• Живимо у Русији у условима  археомодерне . Недавно је изашло друго издање моје књиге Археомодерна у којој довољно детаљно описујем овај феномен. 

АУТОР: Александар Дугин

Његова суштина је да се у истом друштву развио двостепени модел тумачења готово свих појава и принципа – у политици, култури, свакодневном животу итд. Језгро народа остаје прилично архаично и наставља да живи у традиционалном друштву, док је држава званично модерна, суштински западна. Дакле, наш Устав, организација политичког живота и владајући слој су потпуно либерални западноевропски системи Модерне. Али све то функционише потпуно другачије него у земљама савременог Запада, пошто га архаично друштво тумачи на свој начин.

Ово формира археомодерну, систем у којем је споља све прилично модернистичко, а изнутра дубоко архаично.

Прије свега, то се може видјети у односу  на врховну власт. Европска модерна – барем код Монтескјеа, а у Енглеској чак и раније – одавно је себи поставила циљ да лиши власт било каквог наговјештаја светости. Подјела власти и стална ротација владајуће класе служи управо томе – растурању највишег центра одлучивања међу различитим инстанцама и редовно мијењајући састав владајућих инстанци. Наравно, таква демократија није остварила своје циљеве на самом Западу, заустављајући дисперзију власти на нивоу олигархијске класе, унутар које се дешава ротација, с времена на вријеме укључујући „нову крв“ – већ само оне који су  спремни да играју по правилима постојеће елите. Али у Русији се увијек испостави да је олигархија нестабилна и уступа мјесто ауторитаризму и аутократији у овом или оном облику. Штавише, то се дешава не толико због узурпације врховне власти од стране неке особе, колико због захтјева самог друштва, које у својој сржи остаје патријархално, традиционално и у Врховном владару види очинску, готово мистичну фигуру.

До 1917. године таква сакрализација је била заснована на теорији Катехона, Ретаинера, позајмљеној из Византијског царства и пренијетој у Русију (Москва-Трећи Рим) крајем 15. вијека. Али ни после 1917. године, промијенивши се, ова традиција није нигдје нестала, већ се проширила на нове комунистичке владаре – „црвене монархе“, што је довело до готово „религиозног“ култа Лењина и величања Стаљинове личности.

Упркос својој слабости и зависности од олигарха, чак је и Јељцин био нешто попут „либералног цара“. А са доласком Путина, а на основу његових заиста одлучних патриотских реформи и – да примијетимо, потпуно против његове воље – аутократски принцип се развио у пуној снази. Народ жели само Путина и никог другог и за ово је спреман да промијени Устав и све остало. Путин је врховни владар, спаситељ Русије. Тако то доживљава архаично језгро. А то важи и за СВО (Специјална.војна операција у Украјини, прим. прев.), која је оправдана управо на нивоу народа (а на нивоу елита, то јасно изазива одбацивање и у најмању руку збуњеност).

Архаично језгро остаје монархично, а што је најважније, то је монархизам одоздо. Владајућа класа – управо тај државни апарат који је Пушкин назвао „јединим Европљанином у Русији“ – покушава да формалној и споља сасвим модерној демократији да стварни садржај (у ствари, да успостави олигархију подређену глобалистичкој свјетској сили либералних елита), али сваки пут не успије.

Међутим, западњачка и модернистичка фасада се не мијења, не прилагођава се вољи архаичног и дубоко конзервативног језгра. Остаје непромијењена, а елита, тај „једини Европљанин“, колективни руски олигарх-западњак, чини све да сачува ову спољашњу „модерност“, рачунајући да ће у будућности, под слабим владаром или током неког времена катаклизме, ипак бити могуће потпуно разбити руски – евроазијски идентитет.

Деведесетих година двадесетог вијека такав покушај је чињен веома упорно, а сама Руска Федерација, која је настала 1991. године на рушевинама Велике Русије (СССР, Руско царство), настала је као инструмент одлучне модернизације и глобализације. По цијену правог мучења и дивљег насиља над народом – не само физичким, већ и духовним, над његовом дубоком самосвијести, која углавном остаје непромијењена.

Археомодерна је болест, нека врста социјалне шизофреније. Једно те исто друштво остварује се на дијаметрално супротан начин. Споља и одозго, то је модерна либерална демократија западног стила; изнутра и одоздо, то је свјетска сила са вољом да оживи Царство, са светим врховним владаром на челу, са традиционалним вриједностима и са конзервативном психологијом која одбацује „прогресивне“ западњачке ставове (ЛГБТ+, ултрафеминизам итд.) као перверзије.

Све ово доводи до сукоба тумачења (П. Рицоеур). Отуда потпуна лаж. Сви лажу о свему. И они који су на власти и они који нису на власти имају посла са болно искривљеним нестабилним менталитетом, који очигледно садржи неуклоњиву контрадикцију.Истовремено, не покушавају се међусобно ускладити Модерно и Архаично. Тачније, либералне елите с времена на вријеме покушавају да нападну архаично језгро, али их у томе спутава управо врховна власт, која стоји изнад елита, али се ослања на архаично-монархистичку вољу народа. И цио систем археомодерне поново замрзава.

Са становишта елита, рјешење проблема археомодернизма може бити само у „модернизацији“, „напретку“ и интеграцији Русије у глобални Запад. Али оно што је занимљиво јесте да археомодерна понекад ломи чак и убијеђене елитне западњаке-модернизаторе. Илустративан је случај бившег предсједника и бившег премијера Руске Федерације Дмитрија Медведева. На високим позицијама остао је убијеђени либерал-западњак, ослањао се на глобалистичке савјетнике, прокламовао модернизацију и демократизацију, опрезно покушавао да се врати у 90-те, мало изучио подршку америчких глобалиста – истог Бајдена и Атлантисте Бжежинског, који су активно лобирали за његов „други термин“. Сада неуморно жврља ултрапатриотске и потпуно империјалне постове на друштвеним мрежама, које су највиши ауторитети чак принуђени да цензуришу. Елите су изненађене: „налог мора да је хакован“. Не, није ништа лично само археомодерна.

Наравно, не може се искључити политичка калкулација, стратегија. Али ово само потврђује дијагнозу: ако желите да будете врховни владар у Русији, апелујте на архаично језгро народа, на јаку моћ и социјалну правду. Или то или не. Археомодерна теорема је доказана.

Али треба размотрити и други сценарио, који, нажалост, још није ни у теорији. Сва предложена (свјесно предложена) рјешења ћорсокака археомодерне своде се на модернизацију или на циничну експлоатацију ове менталне трагедије, народа осуђеног на лажну самосвијест.

Међутим, постоји и други излаз: зашто либералне западњачке – модернистичке – елите не подредити народу, архаицима? Зар не би требало да признамо аутократију, патријархат, ауторитарни систем, не само de facto, већ и de jure? Зар не вратити Цркви и институцијама традиционалног друштва њихове доминантне позиције у друштву (са пуним оживљавањем управо традиционалистичких тенденција и коначним ослобађањем од црквеног либерализма – Ларик, bye bye, како је у Будимпешти)?

Да ли је могуће извести велику конзервативну револуцију у епистемологији – науци, образовању, просветитељству? Зар не треба позивати елите да буду лојалне народу, а не апстрактним глобалистичким принципима? Да ли је могуће задати ударац олигархији, ослабљеној, али још увијек прилично утицајној?

Ово је такође одлука, којој су нагињали многи политичари и у царској и у совјетској Русији. У почетку су то били славенофили, руски религиозни филозофи, генији Сребрног доба. Они су такође видјели археомодернизам у Романовској Русији (барем почев од Петра) и поткријепили потребу за повратком московском сакралном начину живота и народном поријеклу.

У совјетско вријеме ову линију су бранили националбољшевици (Устрјалов, Лежњев), а у егзилу су је развили Евроазијци. Предложено је да се совјетска археомодерна излијечи окретањем руском елементу.

Овај сценарио тако има солидну историју у завичајној културној традицији. Својевремено су на страну народа прешли бројни представници управо елите, не западњачке и олигархијске, већ духовне и суверене, дубоко патриотске.

Само такав конзервативац, тачније конзервативни револуционар (једноставно конзервативац није довољан) обезбиједиће нам побједу у СВО. Археомодерна се мора превазићи.  И то управо у правцу пуноправне рестаурације светог – националног и истовремено сувереног – поретка.

Извор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.