Зашто САД заиста не желе мир у Украјини

АУТОР: Николај Петров

Амерички председник Џо Бајден не жели мир у Украјини, изјавио је генерал Леонардо Трикарико, бивши начелник штаба италијанског ваздухопловства у етеру италијанског ТВ канала „La7“. „Мислим да је то управо корен проблема“, рекао је он. Реч „преговори“ никада се није чула са усана Бајдена, Столтенберга, државног секретара Блинкена, Џонсона, представника балтичких земаља, Пољске…“.

„Нико,“ нагласио је, „никада није учинио озбиљан и структурални покушај да преговори крену на прави начин. Ово посебно важи за земље које сам већ поменуо. Ако погледамо све јавне – или нејавне – говоре особа које сам поменуо, у њима нећемо наћи речи „прекид ватре“, „преговори“, „не оружју“.

„Зашто?“ упита га је водитељ. „Зато што“, одговорио је генерал, „они очигледно уопште не желе мир. Знам о чему причам. Џо Бајден не жели мир, а ако га Џо Бајден неће, онда га неће ни други… Столтенберг је гласноговорник Џоа Бајдена. А Британци у својој категоричности и агресивности чак и надмашују Американце“.

„Шта Бајден жели?“ — опет упита водитељ. „Бајден жели да види пораженог Путина. Оно што већ постоји није му довољно. Зато што је Путин изгубио 1991. и морао је да седи код куће и да се не помера, јер тако треба да се понаша неко ко је изгубио рат. А он се, напротив, активирао у Сирији и на Медитерану, и то је почело да ствара непријатности, јер је испунио просторе које су САД оставиле празне.“

Јасно је, наравно, да 1991. никакав Путин ништа није изгубио, из простог разлога што још није био на власти у Русији. А чињеница да чак ни високо рангирани војни човек у Европи не зна тако једноставне ствари још једном говори о квалитету садашње владајуће елите на Западу. Међутим, његово признање је разоткривајуће. Ако такав генерал, који је био свестан свих НАТО планова за Русију, признаје да онај ко заправо води овај војни савез не жели мир, онда то заправо још једном потврђује његову агресивност.

Међутим, одавно је познато да актуелни председник САД не жели мир у Украјини, већ тера америчку марионету Зеленског да се бори до „последњег Украјинца“. Али поента овде уопште није у самом Бајдену.

Седамдесетдеветогодишњи председник САД, који готово свакодневно показује знаке деменције, већ постаје предмет исмевања код куће. Председник Бајден је 14. априла, обраћајући се својим присталицама у Гринсбороу у Северној Каролини, изненада објавио да је „стопостотни професор“ на Универзитету Пенсилваније, иако тамо никада није предавао. Након што је завршио говор, окренуо се и пружио руку за руковање. Али тамо није било никога. Збуњен, мало је оклевао, а онда је окренуо леђа публици и ћутке отишао.

Такве необичности у понашању шефа номинално најмоћније државе на планети примећују се одавно. Још пре избора „Вашингтон пост“ је објавио чланак са списком апсурда од стране Бајдена. Дакле, говорећи у Јужној Каролини, он је погрешно навео за коју функцију се кандидовао, наводећи: „Ја сам Џо Бајден. Ја сам демократски кандидат за Сенат САД“. Бајден је три пута рекао да је ухапшен у Јужној Африци док је покушавао да посети Нелсона Манделу у затвору, али се то никада није догодило. Тврдио је да је „радио са кинеским лидером Денг Сјаопингом на Париском климатском споразуму“ када је Денг Сјаопинг умро 1997. и када је Париски споразум потписан 2015. године. Он је навео да је од 2007. „150 милиона људи убијено” ватреним оружјем у САД – то је скоро половина америчке популације, итд. итд.

„Дубока држава“

Дакле, чињеница да таква особа и даље води САД тера нас да поново поставимо сасвим разумно питање: да ли он сам управља државом?

Разговори о томе да САД заправо управља „дубока држава“, тј. да је олигархијски естаблишмент, у ствари, одавно зауздао државу. Истовремено, стално се појављују нова имена и појављују се нови докази да је то тако.

Стратегију САД заправо одређује олигархијска бирократија „дубоке Америке“, пише, на пример, турски лист „Сабах“.

„Упркос ‘председницима’ који долазе и одлазе, ‘велику стратегију’ и даље води олигархијска бирократија ‘дубоке Америке’ коју чине оружане компаније, теренски команданти Пентагона и финансијски кругови“, пише аутор чланка Берјан Тутар. „У ствари, сви исти кадрови који су измислили инвазије на Ирак и Авганистан, са својим старим површним сценаријима, овога пута се појављују пред нама у контексту украјинске кризе, тајванског проблема, проблема источног Туркестана и игре са Грчком. Још од Џорџа В. Буша, који је извршио инвазију на Авганистан и Ирак под изговором напада 11. септембра 2001, они су наставили да следе исту стратегију са истим особљем упркос различитим председницима.”

„У овом чланку“, наставља Берјан Тутар, „навешћемо три имена из неприкосновеног фонда „дубоке САД“… Прво од њих је Викторија Нуланд, која је од 2013. године заменица државног секретара САД. Од 2000. до 2003. Нуланд је била представница САД у НАТО-у, а од 2003. до 2005. саветница за националну безбедност заменика Буша млађег Дика Чејнија, који је био један од архитеката инвазије на Ирак.

Овде треба поменути и једног од неоконзервативних стратега, Роберта Кагана, који је супруг Нуланд. Каган, који сада изгледа као либерални јастреб, био је главни покретач лажи које су САД користиле као изговор за инвазију на Ирак у часопису „Weekly Standard“, који се сматра упориштем неоконзервативаца.

Упркос свим овим грешкама и лажима, под Бараком Обамом, који је дошао после Буша, Кејган и Нуланд су се уздигли. Нуланд, 60 година, која говори руски и француски, именована је за подсекретара за европска и евроазијска питања 2013. године и наставља да обавља те функције. Сада је позната као краљица евроазијске политике САД, циљајући на Русију, Кину и Турску. Ове личности су задржале своје место под Доналдом Трампом. Са доласком Џоа Бајдена, њихове дубоке позиције су такође остале непромењене.

Две владе

Међутим, америчка политика у источном Медитерану и азијско-пацифичком региону, вођена овим кадровима је ван додира са реалношћу, а која циља Турску, Русију, Кину и Иран, те ће се завршити поразом, као и њихова стратегија за рат против тероризма, закључује „Сабах“. И, додајмо, завршиће се поразом Вашингтона у Украјини.

„Имамо две одвојене владе“, рекао је за „FoxNews“ Мајкл Флин, бивши амерички саветник за националну безбедност. – Једна се бира и обавља функције. Друга постоји унутар Вашингтона, за њу не постоје правила, нема шефова, осим њих самих. Управо ова власт не жели мир у Украјини, већ жели да настави да влада светом, изазивајући свуда ратове и сукобе.

Поступци Вашингтона показују да САД не желе завршетак руске специјалне операције у Украјини и деескалацију сукоба, закључује кинеско издање „Global Times“. „САД“, пише лист, „не желе да Русија и Украјина мирно коегзистирају“.

О томе пре свега сведочи неспремност Беле куће да се понаша као гарант безбедности испред Кијева, иако ће такав корак значајно унапредити преговарачки процес. Истовремено, Америка наставља да испоручује велике количине смртоносног оружја и другу војну помоћ, што Украјину чини још више зависном од Запада, подсећа „GT“.

Према професору кинеског Универзитета спољних послова Ли Хајдонгу, америчка политика је у овом тренутку усмерена на покушај да се остваре два циља: јачање контроле над Европом и слабљење Русије.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.stoletie.ru/politika/kto_upravlajet_amerikoj_293.htm

One thought on “Ко влада Америком?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.