеђе оставили. На то се своди све што се с науком догађа макар у последње три деценије: и класификација научне памети („М1-М11“), и „вредновање“ научних часописа, и вредновање „научних истина“ преко „међународних рецензија“, и приморавање научних (са)радника да буду паметнији од својих докторанада (тј. морају се бавити и менторлучењем); и све то доводи до слома научне мисли и научних истина и омогућује прогон оних „непожељних“, посебно оних из реда националних дисциплина (језик, историја, етнологија, археологија) будући да се најбољи познаваоци тих области налазе „међу нама“ и странцима расправе треба слати на рецензије пошто се објаве, а не пре тога и приређивати им задовољство да објављивање спрече (знам доста страних лингвиста којима се може веровати, али и оних у чији се научни образ човек не може заклети). Зато мислим да се сви „обрасци за мерење научне памети“ морају повући и оставити научницима да они то процењују, а да то не чине ни министарске секретарице нити њихови портири: откад је почела „трка за бодовима“, наука је почела све дубље да тоне и да се све теже одржава (а посвећен посленик драгоцен податак наћи ће и у дневним новинама, а камоли у часопису који је „категоризован као последњи у рангу“).

Српску школу и науку треба узети из руку министара-незналица и министара-разарача и вратити их под надзор и заштиту оних који су знали да се и школа и наука утемељују по истим правилима по којима и народна судбина: све повери најбољима и буди уверен да лоше исходе нећеш дочекати. Данас то министри („свих родова и полова“) раде по друкчијим обрасцима: тргују и српским националним и државним интересима. И српским образом. Они су уништили Завод за уџбенике као најзначајнијег чувара српског идентитета и српске духовности и школовање и развој српске младости препустили вечитим српским кољачима тиме што им је један такав, пре више година, донео закон по коме је, како рекосмо, Завод поломљен, а Клет и његови усташки прирепци размахнули се и затрли и српско школство и, по оним Далсовим обрасцима, српску младост окренули на беспуће. За то смо, на другом месту, као главног заслужника за трговину српским националним образом и срамоћење српског имена означили једнога бившег министра просвете, науке и технолошког развоја (после унапређен у – он зна чијег – саветника), а његовом наследнику припоменули да ће „стећи име које ће се помињати и заслуге које ће се поштовати“ ако покуша поправити макар нешто од онога што је његов претходник уништио. И сад нам ваља признати да смо се о те министре „огрешили“: главнину тих разарачких послова, још пре стотинак година, замислили су други, и досад у највећој мери све своје замисли и остварили, а овој двојици остављено је само да доврше дело својих претходника, тј. да баце последњи угарак на оно што су њихови учитељи и претходници – спалили.

Они не знају друкчије него како су [их] навикли и ваљало би их поучити да предложе Клету и његовим пратиоцима да се одморе од „унапређивања“ српскога школства и српске националне памети. И да сав терет тих обавеза врате онима од којих су их преузели: Заводу за уџбенике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.