НЕЧУЈНА РЕВОЛУЦИЈА У СВЕТСКОМ ПРАВОСЛАВЉУ: Румунија четврти Рим

• Румунија претендује на статус Четвртог Рима, иако су Румуни и Румунија настали после црквене уније у ердељском Београду (1700), данас Алба Јулија.
• Све следећи идеју да су модерни Румуни прави наследници Римљана (реч „румун“ значи римски војник) и да Румунска црква (Biserica Ortodoxă Română) полаже право на хришћанско наслеђе и Истока и Запада

АУТОР: Зоран Милошевић

Познато је да је православље има(ло) три Рима. Данашњи Рим (Ватикан) је пао у јерес (Филиокве) и изгубио тај статус који је пренет у Константинопољ (Цариград). Међутим, после Флорентинске уније (1445) када је православље одбранио Свети Марко Ефески, а код нас Ђурађ Бранковић, и пада Константинопоља под власт Османлија (1453) и овај град губи статус Другог Рима, што се сматра казном Господа због прихватања уније.
Тада је Рим пренет у Москву која постаје Трећи Рим и која, званично, тај статус до данашњег дана није изгубила. Иако се спроводи пропаганда да је аутор идеје о Трећем Риму монах Филотеј (1523 – 1524), то није тачно. Тадашњи патријарси, на челу са Константинопољским, Московској патријаршији написали су да је Москва Трећи Рим, а поменути монах је добио задатак да ту идеју богословски осмисли. У црквеном предању се каже да ће овај Рим трајати вечно и да Четвртог Рима неће бити.
Међутим, сада се јавља Букурешт, тј. Румунија као претендент на статус Четвртог Рима. Идеја Румуније као Четвртог Рима појавила се 1935. године са књигом Николаја Јорге „Византија после Византије“. Према мишљењу Јорге, Румунија је једна од држава која је сачувала културно, религиозно и православно наслеђе Византије после пада Константинопоља под Турке. Осим тога, Румунија у имену државе чува древну традицију Ромеја (реч „румун“ значи римски војник, а Румунија је држава римских војника), као и језик који је латински, а не грчки и црквенословенски.
Иако се аргументовано може оспорити оваква позиција, јер Румуни и Румунија настају после црквене уније у ердељском Београду (1700), данас Алба Јулија, и асимилацијом Словена (не само Ердеља, већ и Влашке и Молдавије), при чему је овом процесу помогла романизација, како из Рима, тако и из Константинопоља. Међутим, идеја да су модерни Румуни прави наследници Римљана и да Румунска црква (Biserica Ortodoxă Română) полаже право на хришћанско наслеђе и Истока и Запада, многима се чини као облик наивне историјске реконструкције.
Данас, како пише Анастасија Коскело за портал „yurovskiy.livejournal.com”, појава румунских свештеника међу православнима изазива питања, јер се римокатолички брију, тј. не носе браду, а румунски патријарх носи белу одежду – као римски папа. Све ово је последица уније која се наметала становништву данашње Румуније, а на коју нису пристајали. Ипак, у оквиру компромиса доста је задржано од унијатске праксе, а први румунски патријарх је био унијат, али је после формално примио православље.

РУМУНСКО МИСИОНИРАЊЕ Интересантно је да се румунска црква не шири међу римокатолицима, протестантима и муслиманима, него међу православним Словенима, којима, наводно, пошто су недовољно цивилизовани, како каже њихова пропаганда, доноси културу и цивилизацију. Наравно, романску (румунску), што значи њихову асимилацију. Тако је Румунска црква увек ишла испред своје армије. Тако је било у Другом светском рату, тако је сада у агресији евроатлантиста (НАТО присталица) на православне Словене (једнако Србе и Русе). Апсурдност напада на истовернике је крајње, са верског аспекта нелогична, али није са геополитичког. Истицати да Румунска црква није слободољубива, већ освајачка, да је православне вредности заменила политичким, јесте узалудно.
На порталу „yurovskiy.livejournal.com“ налази се и анализа Румунске православне цркве као лидера светског православља. Мотив за овакво размишљање је неканонско преузимање Молдавске православне цркве (говори се о необјављеном црквеном рату), тј. њено потчињавање Румунској, уместо Руској православној цркви. „Управо сада, догађа се преузимање молдавске цркве и њено подчињавање румунској (уместо руској) цркви. У том смислу се Румунској православној цркви отвара историјска перспектива преузимања лидерства у свету православних цркава. Да би се то догодило, потребно је да преузме под своју власт и парохије Украјинске православне цркве Московске патријаршије, које то пожеле“.
Црквени Букурешт јасно себе види као нови Рим и постигао је значајан напредак у том погледу. Док се Москва и Цариград међусобно свађају због надлежности над православном дијаспором, украјинским расколницима итд, Букурештанска патријаршија тихо јача. Дана 4. фебруара 2025. године, током свечане прославе 100. годишњице оснивања Румунске патријаршије, појавила се запањујућа статистика. Сада најбројнија православна црква на свету више није руска, већ румунска. Барем по броју парохија, румунска је прешла број 16.000, колико сада има Руска православна црква.
Сама Румунска православна црква је прогласила 2025. годину – Годином памћења на румунске новомученике и исповеднике 20. века. Тим поводом, Румунска патријаршија је канонизовала 16 нових светаца 20. века, укључујући и „патријарха румунског богословља“, протојереја Думитруа Станилоеа. Централни догађај године је било је Велико освећење Саборне цркве Националног спаса у Букурешту, 26. октобра 2025. године. Изградња саборне цркве је почела 2007. године, а већ је познато да ће то бити највиша православна црква на свету – 135 метара од земље до врха крста. Саборна црква ће моћи да прими 10.000 људи и биће посвећена свим свештенствима и лаицима који су дали своје животе за слободу и добробит румунског народа.
Румунија се по величини територије не може поредити са Русијом, али је тиме интересантније „румунско чудо“. Она намерава да се и територијално шири, за сада на Републику Молдавију, али и Украјину, Србију… следећи НАТО армаду.
Осим тога постоји и аргумент религиозности. Према истраживањима Пју Института (Pew Institute) 2018. године, Румунија је стекла статус најрелигиозније државе Европе. Према истраживањима Института, већина одраслих (55%) су „веома религиозни“, док је то код Пољака, поређења ради, тек 40%. При том, 98% одраслих Румуна се идентификују као хришћани.
Румунска православна црква, која представља већину становништва земље (према различитим изворима, између 86% и 98,5%), најбрже је растућа православна црква на свету. Према званичном извештају Патријаршије, само у 2024. години рукоположено је 634 свештеника и ђакона. Током те године освећено је 250 нових цркава, а 225 обновљено.
Румунска православна црква је такође једина православна црква на свету која издаје сопствене дневне новине (Lumina). Њени онлајн ресурси су, такође, активнији од оних Московске и Цариградске патријаршије. На пример, црквени канал TrinitasTV, који емитује програм 24/7, има 429.000 претплатника на YouTube-у* и 944.000 на Facebook-у, и емитује се широм Румуније, као и путем сателита у многим европским земљама у којима постоји румунска дијаспора.

СПЕЦИФИЧНА ТРАДИЦИЈА Румунска црквена традиција заузима јединствен положај у православном свету, различит и од грчке и од словенске традиције. Дефинишући себе као Ромеје, поносе се тиме што су једини православни народ латинског порекла. Иако је до појаве Румуније у другој половини 19. века служба била на црквенословенском, тада настаје посебна румунска школа црквеног певања. Њени оснивачи: Филотеј Зипа, Јоан Дума-Брашован, Јосиф Њамћи и други, створили су оригиналну румунску школу псалмодије засновану на традицијама Источног римског царства.
Ниво духовног образовања у Румунској цркви је међу највишим у свету. Чак и под совјетском влашћу, богословски факултети су деловали у Букурешту и Сибијуу. Данас, Румунска православна црква има 25 богословија, једну православну гимназију и девет православних факултета. Румунска патријаршија такође надгледа 11 богословских факултета на државним универзитетима.
Међу новомученицима и исповедницима Румунске православне цркве је много богослова. Генерације младих румунских богослова већ су одрасле на текстовима протојереја Думитруа Станилоеа, свештеника Јоана Г. Комане, Јона Брије (аутора чувене фразе „литургија после литургије”) и Илијеа Молдована. Заједничка тема у румунском богословљу, коју је формулисао протојереј Думитру Станилое, јесте да је румунска православна традиција позвана да постигне синтезу између Истока и Запада, јер дели православље са првим и „латинско порекло” са другима. Румуни такође перципирају свој средњи положај између грчког и словенског православног света. Потрага за равнотежом између грчког рационализма и словенског мистицизма једна је од централних тема румунског богословља.
Током свог века постојања, Румунска патријаршија је „преживела шест политичких режима”. Румунско свештенство је научило да преживи под фашизмом, комунизмом и либералном демократијом, што је неке навело да говоре о посебном облику „румунског сергијанизма”. За разлику од Совјетске Русије, Румунија никада није усвојила закон којим се црква раздваја од државе. Упркос строгој контроли коју су совјетске власти спроводиле над црквом, чак и под комунизмом, свештенство је примало државне плате, а цркве, манастири и црквени објекти су обнављани о јавном трошку. Истовремено, савремена Румунска православна црква је финансијски самодовољна и има широку мрежу добротворних организација (помоћ за 2024. годину је износила скоро 73 милиона евра).

Најнеочекиваније је то што се данас Румунска патријаршија појављује као потенцијална „трећа сила”, способна да води сопствену црквену политику, независно и од Константинопоља (Цариграда) и од Москве. Букурешт већ полаже право на улогу, ако не арбитра, онда браниоца темеља закона и поретка у православном свету. Синод Румунске православне цркве је 2020. године изјавио да се „слаже са давањем аутокефалности целој Православној цркви у Украјини (а не само њеном делу), али то се може постићи само кроз међусобно разумевање између Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, као и општим православним консензусом”. Другим речима, Румунска црква неће једнострано признати Православну цркву Украјине, као што су то учиниле грчке цркве, већ ће се придржавати одлуке свеправославног сабора.
Крајем јануара 2025. године, руководство Румунске цркве, прве од свих помесних цркава, одлучно се успротивило заједничкој иницијативи папе Франциска и патријарха Вартоломеја да Ускрс заједнички прославе римокатолици и православци. „Јасно стављамо до знања да се било какве консултације у вези са датумом Ускрса и могућим решењем могу одвијати само у оквиру будућег Свеправославног сабора уз учешће свих сестринских православних цркава”, навела је Румунска патријаршија у саопштењу. Такође је навела одлуку Синаксија патријараха и представника православних цркава, који је одржан у јануару 2016. у Шамбезију (према овом другом, „свака Црква треба да буде слободна да практикује оно што сматра прикладним за духовно формирање својих парохијана, али без промене датума заједничког прослављања Ускрса од стране свих православаца”). Другим речима, Румунска патријаршија је стала у одбрану црквеног права пред самовољом истанбулског првојерарха.
Последњих година, разне помесне православне цркве су са разлогом више пута оптуживале Румунску православну цркву за неоправдани експанзионизам. Румунска православна црква има највећу мрежу сопствених заједница у дијаспори на свету (1.651 парохија на крају 2024. године, у поређењу са 1.578 у 2023. години). Заправо, Румунска црква шири своје присуство свуда где постоји тзв. румунска дијаспора. Од 2011. до 2014. године, Јерусалимска патријаршија је чак прекинула евхаристијску заједницу са Румунском православном црквом због њених поступака на њеној канонској територији. Разлог је била изградња румунске цркве у Светој земљи без сагласности јерусалимског патријарха Теофила (сукоб је решен регистрацијом цркве као „дома за румунске ходочаснике”).

АГРЕСИВНИ РАЗВОЈИ И АСИМИЛАЦИЈА Данас је Московска патријаршија узнемирена развојем мреже румунских парохија у Украјини и Молдавији. Бесарапска митрополија, са седиштем у Кишињеву, већ је значајно ослабила позицију Молдавске цркве Московске патријаршије и прети да потпуно апсорбује њене парохије. Исток Србије је, такође, мета Румунске цркве, где неканонски надире отимајући вернике Српској православној цркви и вршећи њихову румунизацију (асимилацију), све уз помоћ румунске државе и прозападних невладиних организација.
Међутим, „румунско православно чудо” има сложену историју. Висок ниво дисциплине „православних Римљана” имао је неславну историју током нацистичког режима, када су многи хришћански верници активно учествовали у антисемитској кампањи и активностима нацистичких паравојних организација (обрачун са Јеврејима је био кратак, али суров, сличан усташкој пракси и италијанским „црнокошуљашима”. Румунија је имала своје „зеленокошуљаше” – чланове Легије Арханђела Михаила). Легионари су хладним оружјем решили „јеврејско питање”.
Тридесетих година 20. века, чак четвртина румунских православних свештеника, према различитим изворима, учествовала је у активностима Легије. Румунски нацизам је имао своју идеолошку „православну” основу, а Легија је била нека врста „духовног реда”. „Док су све модерне револуције политичке, легионарски покрет је пре ментална и верска револуција”, написао је Мирча Елијаде, светски познати румунски филозоф. Елијаде је подржавао Легију и побегао на Запад, па никада није одговарао за своја недела. „Док све модерне револуције имају за циљ преузимање власти од стране друштвене класе или одређене особе, легионарска револуција има за циљ спасавање нације, помирење народа са Богом” (из његовог дела: „Зашто верујем у победу легионарског покрета”).
Карактеристични румунски „православни нацизам” тј. наслеђе „легионара” у Румунској православној цркви, никада није у потпуности превазиђено и нацистичке идеје остају преовлађујуће у Румунској цркви.
Према речима историчара Р. Кларка, „у савременој Румунији тешко је говорити о легионарима као о зликовцима, јер многи људи, посебно неки православни хришћани и они на крајњој десници, сматрају легионаре православним свецима”. „Црква тек треба да критички испита своју прошлост”, пише Кларк. Он тврди да сам дизајн Катедрале националног спаса у Букурешту, за коју се званично процењује да је коштала најмање 110 милиона евра, „илуструје идеју етнократске државе и концепт нације као корисника хришћанске доктрине спасења, коју је изнедрио румунски легионарски покрет”.
Оптужбе за фашистичке везе вероватно ће прогањати Румунску православну цркву још дуго времена. Критична јавност Румуније већ је „осула дрвље и камење” на патријарха Данила због канонизације неколико свештеника познатих по учешћу у антисемитским акцијама и промовисању „токсичне” идеологије Легије Архангела Михаила (укључујући оца Илариона Фелеу, оца Илија Лакатушуа и оца Думитруа Станилоеа) на Сабору нових мученика и исповедника. „Да ли је у складу са хришћанском етиком канонизовати појединце који су, речју или делом, делили вредности нацизма током свог живота?”, питали су запослени у Националном институту за проучавање Холокауста „Ели Визел”. Као одговор, Румунска патријаршија је у јулу 2024. издала саопштење у којем се наводи да се „Румунска православна црква јавно дистанцира од било какве идеолошке припадности или партијске политике, позивајући све заинтересоване за проучавање живота канонизованих појединаца на дијалог”. Према одговору Румунске патријаршије, „неки светитељи које поштује Православна црква, у одређеним тренуцима свог живота, понашали су се и чинили дела која је тешко разумети или чак противурече хришћанском учењу. Међутим, Црква узима у обзир промену у животу грешника и, посебно, начин на који су завршили своје животе“.

ИЗВОР: Печат