Не претендујући да овај текст има хагиографски карактер, већ имајући намеру да упозна и едукује, поготово, млађа покољења, у овоме што пишемо не провлачи се само древна прича, него нас може и натерати да размислимо о судбини скандинавских земаља.
У нашој земљи, било је посленика друштвене речи, које је занимао север Европе, попут Исидоре Секулић („Писма из Норвешке“) или Милоша Црњанског (који је певао у „Ламенту над Београдом“ и о норвешком острву Јан Мајен). Међутим, осим путописних и импресионистичких аспеката, премало је података о богатом хришћанском наслеђу северних народа.
Скандинавија је у древна времена, тачније у 9. веку имала свог великог проповедника хришћанске вере, Светог Ансгарија (Ansgar на шведском; постоји хипотеза да је тај германски облик имена могући „предак“ имена Оскар). Био је први епископ Хамбурга и Бремена, назван „Апостол Севера“ због својих заслуга у ширењу хришћанства у Немачкој, Данској и Шведској. Његов живот описује Римберт, који је био његов наследник на епископској столици. Данас га Православна црква поштује као локално поштованог свеца Берлинске и Немачке епархије, и спомен му је 16. фебруара.
Његов животопис каже да је рођен у угледној франачкој породици у Пикардији 8. септембра 801. године, да се школовао у манастиру Корби близу Амијена, те да је положио монашке завете са 14 година, а да је 823. године премештен у новоосновани манастир Корвеј у Вестфалији. Када су краљ Харалд од Јитланда, његова жена, син и дворјани прешли у хришћанство и крштени у Ингелхајму у јуну 826. године, франачки владар Луј I Побожни наредио је Ансгарију да остане са њима. Он и његов пријатељ Антберт отпратили су Харалда до Јитланда. Тамо су почели да шире хришћанство, али су били приморани да се врате већ следеће године када је дански краљ Хорик I протерао Харалда Клака из Јитланда. Ансгар је заволео скандинавске народе, па је почевши од 829. године често мисионарио на северу, и био је најпре у Хамбургу епископ од 831. године, али се десило да је морао да оде из града када су пагански Данци напали и опљачкали 845. године сам Хамбург, па је постао 847. године постао бременски епископ. Ипак, треба споменути да иако Хорик I није прихватио хришћанство до краја живота, 850. године је дозволио епископу Ансгар(иј)у да сагради цркву у Хедебију (данас је у Шлезвиг-Холнштајну у Немачкој Haithabu, дански назив Hedeby). Данас је једно од важних места за све који желе да се упознају са викиншком историјом из ране фазе (видети овде). Године 861. предузео је мисионарско путовање у Шведску, а 862. године убедио је краља Јитланда, Хорика II, да прихвати хришћанство. Овај краљ је саградио цркву у Рибеу, која се сматра првом хришћанском црквом у Данској из викиншког доба, а Ансгар је у њој оставио свог најбољег ученика, Римберта, као свештеника.
Овде, једна дигресија, јер судбина овог првог данског храма, показује сву комплексност и трагедију хришћанске Скандинавије. Свети Римберт, Ансгаров наследник, умро је 888. године. Након његове смрти, мисионарска активност у Данској је престала, а црква је спаљена како би се уништило свако сећање на ову „чудну“ религију. Свети Леофдаг је обновио све и 948. године основао епархију у Рибеу, онда је дошло до периода Велике шизме 1054. године, а убијени дански краљ Ерик II je ту сахрањен 1137. Затим је храм је тешко оштећен у пожару 1176. године, да би се након обнове 1443. године десило крунисање данског краља Кристофера III на истом месту. Године 1536, лутеранизам је постао државна религија Данске. Катедрала у Рибеу је затворена, монаси су протерани. Катедрала је вандализована и напуштена. Током рестаурације 1883-1904, катедрала је враћена у првобитни изглед колико је било могуће. Те фазе великих узлета вере и великих падова као да су карактеристика не само северних народа, већ и целог хришћанског Запада.
Но, да се вратимо, нашем Апостолу Севера, Светом Ансгарију. Свети Ансгар је наставио да шири светлост Јеванђеља и у Шведској, где је краљ Олаф, по Хориковом савету, дозволио проповедање и изградњу цркава. Но, сам шведски владар није прихватио хришћанство, и његов народ се углавном вратио паганизму. Ансгар је умро 3. фебруара 865. године у Бремену, где се и данас налази црква са његовим именом. У његовом житију (VITA SANCTI ANSKARII A RIMBERTO ET ALIO DISCIPULO ANSKARII CONSCRIPTA) наводи се да је осим Швеђанима и Данцима, јеванђеље ширио и међу Словенима (мисли се на Полапске Словене). Канонизација Светог Ансгара догодила се готово одмах, још током понтификата папе Николе I, вероватно 867. године. Римперт сведочи о многим исцељењима која је његов учитељ чинио молитвом и помазивањем светим јелејем; и у другим случајевима, преко светог јерарха, дешавала се директна опомена одозго онима који су кршили божанске заповести (видети овде). Мошти праведника (које су се касније испоставиле као нетљене) сахрањене су у Хамбургу.
Према подацима епископа Јована Шангајског (Максимовича), мошти Светог Ансгарија чуване су у Хамбургу до Реформације, након чега су преживели само делови њих. Може се само претпоставити да су те мошти, као и многих других светаца, пострадале од руку протестаната. Историја нам говори да је 1529. године катедрала у Хамбургу, где су почивале мошти Светог Ансгара, претворена у протестантску цркву. Постоје подаци да су честице моштију свеца Ансгара можда сачуване у католичким црквама у Хамбургу и у Хилдесхајму.
Велики мисионар хришћанске Скандинавије, попут нашег Светог Саве (коме су неколико векова након кончине спалили мошти на Врачару 1594. године), такође, у истом шеснаестом веку био је, дакле, посмртно поруган, у циљу брисања великог дела, које је остављено.
Ако је за утеху ми Срби, као настављачи дела и наслеђа Светог Саве, ипак смо, подигли Храм Светог Саве, уз Божију помоћ и славимо светосавско српско име. Духовних потомака Светог Ансгара или Ансгарија међу Швеђанима и Данцима могуће да такође има, али, нажалост, након шизме, а потом реформаторских покрета, доста је скандинавско клатно отишло у правцу репаганизације и далеко од Вере у Васкрслог Христа Богочовека.
Споменули смо на почетку Милоша Црњанског, а он је оставио још једно дело „Код Хиперборејаца“, који и самим својим насловом подсећа на митски народ са далеког севера где Сунце никада не залази, а чему су размишљали и Ератостен и Плиније у античко доба, свесни да поред осунчаног југа, ако се упутимо на север, можда ћемо и стићи до земаља где људи живе у срећи и поштењу. Хипербореја и Скандинавија могу бити и синоними, јер нигде нема тих природних лепота као што су норвешки фјордови, финска језера, шведских и данских панорама. Данашња Скандинавија је нека друга тема, али корени севера Европе су дубоко хришћански, и некако је увек постојала посебна веза између Балкана и Скандинавије, као два потконтинента, који се разумеју на дубинском нивоу. Нека овај текст буде мали знак да се сетимо и помолимо за север Европе, који је уз Светог Ансгара дао и светог норвешког краља Олава Харалдсона, а не заборавимо и да је Исланд био ненасељен све до доласка хришћанских мисионара (Свети Брендан је стигао 551. године на Исланд, а 554. године на Гренланд).
Горан Игић, за портал „Живот Цркве“
Насловна фото: икона светог Ансгарија, извор: hamburg-hram.de