Нема више силе која се пред српским суновратом може испречити

  • Проблеми српскога језика који су нас увели у ову причу, међутим, безнадежно ће се уситнити пред онима са којима се Срби данас суочавају.
  • Срби су народ који умире.
  • На почетку 20. века први милион Срба побили су Грци и Бугари, током Великога рата западне демократије додале још милион и по, у следећем рату (и много година после њега) тим бројкама комунисти приложили и своја два милиона.
  • А оно што је од Срба преостало докотрљало се до почетка садашњег миленијума и било изручено комунистичкој некрсти – да га дотуче.

АУТОР: Драгољуб Петровић

Политика јавља (5. јуна 2022) да су Заштитник грађана и Повереникца за равноправност дефинитивно поразили српски језик: они су се ухватили у коло с Лабрисом, Инцест траума центром и сличним педофилима из реда Бајденових (некрофилних, зоофилних и иних) демократа, од министарских (и заводских) разарача памети преузели уређивање српскога школског система и у њега уписују све оно што од њих траже усташки налогодавци. Они су утврдили да је то што су се приликом оцењивања и одобравања уџбеника Министарство просвете и ЗУОВ држали стриктно науке „у супротности са Европском повељом о регионалним и мањинским језицима коју је Република Србија ратификовала, посебно зато што се хрватски и босански користе у званичној употреби у нашој земљи“.

Пред Европском повељом, дакле, морају устукнути све научне чињенице и као једина истина остати она коју прописују усташе, а оверавају је њихови евроунијатски истомишљеници и истоделатници. Па се, зато, чињенице српске језичке историје морају упреподобити онима које су оверене у Аушвицу, Јасеновцу и сличним научним институцијама новијега времена, при чему до Срба још није стигло ни разјашњење мистерије да „данас законодавство Републике Србије признаје хрватски и босански/бошњачки као самосталне језике, а црногорски је међународно признат 2017.“ Кад се о свему томе говори, међутим, остаје нејасно којим је путевима та памет стигла до српског законодавства и ваља веровати да се то десило из истог оног подрума из којега је пошло и оно приватно писамце „санџачким школама да имају право, мимо свих добрих међународних обичаја и конвенција, изводити наставу на страном језику, али о српском буџетском трошку; после тога министар унапредио Бошњачко национално вијеће у једино надлежну инстанцу за трговину српским језиком и српским националним образом, најпре тиме што је тамошњим школама увео „сертификате“, а после из њих „стасалим дипломцима“ отворио право уписа на специјалистичке студије без икаквих рестрикција предвиђених оним међународним споразумима и конвенцијама које смо горе поменули. И тиме легализовао и корупцију и педагошку проституцију.

А повод за сву ову буку био је – бесмислен: Хрвати се наљутили на неки уџбеник српског језика за основну школу зато што није записао да су „хрватски језик“, током последње деценије 19. века, скројили хрватски вуковци према Вуковој и Даничићевој мустри, али да те „мере“ сад не одговарају новој усташкој памети и да се оне морају упреподобити онима које предвиђају она нова памет и нова „хрватска језичка крштеница“, Заштитник грађана и Повереникца изгаламили се на министра српске памети, a он потом наредио да се усташама призна и оно што не траже.

И опет се – вратили на почетак: српске мере „хрватском језику“ никако се не могу сакрити, а њему су се прикључили и још неки „српски језици“, са много новијим крштеницама: „македонски“ – од 2. авг. 1944, „босански“ – од 27. септ. 1993, „црногорски“ – од 21. маја 2006.

Проблеми српскога језика који су нас увели у ову причу, међутим, безнадежно ће се уситнити пред онима са којима се Срби данас суочавају.

Срби су народ који умире.

На почетку 20. века први милион Срба побили су Грци и Бугари, током Великога рата западне демократије додале још милион и по, у следећем рату (и много година после њега) тим бројкама комунисти приложили и своја два милиона.

А оно што је од Срба преостало докотрљало се до почетка садашњег миленијума и било изручено комунистичкој некрсти – да га дотуче.

И та је некрст свој посао обавила врло темељито: опустошила банке, финансије, економију, индустрију, пољопривреду, науку, културу, историју, традицију; своју младост и памет прогнала у свет, а оставила демократе, мондијалисте, напредњаке, педере и сличне недовршене и/ли оштећене сојеве. И довела Рио Тинто, Зиђин, Данди и седамдесетак сличних разарача – да избуше Србију и потрују оно Срба што је још преживело.

И о српском умирању сведоче и неке посебне појединости.

  • Комунисти су разорили српски етнички простор одвајањем Македоније, Хрватске, БиХ, Црне Горе, Косова и Метохије, а из српскога језика изројили се „хрватски“, „македонски“, „босански“, „црногорски“;
  • Србија је демократски опустошена до темеља: све што у њој представља било какву вредност налази се у рукама странаца и може се рећи да је она економски потпуно поробљена и постала зависна од страних инвестиција па кад такви „инвеститори“ почну да се повлаче – показаће се све трагичне последице њихових „инвестиционих пројеката“: хиљаде радника остају без посла или им се „нуди“ одлазак у иностранство и посао у тамошњим „филијалама“ – до прве следеће „окуке“;
  • неки такви „инвеститори“ нашли су се и на српском уџбеничком тржишту (најуспешнији су међу њима Немци са својим усташким филијалама) и, уз помоћ домаћих корумпираних министара и министарских трговаца памећу, разарају и српско школство, науку, духовност и, узгред, „извозе у иностранство“ 90% вредности тога тржишта и на тај начин трима геноцидима која су над Србима извршили у прошлом веку додају и онај завршни – духовни;
  • свуда се у свету зна да је извоз посао у коме се домаћа роба износи на светско пазариште, а новац који се за њу добије враћа се ономе ко је робу произвео: код Срба та правила важе само „до половине“ јер су страни пљачкаши „покрили“ ону „другу половину“ па њима тамо припадају – и јаре и паре.
  • Србија сваке године „извози“ по педесетак хиљада својих житеља, при чему њихова главнина одлази са тим да се више не врати, а занимљиво је да се школованим људима у најбољим годинама (лекарима, инжењерима, програмерима) сад прикључују шофери, монтери, фризери, молери;
  • томе треба додати и податак да Срби много успешније умиру него што се рађају (веле неки да је годишње 50.000 више новоупокојених него новорођених, а други додају да су разлози за то што се сад „то ради друкчије“ — „одостраг“ и „у главу“); ова власт, уз све, то опустошила је пензиони фонд, 2021. године умрло је 30.000 пензионера више него 2020. и ваља веровати да су многи од њих помрли од глади, а неће бити тешко израчунати време — кад се из Србије неће имати „шта извозити“ нити шта у њој умирати.

Иза свих тих пустошења и разарања налазе се и неке силе које планирају да униште 300 милиона „словенске стоке“ и, по свему судећи, на рабошу тих планера у прошлом веку нашло се оних неколико милиона Срба и макар шездесетак милиона Руса, а ово што се сад догађа у Украјини само је наставак онога што су „пројектанти“ замислили (изазивати и подстицати ратове међу „словенском стоком“), а то исто сад треба очекивати и у Србији, с тим што би, у првој фази, то могао бити заједнички удар старих кољачких коалиција на Србе док би друга фаза била остављена за намиривање „старих међусобних коалиционашких рачуна“, али се у тим обрачунима не рачуна са тим да ће се они који из тога најуспешније испливају наћи под ножем оних који су их у покоље гурнули.

Србе је кроз све несреће и олујине у много последњих векова провела њихова Црква, али су у наше дане од ње дочекали ударац какав нису никад у својој историји: оверавајући комунистички геноцид и све злочине који су над Српством извршени, комунисти и генетски оштећеници из њеног Епископата одрекли су се, једногласно, и Срба и Православља признајући аутокефалност „Македонске православне цркве“ — над средиштем српске средњовековне немањићке државе. И тако се и њихови духовни предводници показали као незнабошци и некрштеници једнако као и световни.

Док су их предводили најбољи, Срби су били неуништиви. Њихов слом почео је кад су им о судбини почели одлучивати они чијим „знањима“ и другим „талентима“ честити никад нису могли овладати. И за такве остала једноставна народна реч: да ругоба боли, њеном носиоцу не би било спаса.

Као што спаса неће бити ни Србима остављеним и без ослонца и без предводника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.