У кладовском старом граду постоје камени остаци османлијске тврђаве са урезаним крстовима, што указује на околност да су реликти оближње цркве, постојеће из времена цара Јустинијана (чији је храм Свете Софије у Цариграду од стране Мехмеда Освајача преображен у истамбулску џамију), на месту данашњег навоза за извлачење бродова у овдашњем бродоградилишту, коришћени за градњу тврђаве “Победа ислама“, и у склопу ње неколико џамија.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Почев од првог века, доба принципата, подручје данашњег Ђердапа припадало је Римском царству. Уловљена риба, сагласно начелу Res nullius primi occupantis, по правилу је путем оригинарног начина стицања- окупацијом, постајала власништво рибарево. У старом Риму постојала је потпуна слобода риболова, чак и на туђем земљишту-прицип важећи и за ђердапско подручје. У средњем веку градска или сеоска општина могла је имати свој риболов- риболовно подручје- piscaciones- које је могла издавати у закуп члановима заједнице, но конкретних података да је тако поступано на Ђердапу из тога раздобља нема, што опет није сметња претпоставци о таквим гестовима као деловима обичаја, на чему се може градити и представа о колективној својини у познијим временима. Из периода османске управе мноштво тапија издаваних за ђердапске гарде садржале су различите формулације, ознаке вакуфа којима припадају, из чега се може закључити да су приходи из њих припадали различитим местима: “вакуф Двеју Часних Светиња“– Мека и Медина, када се говори о гарди Сибирфишта, “Часни вакуфи царског имарета које је у богоугодне сврхе саградио и подигао у близини часне џамије Велике Аја Софије у Истанбулу покојни султан Махмуд хан Газија“- за Аловиште, “царски вакуфи“- Горњак гарда, “Вакуфи царског величанства“- Кладушничка гарда… За “Два света града“ ишли су приходи гарде Ласа. Међутим, постији и објашњење у прилог тези да се ипак ради о једном вакуфу: “Вакуф Махмуда Првог био је у надлежности канцеларије вакуфа два света града, Меке и Медине, на чијем челу се налазио старешина харема; он је контролисао рад свих вакуфских муката, па и фетисламске, због чега је народ веровао да је Крајина била султанијино апанажно добро“- пише Татјана Катић.
Нешто другачији став по питању права царског хаса и касније вакуфа на Ђердапу, у односу на онај манифестован турским старим тапијама, где локални Турци нису могли имати право власништва односно располагања потпуним отуђењем, изнео је Михаило Петровић Алас у капиталном раду Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости 1941.г, баштинећи га мање на правним изворима општег карактера а више на чињеницама до којих је долазио теренским истраживањима: “До почетка 19.века вирови око Кладова припадали су Турцима што су живели на острву Ада Кале и у граду Фетисламу код Кладова. Кад су власници тих вирова, за време српског и руског рата са Турцима напустили места становања и отишли незнано куда, право власништва на те вирове прешло је на турски царски вакуф“ . По Петровићевом ставу, радило би се о “мулк“ стварима, које је султан преносио у екслузивно власништво феудалца, тако да их овај може даље “продати, поклонити, заложити или увакуфити“. У том контексту чини нам се важним знати да је исправа “тапија“ у османском праву имала сложеније значење посматрано према карактеру “тапије“ у српском праву односно у овдашњем уобичајеном смислу. Тако и документ на који се М.Петровић позива јесте само “накнада за посед“ а не потврда власништва. Као непосредна потпора таквом ставу стоје бројне тапије кладовског шеријатског суда из ранијег периода. Коначно, сагласно исламском праву, почивајућем на Корану, природна богатства, као што су “земља и оно што се налази испод ње“ сопственост су султана. Султан је даље своја права конзумирао или непосредно или уступањем на коришћење другим особама, султанијама, велможама, па и конституисањем стварноправних овлашћења царског вакуфа. Није неважно знати да у народном језику дуго времена нису постојале речи-изрази за апстрактни појам својине, власништва, сопствености; чак ни Вуков “Рјечник“ не познаје појам “својина“ односно “власништво“. Зато су, тврди Андрија Гамс, “постојале друге речи за присвајање и ако не у смислу пуног и искључивог присвајања; понекад се чак не зна да ли се реч односи на означење самог предмета присвајања или на начин присвајања, попут речи “баштина“ за земљу наслеђену од предака .
Област Кључа са Кладовом и околним селима, Видински пашалук, присаједињена је Србији тек новембра 1833.
Из 1838.г. потиче писмо које сведочи о разматрању потребе изградње нове цркве у Кладову: -Стојановић Стефан кнезу Милошу- Крагујевац: “рапорт војног команданта о потреби да се гради црква у Кладову, јер је стара сасвим пропала, па како су мајстори који су подигли цркву у Алексинцу овамо дошли то би могло да се почне, ако кнез хоће да плати на руке“.
Још пре него што ће та тврђава бити предата Србији (1867.г.), кнез Милош Обреновић одредио је да део пореских дажбина на име улова рибе- вековима имовина исламских богомоља- буде приход кладовске цркве. Милошеви дарови нису дуго надживели српског владара- немуштим тумачењем норми изузети су из принадлежности цркве кладовске.
Приходи које је кнез Милош наменио кладовској цркви предмет су коментара Милана Ђ.Милићевића на пропутовању кроз ове крајеве концем 19.века:
Од Кладова до Радујевца многе путнике занимаше питање о некаквој црквеној пари у грошу. Није то Петров динар, али је ствар ипак заплетена.
Још за Турака, причају неки путници, давала се на рибу, крупнију од 20 ока, која се улови у Дунаву од Доњега Ђердаца до Брзе Паланке, по 1 пара од гроша Џамији. Од те таксе ослобођена је само риба: Сом, Јесетра, Моруна, н Паструга. Те су краснице могле ући у човечија уста без икакве таксе!
Кнез Милош, кад заузе Кључ и Крајину, право на, ту таксу пренесе на кладовску цркву, која је, после, то право давала под аренду за 100, 120, до 130 дуката на годину.
У најновије време, нађе се неки арендатор риболова, који се одупре плаћању те црквене паре. Ствар дође пред суд. Први суд пресуди да арендатор плаћа и ту пару, како се обавезао. Али већи суд, који више зна н више види, нађе да нигде у законима не пише ништа, о тој црквеној пари, па зато пресуди: да арендатор не мора те паре плаћати! Арендатор дакле доби! Црква изгуби! Са свим природно: велики судови суде само по закону: што није поменуо закон, то узалуд зна људска памет и људски живот!
Живела правна, свест !
„Срамио се ко о њој зло мислио!“
Законе правилно знају читати и разумевати само стручњаци — правници!….
А….. законе преправљају и усавршавају обично нестручњади! Ене, куд себе ја одох!
215-216 М.Ђ Милићевић “С Дунава на Пчињу- листићи из дневника“ Годишњица Николе Чупића 1.1.1880.
***
У Попису становништва и имовине среза кључког 1863.г. као добра Цркве Кладовске евидентирани су: два дућана, један рит у атару Кладовском и “од кормалнушлука Сипског код 1000 гроша, 3 талира, од риболова од гроша једну пару од прилике месечно 10 талира, од вакувлука ливада Речичких 4 цв, свега 14 талира“
***
“Стојановић Стефан кнезу Милошу- Крагујевац: рапорт војног команданта о потреби да се гради црква у Кладову, јер је стара сасвим пропала, па како су мајстори који су подигли цркву у Алексинцу овамо дошли то би могло да се почне, ако кнез хоће да плати на руке.“
1838, мај 2, Неготин КК/19-614, оригинал 2л
***
Мноштво година доцније идеја да у склопу кладовског старог града- некадашња “Победа ислама“ буде подигнута црква брвнара у спомен на хришћанске страдалнике, нашишла је на игнорисање неких великодостојника и градских отаца. О тим временима “транзиционог неспокоја“ остало је сведочанство ( београдски дневник Данас, 9-10.9.2000.г, с.30, интервју са епископом тимочким Јустином Стефановићем) под насловом: “Црква треба да сачека са оглашавањем око избора“… Неспорно је да је наш епископ дугогодишњим радом успео помоћи епархиотима да превазиђу стање “спавања дубоким сном“, како је осликао прилике у Зајечару- “ чврсто утемељеном на материјалистичкој идеологији“. Епископово пак речито ћутање поводом апела из 2004.г. да подржи иницијативу за обележавање 600.годишњице престављења Преподобног Никодима Тисманског приступањем градњи једне цркве макар и брвнаре у кладовском старом граду или на другој погодној локацији, могло би бити сагледиво кроз околност да је приоритет дао подизању храма у седишту Тимочке епархије, настојећи да учврсти бедеме православља тамо где сматра да је то најпотребније.
