Прославе 1700-годишњице Првог Васељенског сабора у Никеји тешко да ће довести до истинског уједињења свих хришћана због своје политизованости
- Претварање патријарха Вартоломеја, а са њим и целе Цариградске цркве, у инструмент западне политике ради достизања сасвим земаљских, утилитарних циљева слабљења и разбијања својих противника веома је жалосно.
- Јер сам свој положај дугују заједничком историјском памћењу и поштовању сестринских православних цркава, али када уносе у њихову средину само раздор, износећи апсурдне претензије на положај готово Ватикана међу њима и ради тога идући у отворену издају, онда се губи поштовање и гасну последњи одсјаји сећања на некадашња времена.
АУТОР: Дмитриј МИНИН
Почела је 27. новембра посета папе римског Лава XIV Турској, чији је централни догађај било његово учешће заједно са цариградским патријархом Вартоломејем и поглаварима неких других цркава у прослави 1700-годишњице Првог Васељенског хришћанског сабора у Никеји (данашњи турски Изник). Ову посету западна штампа већ назива историјском. Очекује се да ће током ње бити учвршћене и подстакнуте тенденције последњег времена када васељенски патријарх Вартоломеј свим силама, а најчешће неправдама, покушава да себе представи као неку врсту источног папе и вођу свих православних у свету.
Патријарх Вартоломеј и пап Лав XIV
Само он, по сопственом схватању, има право да одлучује коме ће се дати аутокефалија, ко је достојан вере, а ко није, и тако даље. Уз то, Вартоломеј са јерарсима своје Цариградске помесне цркве — која се у православним храмовима само почасно помиње на првом месту, али нимало по стварним овлашћењима — подстиче православне на „општехришћанско уједињење“ са католицима. Разуме се, све упућује на то да је у таквој „новој унији“ прво место намењено улози потчињених. А Вартоломеј би се осећао као један од два лидера целокупног хришћанског света. Он је једном изјавио: „Ако ми, уз Божију помоћ, дођемо до сагласности са Католичком црквом око значења термина ‘првенство’, онаквог какво је било у првом миленијуму, онда Васељенском патријарху неће бити тешко да призна првенство Римске столице и заузме друго место – оно које је имао пре раскола“.
Зар то није престижно, посебно ако се зна стварни положај Вартоломеја у истанбулском кварталу Фанар, где се налази његова патријаршија и где се чак и литургија служи само уз дозволу турских власти и далеко од тога да се служи сваке недеље, а тек не радним данима, док се број локалних парохијана мери десетинама. Грка у Истанбулу одавно готово и да нема. Није случајно што је Фанар — чије име вештачка интелигенција, не без ироније, преводи са грчког као „Семафор“ — склон спољној експанзији, поред Украјине, на пример, претендујући на власт над свим дијаспорским парохијама других православних земаља. Одавно је заглибљен у политиканству, а главни ослонац нема ни у Грчкој, већ у својим америчким епархијама.
Са своје стране, из САД-а потекао папа Лав XIV (Роберт Френсис Превост), иако споља уздржан, по положају поглавара Римокатоличке цркве, која и даље доктринарно тежи првенству у хришћанском свету, такође је склон идејама екуменизма и прозелитизма. Његова прва пастирска посета иностранству не у братске католичке земље, већ управо у Турску — муслиманску земљу, ако изузмемо шакицу истанбулских фанариота — делује помало чудно. Тако нечег у историји РКЦ никад није било. Могао је, на пример, посетити дубоко религиозну Пољску или неку сличну земљу још пре никејских свечаности. Значи и овде политички прорачуни преовлађују над питањима вере.
Шта, на пример, значи његова сцена дочека у турском аеродрому уз наоружану почасну гарду? Да, он је поглавар државе Ватикан, али пре свега је, по сопственом схватању, „намесник Божији“, и стога посланик љубави и мира. Чему онда људи са аутоматима на дочеку? Опет политика. Ипак, у својим беседама понтифекс је упозоравао све на опасност трећег светског рата. Али при том ни речи, на пример, о поновном претварању једне од најважнијих хришћанских светиња — Аја Софије — у џамију. Уместо тога, папа је планирао да посети историјску џамију султана Ахмеда („Плаву“). Ердоган је, пак, изјавио: „Радићемо заједно са Ватиканом против сваког нарушавања светог статуса Источног Јерусалима“. Статус Аја Софије, изгледа, не улази у то.
Први преговори су такође вођени управо са „умереним“ исламистом, председником Турске Р. Ердоганом, који Вартоломеја никада није сматрао никаквим „васељенским патријархом“, већ само поглаваром једне од локалних верских заједница. И не изгледа да намерава да мења своју позицију. На међународној сцени Вартоломеј је „гигант“, али у самој Турској, иако је у прошлости био официр војне обавештајне службе, не ужива никакав посебан ауторитет или положај. Нека се он безброј пута заклиње у лојалност властима, изјављујући, на пример: „Живот у претежно муслиманској земљи — то је скривени благослов, јер нам омогућава и учвршћује најважнију особину Васељенске патријаршије — отворен и искрен дијалог са свим људима на свим местима, без обзира на расу и религију“.
Раскол у светском православљу услед ужурбане активности патријарха Вартоломеја постаје све очигледнији. Ради обезбеђивања што већег броја представника различитих хришћанских конфесија на „најновији Никејски сабор“, укључене су моћне политичке силе, а позвана није била само Руска православна црква. Међутим, многи јерарси, нарочито из православља, нису дошли на овај догађај, сматрајући га „сабрањем нечестивих“. Од четири древна „стуба Православља“ Вартоломеју се придружио само александријски патријарх. Антиохијски и јерусалимски патријарси занемарили су сва убеђивања. Орган Фанара поводом тога жали да би њихово учешће, ако би се догодило, подигло углед скупа, пошто они делују и проповедају у срцу Свете земље.
У очи је упадало и одсуство предстојатеља многих других аутокефалних православних цркава, забринутих и „папским“ амбицијама Вартоломеја и као да обновљеним духом Флорентинске уније који је лебдео над целим догађајем. Али је зато на прославама присуствовао заменик државног секретара САД Мајкл Рига, задужен за коришћење религије у спољнополитичким интересима Вашингтона, као да показује одакле заправо дува ветар.
Истовремено, у циљу постизања коначног циља — лидерства у светском хришћанству — Лав XIV изјављује да је спреман да се одрекне једног од главних симбола раскола између православља и католицизма 1054. године — уметка филиокве у Символ вере. Папа је у документу посвећеном 1700-годишњици Првог Васељенског сабора у Никеји саопштио да католичка црква признаје Никејски Символ вере у његовом изворном облику из 325. и 381. године, дакле без латинског додатка Filioque („и од Сина“), унетог касније на Западу. По његовим речима, пут ка јединству је „екуменизам будућности“, заснован на помирењу, дијалогу, размени дарова и духовног наслеђа различитих хришћанских традиција.
Древна Никеја
Треба рећи да је овај некада камен раздора међу конфесијама временом изгубио првобитни значај. Накупило се много других спорних тачака, пре свега претензије Ватикана на непогрешивост и световну власт, то јест тзв. папоцезаризам. Али спремност РКЦ да размотри филиокве већ је представљена као наводно принципијелан корак ка уједињењу цркава. Тако је поглавар америчке епархије Цариградске патријаршије, архиепископ Елпидофор (Ламбринијадис), познат и као „егзарх Атлантског и Тихог океана“ и сматран највероватнијим наследником остарелог патријарха Вартоломеја, оценио овај корак као довољан да до уједињења дође. Постоје сви разлози да се верује да, ако Вартоломеј и не доведе до краја дело уније, Елпидофор ће га енергично наставити. Према мишљењу стране стручне јавности, ово не мора бити унија попут Лионске или Флорентинске. Највероватније неће бити потписан никакав документ који дефинише услове уједињења. Уместо тога, нова „унија“ ће се спроводити „прећутним путем“, уласком у евхаристијско општење са католицима, односно без решења богословских питања и без сагласности Помесних цркава.
Претварање патријарха Вартоломеја, а са њим и целе Цариградске цркве, у инструмент западне политике ради достизања сасвим земаљских, утилитарних циљева слабљења и разбијања својих противника веома је жалосно. Јер сам свој положај дугују заједничком историјском памћењу и поштовању сестринских православних цркава, али када уносе у њихову средину само раздор, износећи апсурдне претензије на положај готово Ватикана међу њима и ради тога идући у отворену издају, онда се губи поштовање и гасну последњи одсјаји сећања на некадашња времена.