Већ у јесен 1941. године један број муслимана прилази покрету пуковника Драже Михаиловића. Тако је већ тада у Херцеговини био познат Мујо Мерзић који је био командир једне муслиманске четничке чете. У четничке редове улази један број муслимана и на подручју цијеле Краљевине Југославије као и припадника других југословенских народа (Хрвати, Словенци, чак и Албанци). У Сарајеву се 1942. године оснива Муслимански четнички акциони комитет који је бројао четрнаест чланова, чији је секретар био новинар и публициста Алија Коњхоџић.
У окупираном Београду је тада образован и Муслимански центар који је био у илегали, али је успјешно сарађивао са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везу са Босном и Херцеговином. Успостављени су контакти у циљу сарадње и у Зеници, на подручју Требаве, Озрена, Мостара, Тузле, Бјељине, источне Херцеговине, Мајевице, Пљеваља, Нове Вароши, Сјенице итд. Чак се и један број муслимана прикључио локалним четничким одредима. Тако се крајем фебруара 1942. године у пљеваљском крају 37 муслимана из Косанице код Пљеваља прикључило четницима у сусједним селима, формирајући свој вод под командом Хајдара Аљићевића. Партизани су одмах тим муслиманима конфисковали имовину. У Пљевљима је основан Национални одбор, као испостава Националног комитета на Цетињу, који је радио на сарадњи и са српском владом генерала Милана Недића. Потпредсједник тог Националног одбора био је пљеваљски муфтија Дервиш Шећеркадић. Осим Шећеркадића, у одбору су од муслимана били Сафет-бег Мушовић, Авдо Караметовић и Ахмет Чаушевић. Муфтија Дервиш Шећеркадић је био предратни шеријатски судија у Скопљу и противкандидат за реис-ул-улему Фехиму еф. Спахи, рођеном брату Мехмеда Спахе, предсједника Југословенске муслиманске организације (ЈМО).
Овај Одбор, на челу са муфтијом Шећеркадићем, сарађивао је са Србима и заједно су радили на спасавању недужних људи од терора и злочина окупатора, усташа и других непријатељских формација. У децембру 1941. године муфтија Шећеркадић се у Пљевљима састао и са др Стеваном Мољевићем, главним идеологом Равногорског покрета. Том приликом су се сложили око обнављања Југославије на програму „Хомогена Србија“, који је др Мољевић већ био написао. Такође, почетком 1942. године формиран је и Ковачки четнички одред, под командом учитеља Хамдије Кријешторца, у духу дјеловања Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). Касније ће овај одред бити преформиран у Муслиманску милицију. Послије партизанског покушаја ослобођења Сјенице и њиховог страдања крајем децембра 1941. године, предсједник Управног одбора Сјенице, Хасан Звиздић, успоставио је контакт са тадашњим четничким командантом Златарског (Нововарошког) среза, поручником Вуком Калаитом, каснијим командантом 2. милешевског корпуса ЈВуО, и са њим се договорио о ненападању и одбрани од партизана. Такви договори су склопљени и са другим локалним четничким командантима у Сјеничком срезу – потпоручником Миланом Шекуларцем из Чедова, попом и резервним наредником Селимиром Поповићем из Штавља и поручником Слободаном Киковићем из Лопижа. А са поручником Калаитом договор су имале и муслиманске вође на територији општине Кладница. Ти договори су поштовани до краја рата на подручју тадашњег Сјеничког среза. У октобру 1944. године четничке јединице под командом капетана Вука Калаита и кладничке муслиманске милиције заједно су водиле борбе са партизанима који су наступали од Ивањице и Златибора.
Занимљиво је писмо најугледнијих нововарошких муслимана упућено предсједнику Управног одбора Хасан-аги Звиздићу у Сјеницу, у којем се жале на комунисте да својом пропагандом усмјеравају неке муслимане у борбу против четника који под командом поручника Вука Калаита не чине ништа лоше муслиманима, већ их, напротив, штите. То писмо је потписало 28 грађана Нове Вароши, међу којима су неки нечитки, па наводимо оне чији су потписи јасни: Хафиз Мустафа Ибишбеговић, Хајро С. Бербовић, Салих Хаџимуртезић, Алија Билалагић, Ибрахим Хаџибеговић, Омер Салихбеговић, Хусеин Долмагић, Мехмед Бегић, Бећир Туркмановић, Махмут Кавазовић, Бећир Ибровић, Мујо Хаџиибрахимовић, Авдо Авдагић, Мехмед Тировић и др.
Стравични усташки злочини над Србима забринули су и окупаторе, јер су због тога многи Срби, па и муслимани, прилазили и партизанима и четницима. И то је био један од разлога да четници добију налог да ступе у контакт са муслиманским милицијама. Та сарадња, иницирана од Врховне команде и лично генерала Драже Михаиловића, датира од љета 1942. године, када су успостављени први контакти муслимана са представницима четничког покрета на Мајевици, затим у крајевима Требаве, Тузле, Озрена и Зенице како би се тамо успоставио ред и мир.
Међу муслиманима у Херцеговини посебно се истакао љекар из Невесиња, др Исмет Поповац, који је хвалио Михаиловићево „исправно становиште у погледу муслимана“.
У бројним лецима позивају се муслимани у четничке јединице. Тако је у једном од њих писало: „Забијте глогов колац овоме демону – усташама. Супротставите се Павелићевој машинерији која је свјесно и несвјесно уништила већ преко 100.000 живота. Растурите у неповрат овај жалосни циркус у којем су муслимани били и тореадори и бикови. Крените путем Хаџи Лоје, Салиха Форте и Али-паше Ризванбеговића. Дванаести је час да спашавате што се спасити да, јер је куцнуо час пречишћавања, исправљања историјских грешака и стварања нових појмова и назора…“
ИЗВОР: Компсинфо