Храм и(ли) библиотека?

АУТОР: Владимир Коларић

Најпре су се појавиле објаве на друштвеним мрежама које, поводом поклоњења верника Појасу Пресвете Богородице, храм супротстављају оближњој Народној библиотеци, узимајући као здраво за готово како они који стоје у реду за поклоњење никада у њу нису ушли, односно да су по дефиницији необразовани и неначитани.

Још ме није прошло чуђење због тога што могу да постоје и људи који су у стању да пишу такве глупости, појавила се и карикатура познатог карикатуристе са истом тезом. Овај пут се нисам зачудио, јер овај аутор је и раније показивао веома висок степен нетолеранције према не само неистомишљеницима, него и према читавим слојевима нашег нерода, са озбиљним примесама културног расизма.

На страну одсуство толеранције и жеље да се разуме неко ко има другачије ставове, уверења и перспективе, али просто запрепашћује низак образовни ниво ових особа, као и крајња учауреност у својим ригидним и уским погледима на реалност, о одсуству жеље за стицањем нових знања и искустава да не говорим.

Ни то не би био проблем да ти људи себе не виде као образоване, чак интелектуално, па и етички супериорне припаднике друштва, који себе сматрају неспорним арбитрима и узорима када је у питању начин на који ово друштво треба да се обликује и развија.

А када неко себе сматра априорно супериорним, то га спречава да се развија, расте, пропитује и испитује, нарочито када су у питању сопствене перспективе и темељна уверења. Он сматра да је досегао довољан ниво знања да се поставља у позицију арбитра и узора и аргументи му више нису потребни.

Довољна му је правна регулација која обезбеђује да неистомишљеници могу да буду законски санкционисани, све под фирмом спречавања „говора мржње“ и дискриминације, и – свакако популарнија – стратегија стварања миљеа у ком се „правилно“ мишљење представља као универзално и подразумевајуће (тако мисле „сви“ или „свако нормалан“), а „неправилно“ мишљење подвргава остракизму.

Формирање елите

Проблем је што овај остракизам нема последице само кад је у питању оно што у ужем смислу именујемо као јавност, дакле у сфери јавног и медијског говора, укључујући и друштвене мреже, већ има, или може да има, озбиљне институционалне и егзистенцијалне последице.

Наиме, ако неко и може да издржи каштиг на друштвеним мрежама, „неправилно“ мишљење за некога ко делује у сфери културе, уметности или образовања може озбиљно да се одрази на његову позицију, приступ пројектима и средствима, па и могућност да уопште ради и делује. Док за неког ко се замери актуелним политичким властима последице могу бити привремене и могу да нестану са променом власти, последице несагласности са дубље фундираним структурама у поменутим областима могу знатно дуже да трају.

Ове структуре и њима припадајући менталитет можемо ставити у контекст појмова попут владајуће класе, буржоазије, средње класе, а у нашем случају свакако је важно узети у обзир колонијалну праксу западних земаља које, по правилу „меким“ средствима утичу на формирање клијентилистичких и заступничких слојева у подложним државама и друштвима.

Као и специфичност обликовања наше номенклатурне елите у социјалистичком периоду, која је већ од средине педесетих година прошлог века постојала све подложнија западњачким оперативним праксама у домену обавештајно-безбедносног рада, који подразумева и рад на формирању доминантних „наратива“, због чега је интересовање западних доктринарних и оперативних центара за нашу интелигенцију из академске и културне средине било готово подједнако као и интересовање за безбедносни апарат, спољнополитичке и спољнотрговинске актере.

Овде се, дакле, не ради обавезно о директној агентурној структури, која непосредно и свесно ради на остварењу интереса страних актера на домаћем терену, него о стварању политичког, друштвеног, економског, културног, образовног, медијског контекста погодног за остваривање дугорочних, стратешки форматираних циљева и интереса западних државних и недржавних центара утицаја.

Такође, треба имати на уму процес којим се – још од завршетка Другог светског рата, интензивније од шездесетих, а доктринарно уобличено и идеолошки етаблирано од деведесетих година прошлог века – као централна мета дубинског пропагандног деловања означавају образованији припадници популације, они са стеченим културним капиталом или друштвеној покретљивости заснованој на идејним и вредносним критеријумима.

Ово посебно долази до изражаја у времену доминације друштвених мрежа, чиме се, за разлику од времена када се идеационо и когнитивно обликовање заснивало на јавним спектаклима, масовној медијској пропаганди и отвореној институционалној репресији, контрола и манипулација усмерава ка образованијим припадницима заједнице, упућенијим на апстрактније и знаковно-симболички посредованије облике комуникације и деловања.

Уздрмане вредности

Узимајући у обзир њихову релативно комфорну друштвену позицију, самоувереност сигнализовану припадношћу етаблираном друштвеном и културном миљеу, они, користећи особености друштвених мрежа да деформишу слику друштвене стварности у складу са партикуларним перспективама које нуде такозване „ехо-коморе“, односно комуникацијске скупине истомишљеника, постаје одлично оружје за промовисање или елиминисање одређених идеја, ставова и вредности.

Код корисника друштвених мрежа који би били несагласни са ставовима који се износе као пожељни, већински и подразумевани, ово ствара осећај изолованости и притиска, који проистиче из страха да би евентуални остракизам у мрежном простору могао да се прелије на њихову укупну друштвену, пре свега професионалну позицију.

Контрола и манипулација се усмеравају ка образованијим припадницима заједнице

Природно је, стога, да се борба за умове на друштвеним мрежама води око идеја, вредности, уверења, ставова и спознајних перспектива, у коју спадају и оне које имају религијско порекло. То донекле објашњава координисану, систематску и веома острашћену пропагандну активност повезану за поменутим масовним  интересовањем за поклоњење светињи.

Колико год та пропаганда деловала ирационално, она то није; с једне стране је циљано осмишљена и спровођена, а с друге почива на темељним уверењима одређених слојева нашег друштва, који су научени да сопствену спознајну и вредносну позицију перципирају као супериорну, па и једино легитимну.