„Дуга седа брада, коју повремено, готово несвесно, овлаш додирне руком, строга монашка одора и старачки штап у руци. То је отац Плакида Десеј, који својим држањем и унутрашњом сабраношћу подсећа на древног мудраца-испосника. Одмереност у гласу, са благим акцентом старог француског језика, извесна озбиљност у погледу, као и поштовање које му указују његови ближњи, чине га личношћу којој се приступа са истинским страхопоштовањем. Но, чим задобијете његово поверење, старац постаје близак, пажљив и истински брижан.“
Овим речима књига Између хришћанског Истока и Запада – казивање једног православног монаха уводи читаоца у духовни лик архимандрита Плакиде Десеја. Тај опис није само литерарни портрет, него богословски увод у разумевање једне личности чији се живот не може свести на биографске чињенице, нити на идејни „прелаз“ са Запада на Исток. Плакида Десеј је, пре свега, монах – а његов пут ка Православљу био је плод дугог унутрашњег сазревања, строгог духовног испитивања и искрене потраге за пуноћом црквеног живота.
1. Рани живот и духовно формирање у западном монаштву
Архимандрит Плакида, световним именом Пјер Десеј, рођен је 16. априла 1926. године у околини Париза. Његов породични амбијент био је изразито сложен и духовно разнолик: са једне стране, дубока католичка побожност, литургијски осећај и приврженост предању; са друге, јаке струје секуларизма и антиклерикализма карактеристичне за француско друштво XX века. Посебно значајан моменат представља чињеница да су у његовом ширем породичном кругу били присутни и руски емигранти, као и протестантска традиција, што је од најранијег доба ширило његов духовни хоризонт и чинило га осетљивим за различите облике хришћанског искуства.
Још као дечак, Плакида је био дубоко обликован литургијском културом Запада. Читао је Дом Геренжеа (L’Année liturgique), Дом Каброла и друге представнике католичког литургијског препорода. Тај рани контакт са литургијом као „дисањем Цркве“ оставио је неизбрисив траг и објашњава зашто ће касније управо литургијска и еклисиолошка питања постати кључна у његовој духовној кризи.
Са шеснаест година ступа у цистерцитски манастир Белфонтен. Та одлука није била романтична, нити плод младалачког заноса, већ израз снажног унутрашњег позива ка потпуном предавању Богу. Белфонтен је у то време био један од најстрожих манастира у Француској, место где су аскеза, ћутање, послушање и литургијски ритам били проживљавани са великом озбиљношћу. Управо ту Плакида стиче дубоку монашку дисциплину и искуство заједничког живота, које ће касније бити од пресудне важности за његово разумевање Православља.
Године 1952. рукоположен је за свештеника, а потом постаје професор догматског богословља и васпитач младих монаха. Заједно са сабраћом, 1966. године оснива манастир византијског обреда Обазин у области Корез. Важно је нагласити: Плакида није био маргинални критичар Запада, већ човек у самом средишту римокатоличког монашког и интелектуалног живота. Његова каснија одлука да напусти тај свет добија управо због тога посебну тежину.
2. Унутрашња криза и питање Предања
Током педагошког и богословског рада, Плакида све јасније уочава напетост између литургијског и монашког предања које је живео, и догматске синтезе која је доминирала западним богословљем. Посебно је проблематизовао схоластички метод и августиновску еклисиологију, у којој је препознавао тенденцију ка рационализацији тајне Цркве и благодати.
Његова криза није била психолошка, нити емоционална. Она је била еклисиолошка: питање где се заиста чува пуноћа Предања Цркве. Плакида није одбацивао Запад у целини; напротив, он је дубоко поштовао многе западне свеце и духовне учитеље. Али је све јасније увиђао да је Запад, током историје, изгубио органску везу између догмата, литургије и аскезе – везу која је у Источној Цркви остала очувана.
3. Руски импулс и Православље у Француској
Православље у Француској није започело са Плакидом. После Октобарске револуције, руска емиграција доноси у Француску не само парохијски живот, већ и изузетно снажан богословски импулс. Оснивање Института Светог Сергија у Паризу представљало је пресудан моменат у коме Православље постаје видљиво као интелектуална и духовна сила у западном контексту.
Богослови попут Сергеја Булгакова, Владимира Лоског и Георгија Флоровског показали су да православна теологија није музејска реликвија, већ живо предање способно за дијалог са савременим светом. Управо преко тих кругова Плакида постепено упознаје православну еклисиологију, учење о обожењу и светоотачки метод богословља
Утицај Руса на његово преобраћење био је посредан, али суштински: они су му показали да Православље није „источна варијанта“ хришћанства, већ Црква која је сачувала унутрашњу пуноћу апостолског Предања.
4. Пријем у Православну Цркву и Света Гора
Након дугих година молитве и размишљања, Плакида и његова братија бивају примљени у Православну Цркву 19. јуна 1977. године. Већ 1978. постају монаси светогорског манастира Симонопетра. За Плакиду, Света Гора није била „романтични Исток“, већ место провере истине.
Под духовним руководством старца Емилијана, он усваја исихастички етос који није индивидуалистички, већ дубоко литургијски. Монаштво се ту не схвата као бег од света, већ као начин да се цео живот постави у евхаристијску перспективу.
5. Монаштво као мисија: Француска
По благослову старца Емилијана, игумана манастира Симонопетра, архимандрит Плакида се 1978. године враћа у Француску са јасно дефинисаним задатком: не да „увезе“ Православље као егзотичну источну појаву, нити да створи националну или културно затворену заједницу, већ да на француском тлу утемељи монашки живот који ће у пуноћи живети и преносити Предање Православне Цркве. Оснивање мушког манастира Светог Антонија Великог, а потом и женског манастира Покрова Пресвете Богородице (Солан), представља прекретницу у историји православља у Француској, јер по први пут православно монаштво не функционише као пратећи елемент емигрантских заједница, већ као самосталан духовни пол, способан да обликује црквени живот у једном западном контексту.
Манастири које је основао отац Плакида нису настали као пастирски „пројекти“, нити као институционални експерименти. Њихов темељ био је строго монашки и литургијски: пуна верност светогорском типику, непрекидан богослужбени ритам, наглашена улога личне и саборне молитве, поста, послушања и духовног руковођења. Управо у томе лежи њихова мисионарска димензија. За Плакиду, монаштво није било средство мисије у социолошком или активистичком смислу, већ сама мисија: сведочење да је могуће живети живот Царства Божијег већ овде и сада, унутар конкретне културе, али без прилагођавања духу света.
Једна од најважнијих одлика ових заједница јесте пуна употреба француског језика у богослужењу, духовном поучавању и монашком животу у целини. Та одлука није била прагматична, већ дубоко еклисиолошка. Отац Плакида је био свестан да Православље у Француској не може да се укорени уколико остане везано искључиво за етничке заједнице и „језике дијаспоре“. Истовремено, он је одбацивао сваку помисао на литургијске компромисе или скраћивања типика ради „пријемчивости“. Француски језик је у његовој визији постао носилац пуног православног богослужбеног искуства, без губитка дубине, симболике и мистагогије.
Тако су манастири Светог Антонија Великог и Солан постали места где се православље први пут систематски живи као црквена реалност француског језика и културе, а не као „увезени модел“. Управо у том смислу Православље престаје да буде доживљавано као етничка или фолклорна религија и открива се као универзални црквени пут спасења. У тим манастирима, Французи који никада нису имали контакт са источним хришћанством могли су да се сусретну са Православљем не кроз полемику или теорију, већ кроз живот: кроз ритам служби, тишину келије, лепоту византијског појања и конкретно духовно руковођење.
Посебан значај има чињеница да су ове заједнице од самог почетка биле отворене за вернике различитих помесних Цркава. Иако канонски припадају Цариградској патријаршији као метоси манастира Симонопетра, оне никада нису развијале уску јурисдикцијску свест. Напротив, у њиховом животу и у духовном поучавању оца Плакиде доследно је наглашавана саборна природа Цркве и евхаристијска пуноћа сваке помесне заједнице. У том смислу, ови манастири су постали места стварног јединства православних различитих порекла – грчког, руског, румунског, српског, али и француског – у једном литургијском и духовном искуству.
Монаштво, онако како га је Плакида схватао и живео у Француској, није било бекство од западног света, већ тихо, али снажно сведочанство против његове унутрашње празнине. У секуларизованом друштву, где је религија често сведена на приватну сферу или културно наслеђе, ови манастири су показивали да је Црква пре свега начин постојања. Зато је њихов утицај далеко превазилазио бројност монаха или монахиња: они су постали духовна жаришта око којих се постепено формирао један нови, аутентично православни црквени живот у Француској.
6. Педагог и духовник: Институт Светог Сергија
Од 1994. године архимандрит Плакида почиње да предаје патрологију на Институту Светог Сергија у Паризу, једној од најзначајнијих богословских установа православне дијаспоре у XX веку. Сам Институт настао је у контексту руске емиграције и убрзо је постао место сусрета између отачког предања и западног интелектуалног света. Управо у такав простор ступа Плакида – не само као професор, већ као монах светогорског искуства, носилац живог Предања које није било плод теоријског усвајања, већ проживљене еклисијалне стварности.
Плакидина педагогија се у том контексту показала као изразито јединствена и, у извесном смислу, контракултурна. У време када је академско богословље често било склоно историцистичком приступу, редукцији Светих Отаца на „изворе идеја“ или фазе развоја догме, он је доследно одбијао да патрологију претвори у пуку историју мисли. За њега, Свети Оци нису били аутори прошлости, већ савремени сведоци црквеног искуства, људи који су богословствовали јер су живели унутар Тајне Цркве. Стога је патрологија у његовој настави постајала увод у црквени ум (νοῦς τῆς Ἐκκλησίας), а не само упознавање са текстовима и контекстима.
Централна тачка његовог педагошког приступа била је нераздвојивост богословља и молитве. Плакида је студенте непрестано подсећао да се истинско богословље не рађа у библиотеци, већ у литургијском и молитвеном животу Цркве. Читање Светих Отаца, по њему, мора бити молитвено читање, у духу Предања, са унутрашњом пажњом и смирењем. Без тог егзистенцијалног става, текстови Отаца губе своју живу снагу и постају предмет филолошке или идеолошке експлоатације.
Посебно је наглашавао да богослов не може бити аутономни „стручњак“ који стоји изван Цркве и о њој говори споља. Напротив, истински богослов је увек члан литургијске заједнице, укорењен у евхаристијском животу и под духовним руководством. У том смислу, Плакидина настава није била вредносно неутрална: она је подразумевала позив на лично преумљење, на усаглашавање интелектуалног рада са духовним животом. Многи студенти су сведочили да је његово присуство на Институту било истовремено академско и духовно искуство, јер је његова реч носила тежину проживљене истине.
Институт Светог Сергија је захваљујући Плакиди добио једну нову димензију: он је постао место где се сусрећу две велике струје православне дијаспоре – руска богословска школа и светогорско монашко предање. Тај сусрет није био без напетости, али је управо у њему настајао плодан дијалог између академске строгости и духовне трезвености. Плакида је у том дијалогу имао улогу посредника, али не у смислу компромиса, већ у смислу враћања заједничком отачком темељу.
Поред своје наставничке улоге, архимандрит Плакида је на Институту Светог Сергија био и духовник бројним студентима, професорима и лаицима. Његово духовно руковођење није било формализовано, нити ограничено на монашке кругове. Напротив, он је умео да препозна специфичне духовне изазове западног човека: расцепљеност између вере и свакодневног живота, тенденцију ка рационализацији духовног искуства, али и искрену жеђ за смислом и аутентичним црквеним животом. Управо зато је његов духовнички приступ био истовремено строг у принципима и изузетно осетљив у примени.
Као духовник, Плакида није тежио да ствара „школу“ или круг личних следбеника. Он је упорно усмеравао људе ка Цркви, ка редовном литургијском животу, ка евхаристијском опиту као центру хришћанског постојања. У том смислу, његова педагогија и духовништво чине једну недељиву целину: оба су била усмерена ка томе да човек не остане на нивоу знања о Богу, већ да уђе у живот са Богом.
Закључак
Архимандрит Плакида Десеј био је сведок Православља као живог Предања. Његов пут од Запада ка Истоку није био одрицање, већ повратак пуноћи. Као монах, педагог и духовник, оставио је трајан печат на православље у Француској и шире, показавши да је Истина Цркве увек конкретна, проживљена и саборна.
Др Радмило Кошутић, теолог, за портал „Живот Цркве“
Насловна фото: фрагмент фотографије са orthodoxie.com