Иако је Њемачка држава (тј. Федеративна Република Њемачка[1]) представљена као држава већинског Њемачког народа и свих њених грађана, тешко је заиста рећи који је то уопште народ зван „Њемци“.

Што се тиче самог славенског израза, „Немци“ или Њемци“ је израз за народ који не зна да говори „по нашки“ тј. славенским језиком. Зато су назван „неми“ те одатле и сам назив „Њемци“. По томе би сваки народ који не говори славенским језиком био Немац, тако да та етимологија ништа не говори, осим о некој древној близини Славена и Германа.

На енглеском језику, што је значајно навести, јер се ради о „лингва франка“[2] се „Њемци“ назвају „Germans“ (чита се „Џрманс“) тј. Германи, а држава „Germany“ (чита се: „Џрмани“). Појам се изводи из латинског „Германи“[3] тј. германски народ, а држава из латинског „Germania“ , древни латински назив за подручје где данас угрубо живе „Њемци“, уствари Германи. Тако да што се тиче енглеског и латинског језика, „Њемци“ уствари значи „Германи“. Германи су међутим већа група народа, а не један државни народ. Германи су нормално уједно и Енглези, Французи, Шпанци, Португалци, Холнђани, Белгијанци и други народи, тако да је бесмислено „Њемце“ звати Германи, како их зову Енглези.

Како Њемци сами себе зову.

На њемачком они себе називају Дојчи (њем. Deutsch), а државу Deutschland (чита се „Дојчланд“[4] ). Дојчи, како неки Њемци тумаче потиче из старог развијеног њемачког језика[5]  „diutsc“, што значи „народни“ те потиче из из прото-германског појма[6]  за реч „народ“. Кажу, исти назив (Дојчи) је такође за „Тевтонце“[7]. Такође, Георгије Острогорски пише да реч проистиче и значи „Тевтонци“ тј. „Тојши“. Међутим, Тевтонци су древни германски народ који се борио са Римљанима крајем 2. веку ПНЕ и не постоје након антике[8]. Тако да је бесмислено „Њемце“ звати Тевтонцима, јер они то уопште ни нису, а реч „народ“ за „Њемци“ је изузетно мутно. Тако да је мутно уопште ко су данашњи такозвани „Дојчи“ тј. Њемци и каква је то Њемачка држава. То је све уствари вештачко.

Њемачки народ уопште не постоји. Постоје једино као група народа који говори истим језиком тј. Њемачким језиком тзв. „хохдојч“, који живе у Њемачкој држави и имају њемачко држављанство, али говорити о неком њемачком народу по пореклу или изворно је бесмислено.

„Њемци“ су уствари састављени од неколико германских народа. Главни германски народи који сачињавају Њемце су: Франконци (Франци), Саксонци, Фризи, Швабе или Алемани, Баварци и Туринги. Сви ови су различити германски народи, који имају своје посебне језике. Неки од тих језика су временом постали донекле слични „хохдојчу“ тј. стандардном њемачком језику, а неки су у потпуности различити од хохдојча (нпр. фризијски језик и баварски језик). Сви ови народи чак нису ни добровољно ушли у заједничку државу, већ силом.

Када је све почело.

Њемачка држава има своје корене у раносредњовекој Франачкој држави из 5. века. Све креће од Франака тј. Франконаца. Франци[9]  (германско племе) је освојило све горе наведене народе. Прво су покорили Алемане тј. Швабе. Алеманија је покорена 496. године битком код Толбиака 496. године. Тадашњи франачки краљ Хлодвиг (или Кловис)[10] се након битке крстио, и сав његов народ, што представља почетак хришћанске Франачке државе. Затим су Франци покорили Туринге 531. године битком на Унструт реци. Фризија је освојена 734. године битком на Боарну. Баварска је постала део Франачке краљевине 788. године, осудом и затварањем баварског војводе Тасила III[11]. Саксонија је у потпуности освојена од франачког цара Карла великог 804. године[12]. Најбруталнији су Франци били са Саксонцима. Њих су у доба цара Карла великог силом и покрстили.[13]

Народи који су силом ушли у састав Франачке су данас сви саставни део једног јединог народа који се називају Њемци, а име „Њемци“ је тотално бесмислено име тј. Тевтонци или Германи, што уствари представља велику породицу[14] тј. групу народа, а не један народ.

  1. године, Уговором из Вердуна[15], франачко царство се поделило на три дела: Западну Франачку – од ње је настала Француска, средња Франачка – јако угрубо углавном данашња Италија, и Источна Франачка – угрубо данашња Њемачка. Царску круну је тада носио Лотар I, син цара Луја, сина цара Карла великог.

Царство започиње од франачког краља Карла великог. Папа Лав III је 800. године на Божић, у Риму, у базилици св. Петра крунисао краља Франачке Карла за цара те је он проглашен „Римским царем“, а држава названа „Римска царевина“. Његову круну је наследио син цар Луј побожни, који је владао целом Франачком државом, затим након њега је цар био син Лотар (краљ средње Франачке), после њега Лотарев син Луј II (краљ Италије). Круна је на крају после лутања постала власништво владара Источне Франачке.

  1. године је умро последњи Каролинг Источне Франачке Хенри дете. Краљевска круна Источне Франачке је потом припала Конраду I (први краљ који није био Каролинг). Он је 918. године пред смрт затражио да краљевска круна припадне војводи Саксоније Хенрију птичару. Након смрти Конрада, Хенри птичар постаје краљ, а након смрти Хенрија 936. године круна припада његовом сину Отону I. Отон I је крунисан 936. године за краља Источне Франчке и краља Франака, и практички се сматрао Римским царем, а посебно је то потврђено крунисањем за Римског цара 962. године од стране папе у Риму, у базилици св. Петра. Од тада Римска царевина[16] прелази у руке Источне Франачке. DW наводи да данашњи њемачки историчари сматрају да у доба Отона I настаје тзв. „њемачка нација“ и да се тада користи израз „Дојчи“.[17] Од Отона I царска титула је у рукама њемачке круне[18] све до укидања Римског царства тзв. „Светог Римског Царства“[19] 1806. године од стране тадашњег цара Фридриха II.[20]

Језици по народним војводинама у доба Отона I

Треба навести да још од 9. века Источна Франачка је била подељена на народне војводине[21], тј. војводине по народима, а на челу сваке је владао војвода (лат. dux). Свака војводина је представљала један германски народ у држави, осим Фризијаца, њихово подручје је припојено Лотарингији[22]. Сваки нароје је имао своје законике: Фризи – Lex Frisionum, Салијски Франци – Lex Salica, Саксонци – Lex Saxonum, Баварци – Lex Baiuvariorum, Алемани тј. Швабе – Lex Alamannorum, Туринзи – Lex Thuringorum. Војводине су биле следеће: Лотарингија (Франци и Фризи), Франконија (Франци) Саксонија, Баварска, Швабија, Фризија и Турингија. Турингија је 908. године апсорбована у Саксонију. Касније су додаване нове војводине нпр. Каринтија (на југоистоку), Боемија (на истоку), Бургундија (на југозападу[23]). У доба Фридриха Барбаросе 1180. године промењена је подела царства и држава је подељена на разне територијалне грофовије и војводине. Од Фридриха Барбаросе, Римско царство тј. Њемачка се назива Свето Римско Царство. Временом је царство још више расцепљивано. Од 1356. године Златном булом коју је издао цар Карло IV након „дијета“[24] (рајхстага) у Нирнбергу и Мецу, територијална подручја великаша и независних градова су практички постали независни од цара. Цар је такорећи немоћан у властитој држави, а од 1648. године он је тотално подвргнут одлукама „дијета“. Тако да цар ни није цар у властитој држави. У 18. века „Свето Римско Царство“ је било састављено од море различитх независних територија унутар царства, њих укупно 1800[25]. Ова „хаос“ држава је нестала 1806. године, укидањем. Њу је наследила Прусија. Пруска краљевина је настала 1701. године и постепено се проширила. 1871. године је проглашена Пруска царевина тј. Њемачко царство (њем. Deutsches Reich) у Версајској палати са Вилхелмом I Холенцолерном као царем[26], ширењем у пангерманизму[27] је постепено заузела териториј данашње Њемачке и шире[28].

Њемачко царство

У доба пангерманизма Прусија је настојала да уједини све њемачке народе, а који су то уопште били народи.[29] Тако су комотно могли у складу са својом мегаломанијом да настоје да уједињавају све Германе у једну државу. Идеја пангерманизма је изузетно измакла контроли у доба Адолфа Хитлера (вл. 1933-1945). Хитлер је сматрао Германе такозваном врховном аријском расом. Тако да је сматрао не само да има право да уједини све Германе, већ да чак и шири своју државу тзв. Трећи рајх тј. Треће царство над „нижим“ групама народа, тако уједно и Славенима.

Славени су заправо још од раног средњег века били у саставу Франачке те касније Њемачке државе. Боемија је била у саставу „Светог Римског Царства“, североисточне Славенске земље (данашња Њемачка) су освојени од Славена, а земље су колонизиране од стране „Њемаца“ у тзв. „ostsiedlung“[30] почевши од 12. века. Такође су вођени крсташки ратови прислилног покрштавања Славена од средине 12. века[31]. За покрштавање су највише били заслужни католички монашки Тевтоншки витешки ред[32], настао 1192. године. Они су се проширили и заузели прибалтичка подручја, део северне Пољске и остала подручја, све до Русије. Ред је формално укинут 1525. године, када је тадашњи велики мајстор постао лутеран. У 19. веку у Прусији[33] је идеја ширења на исток названа „drang nach osten“, тј. гурање на исток, посебно провођења касније у доба Хитлера у другом светском рату 1939-1945. године. Такође је постојао појам „lebensraum“ (животни простор), тј. који је подразумевао ширење њемачког животног простора на исток. Појам је настао 1901. године, а настојали су га проводити у првом светском рату 1914-1918. године[34], а посебно у доба Хитлера у другом светском рату.

Након другог светског рата Њемачка је подељена на два дела, Западну Њемачку под надзором САД-а, Енглеске и Француске и Источну Њемачку под надзором СССР-а. Обе државе су службено настале 1949. године, доношењем својих Устава. Крајем 1989. године, отклањањем берлинског зида уједињење су обе Њемачке, тј. Источна је припојена Западној, службено 3. октобра 1990. године[35]. У уједињењој Њемачкој тј. Савезној (федеративној) Републици Њемачкој је заживео Устав Западне Њемачке из 1949. године, на челу са тадашњим канцеларом[36] Хелмутом Колом. Западна Њемачка је већ од 6. маја 1955. године била у саставу НАТО-а, а уједињењем цела Њемачка улази у НАТО. 1999. године Њемачка у склопу НАТО-а је бомбардовала Србију, по одобрењу канцелара Герхарда Шредера[37].

Државе у Њемачкој

Данас је Њемачка подељена на 16 територија тј. држава: Брандербург, Берлин (град), Баден-Виртенберг, Баварска, Бремен (слободни ханзеатски град Бремен), Хамбург (слободни ханзеатски град Хамбург), Хесен, Доња Саксонија, Мекленбург-Западна Померанија, Северна Рајна – Вестфалија, Рајна – Палатинат, Сарланд, Саксонија, Саксонија – Анхалт, Шлезвиг – Холштајн и Тирингија. Овај распоред има средњеовековни карактер и подсећа на поделу царства од Фридриха Барбаросе. Он је успоставио и палатинате којих има у Њемачкој данас. Такође, слободни градови су нешто средњовековно и феудално, а ето има их и данас[38]. И даље су видљиви неки остаци старих народних војводина из 9. и 10. века нпр. Саксонија, Тирингија (или Турингија) и Баварска.

Што се тиче имена „Њемци“, без обзира на данашњи исти назив за разне главне народе (које сам навео у тексту) Њемачке које називају Њемци тј. Германи (по енглеском језику), очито је постојање различитих њемачких народа. Тако да је још бесмисленије да је Њемачка подржавала, чак и учествовали крајем 20. века у цепању разних вишенационалних држава. То је чињено са оправдањем да те државе сачињавају различити народи, правом народа на самоодређење из Повеље УН-а из 1945. године те су чак и измишљани нови народи[39]. Нпр. Југославија[40] је исцепана на разне државе, измишљен је народ Бошњака (доста све захваљујући Њемцима). Украјина је призната од Њемачке као засебна држава, Косово (измишљен нови народ Косовари), Црна Гора (измишљен нови народ Црногорци) такође.

А шта је са Њемачком, она би се могла расцепкати без проблема на делове и њени народи имају пуно право на то, јер ко су уопште Њемци и каква је то држава.

То је вештачка нација и држава састављена од више народа.

Ž., 23.08.2021. године https://independent.academia.edu/%C5%BDx

 

[1] Или Савезна република Њемачка, њем. Bundesrepublik Deutschand.

[2] Енглески језик.

[3] Такође звана Magna Germania.

[4] Bundesrepublik Deutschland.

[5] Althochdeutsch, око 750-1050. године.

[6] þiudiskaz.

[7] Etymologisches Wörterbuch des Althochdeutschen, knjiga 2., str. 700. https://books.google.hr/books?id=iKfYGNwwNVIC&pg=PA523&redir_esc=y#v=onepage&q=deutsch&f=false

[8] Још и прије краја антике. Римски генерал Гај Марије их је у потпуности победио 102. године ПНЕ, спомињу се још као учесници Спартаковог устанка 74-71. године ПНЕ.

[9] Уствари Салијски Франци.

[10] Меровиншка династија. Завршава са Хлодвигом III 751. године, када је мајордом Пипин мали крунисан и миропомазан за краља Франачке од стране св. Бонифација, а последњи Меровинг замонашен. Иако после смрти франачког краља Дагоберта (7. век) меровиншки краљеви су само фигуре – тзв. „лењи краљеви“, док уместо њих влада уствари мајордом. Са Пипином започиње каролишка лоза и траје до почетка 10. века, у Француској до краја 10. века.

[11] Баварску је 745. године освојио мајордом Пипин, касније краљ Франачке, али Тасило се одметнуо од франачке власти, али је касније на „дијету“ у Вормсу на призив краља Карла признао власт Франачке. Након тога, после неуспешних планова за побуну против Франака је 788. године на „дијету“ у Ингелхајму свргнут са власти и затворен у манастир Лорш.

[12] Ратови су трајали од 772. до 804. године. 782-785 године је била побуна Саксонаца на челу са Видукиндом. 782. године је Карло извршио покољ код Вердуна – 4.500 ненаоружаних Саксонаца у једном дану (јединствен догађај до тада).

[13] Покрштавање Саксонаца у данашњој Њемачкој је завршено силом (први  присилни прелазак на Хришћанство у историји). Раније је краљ Пипин настојао да их покрсти мисионарењем. Тако су бројни Енглези мисионарили у Саксонији, међутим Пипинов син Карло је схваћао Хришћанство другачије те је направио такорећи крсташки рат (први „крсташки рат“ у историји) против њих и силом их покрстио. Карло је познат што је 810. године на црквеном сабору у Ахену увео (не баш успешно) филиокве (да Свети Дух исходи и од Сина) у Симбол вере. Тако да је Карло прави први римокатолички цар: први крсташ, први инквизитор (такорећи), први цар који је увео филиокве. Иако имао је он и добрих потеза, а то је образовна реформа, организовано преписивање књига, потицање писмености и образовања, и слично.

[14] Мислим на Германе, не Тевтонце који ни не постоје.

[15] Склопљеног након три године грађанског рата између синова франачког цара Луја побожног, сина Карла великог. Карло ћелави је добио Западну Франачку, цар Лотар Средњу Франачку, а Луј Њемац (касније тако назван) Источну Франачку.

[16] Док уствари право Римско царство постоји на истоку, тј. то је Византија (до 1453. године).

[17] У епизоди историјског серијала о Отону I. https://www.youtube.com/watch?v=NYwQIriOlt4

[18] Тј. Источне Франачке која се од Отона више не зове тако. Круна царства је кроз историју углавном била у рукама Хагзбурговаца.

[19] Назива се Свето Римско Царство од доба цара Фридриха Барбаросе (12. век). Он је и измислио то име.

[20] Фридрих II Хабзбуршки је био присиљен да укине царевину, јер ју је већином освојио Наполеон, који је прогласио Рајнску конфедерацију. Такође, у царству цар још од раније није имао власт над целим подручјем, јер су државице у царству биле у потпуности независне. Фридрих II као Хабзбурговац је држао Аустријско надвојводство (тзв. Хабзбуршка монархија) које се простирало према истоку, ван границе царства. 1804. године Фридрих II је прогласио Аустријско царство, тако да кад је укинуто „Свето Римско Царство“, он је наставио да буде цар Аустријског царства. Оно је нестало тек 1918. године.

[21] Народне кнежевине.

[22] Али Фризијци су задржали свој језик и законик – Lex Frisionum.

[23] Део данашње Француске. Бургунђани су посебан германски народ.

[24] Царска скупштина.

[25] Не верујем да је цар знао и да наброји подручја од којих се састојало његово царство. Добро, нека су била изузетно мала те неважна.

[26] Важније Отоном Бизмарком као канцеларом.

[27] Започео прве половине 19. века, а завршио 1945. године.

[28] Пруска је заузела велики део територија Светог Римског Царства, осим италинских поседа. Пруска тј. Њемачко царство је држало и данашњи део Пољске, Чешке, Француске, Данске, Литваније.

[29] Германи који говоре њемачким језиком.

[30] То је ширење на исток и североисток. Постојали су тачно прописани планови, крчење шума, градња кућа, изградња села и градова по понављаном образцу/плану, и слично.

[31] Почевши са Вендским крсташким ратом 1143. године.

[32] Назван „Ordo domus Sanctae Mariae Theutonicorum Hierosolymitanorum“, њем. „Orden der Brüder vom Deutschen Haus der Heiligen Maria in Jerusalem “, тј. „Ред браће њемачке куће свете Марије у Јерусалиму“. У вези тог назива добро је споменути да је папа Инокентије III, Ливонију место рада Тевтонског реда назвао земљом дјевице Марије, да би потакао витешки ред на присилно, мачем покрштавање пагана, а ако има онда и тзв. „шизматика“ (иако је супротан случај ко је уствари шизматик). Требао је папа да назове Ливонију: „земља дјевице Марије од покоља“. Што се тиче назива реда, тј. Тевтонци, у смислу Њемци, он је једна од одређених фантазијским прича из средњег века о пореклу народа, тако су Французи веровали да су пореклом Тројанци, што нема никаквог смисла, као и прича о Тевтонцима.

[33] Њемачком царству.

[34] Након првог светског рата је успостављена у Њемачкој тзв. Вајмарска република, која је трајала од 1919. до 1933. године.

[35] Дан уједињења.

[36] Који је био канцелар и у Западној Њемачкој. Члан странке CDU, тј. Кршћанска демократска унија. CDU, настала 1945. године. Уједињење је нормално тражио и премијер Источне Њемачке Ханс Модров, а Михаил Горбачов је изјавио да се неће успротивити уједињењу. Западне силе – САД, Енглеска и Француска су били изненађени наглим деловањем Кола ка уједињењу и нису питани поводом тога, иако се нису бунили. Иако се Маргарет Тачер, тадашња премијерка UK противила уједињењу (нпр. овде се може нешто о томе прочитати https://www.irishtimes.com/news/politics/state-papers-thatcher-opposed-german-reunification-after-collapse-of-berlin-wall-1.4119052 ) бојећи се да ће уједињења Њемачка постати моћна те опасна по међународну сигурност, али је свеједно дошло до уједињења.

[37] Герхард Шредер (вечити младожења, женио се четири пута, увек разведен) је члан странке SPD, тј. Социјадемократске партије Њемачке. Та странка је настала 1869. године и ради се од правој марксистичкој странци, значи праве комуњаре, иако се сад прича о њима као о левом центру. Ствар је у томе да се један део странке издвојио пред први светски рат, јер SPD је био за рат, а издвојени против, ови издвојени су после преименовани у Комунистичку партију Њемачке 1919. године, која је укинута 1933. године. SPD тако има директне везе са комунизмом и инспирисана је Марксизмом. Толико за љубитеље комунизма, ето комуниста је бомбардовао Србију. Осим тога Маркс је увек био против Срба и Руса.

[38] Само немају везе са феудализмом, иако кад би се филозофирало, елита која настоји да влада путем банака и корпорација представља нову феудалну елиту. Осим тога да ли је случајно што је Европска средишња банка у Франкфурту, у истом граду где је Мајер Амшел Ротшилд крајем 18. века основао прву Ротшилд банку. Неки озбиљни економисти из ЕУ су раније писали да су Ротшилди увели еуро 1999. године, тако да ко зна.

[39] За такве ствари је највише заслужна САД.

[40] Зна се како данас причају чланови тајних служби из бивше Југославије и других извора да је такође Њемачка (поред САД-а) учествовала у разбијању Југославије. Нисам неки обожаватељ Југославије, али она не би никад остварила комунистички идеал, светског комунизма, укидања приватног власништва, брака, породица, религија и осталих сличних чудних идеја. Тако да није било будућности за њу, гледано из комунистичког аспекта. А Европска Унија је такође основана на темељу неких комунистичких идеја и има комунистичке карактеристике, попут делегирања власти. Чак су међу оцима ЕУ и неки комунисти. Алтијери Спинели италијански комуниста је 1941. године написао „Ventonete Manifesto“, или „За слободну и уједињену Европу“ https://en.wikipedia.org/wiki/Ventotene_Manifesto  . Манифест је био доста инспирација у стварању прво EEZ 1957. године Уговором из Рима, а касније од 1992. године EU Уговором из Мастрихта. Гурање у стварању Федерације Европских држава је било често, нпр. са Уставом EU из 2004. године, који није прошао. Изгледа да ни ЕУ неће довести до светског комунизма и светске државе у будућности. А Лисабонски уговор из 2007. године, који је усвојен ипак приближава ЕУ федерацији, али не довољно. Међутим, Брексит 2020. године и јачање популистичких странака у ЕУ ствара могућност растурања ЕУ у будућности. У Италији су умало прошли пут победили популисти (посебно било опасно за уништење eвра, данашњи премијер Италије је ултра банкар Марио Драги https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE_%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8  – ЕЦБ, Светска банка, Голдман Сакс), а у Француској је умало Мари ле Пен постала председник, али је победио Емануел Макрон (радио као инвестицијски банкар у Rotschild & Co https://en.wikipedia.org/wiki/Emmanuel_Macron  ). У међувремену се појавио Коронавирус-19 и нове идеје светског комунистичког уједињења. Осим тога, познато је да је франкфуртска школа комунистичких филозофа учествовала на идеологију у САД-у о културној борби, нпр. борба сполова, раса, и сл., тзв. културни марксизам. Иако филозоф Тајлер Хамилтон наводи да је то уствари надоградња на капиуталистичку идеологију и неолиберализам нпр. овде код Кејт Вудса https://www.youtube.com/watch?v=fg_rhpiyQuQ  . Што се тиче ЕУ, чак су били планови  и нешто се по томе се радило да Израел постане чланица ЕУ.  …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.