Зависност од америчког течног природног гаса (ТПГ) – потенцијална је рањивост у ери све већег геополитичког преуређења
- Брисел би, уместо конфронтације са Русијом и санкција, требало да се бави све мањим шансама за економску конкурентност у наредној деценији. У супротном – Европу ће сахранити сама Европа.
АУТОР: Елена Пустовојтова
Од јануара ове године Европа је анализирала резултате истраживања Европског института за студије безбедности Европске уније (European Union Institute for Security Studies – EUISS), свог аналитичког центра за спољну политику и безбедност. Брисел је затворио приступ овом документу на интернету, али је ипак било познато оно главно: „Глобални ризици за ЕУ“ постали су прво велико свеевропско истраживање усмерено на процену експертског виђења безбедносних претњи по блок, које ће идентификовати најозбиљније претње за ЕУ. А чему је Европа била изложена до јутра 28. фебруара, када су америчке и израелске снаге започеле бомбардовање Ирана?
Ево чему: „…у 2026. години главна претња безбедности биће извођење великог удара на критичну инфраструктуру ЕУ – подводна саботажа, искључење електромрежа и слично.“ Ко би то могао да учини – одавно није питање. И још једна конкретна опасност: „…прекид ватре у Украјини под руским условима, одустајање САД од безбедносних гаранција европским савезницима и нове војне акције Русије у суседним државама које нису чланице НАТО-а.“
Манијакална усмереност европских експерата на Украјину, која је постала „топовско месо“ у настојању Европе да профитира „на руски рачун“, одавно је јасна. Управо она заклања очигледну перспективу губитка не руског, већ сопственог, бриселског утицаја у свету. Уједињеној Европи не прети Москва, већ економска катастрофа. Крајем прошле године само пет европских економија бележило је раст већи од 3%, док њих четрнаест није достигло ни 1%. Немачка, заједно са Финском и Луксембургом, суочила се чак и са падом производње. Седамнаест од двадесет седам држава такозваног „европског врта“ Жозепа Бореља није достигло минимални праг раста од 2% неопходан за дугорочно очување животног стандарда – просечна годишња стопа раста БДП-а у ЕУ износила је свега 1,4%.
Ови подаци указују на системске проблеме који Европу воде ка индустријској деградацији. Најтеже је у Немачкој, где комбинација негативног раста и рекордно ниске незапослености од 3,8% представља макроекономски парадокс који указује на озбиљне структурне проблеме. Већина европских држава суочава се са буџетским дефицитом, што у условима растуће инфлације приморава владе да воде рестриктивнију фискалну политику, а немачка економија је први кандидат за стагфлацију. Како закључује EUISS, „цела Европа се налази на раскршћу, и без одлучних структурних мера њена економија може дуго остати у стању индустријског сиромаштва из којег ће се тешко извући“.
Погледајмо елементе надолазеће кризе.
У Бриселу сматрају да су Сједињене Државе кључни фактор. Како преноси Bloomberg, главни ослонац Брисела упозорио је ЕУ да тежња ка увођењу правила „Произведено у Европи“, ради подстицања сопствене индустрије након Трампових царина, „неправедно утиче на трговину и подрива трансатлантску одбрану“. Може ли Брисел да одговори на такав притисак Беле куће? Не може. Ова правила подразумевају коришћење европских технологија које се сматрају стратешким и неопходним за борбу против деиндустријализације. Немачка индустрија је, захваљујући Доналду Трампу, прошле године изгубила 120.000 радних места. Захтев да се око 70% компоненти сваког аутомобила производи локално могао би да заустави губитак радних места и подржи домаће компаније. Сличне мере у производњи челика и технологија допринеле би краћим и независнијим ланцима снабдевања. Тренутно, како наводи аналитички центар Bruegel, чак четири петине капацитета за производњу батерија у ЕУ припада јужнокорејским компанијама, док Кина доминира тржиштем соларних панела.
Након 28. фебруара, пред Бриселом се поставило ново питање: шта Европа треба да ради сада када САД и Израел прекрајају Блиски исток? Исти EUISS признаје да је „реакција Европе била обележена шоком, скептицизмом и усмереношћу на унутрашње проблеме. Као и често у Европи, расправа се води о томе како тумачити догађаје, а не шта предузети“.
Брисел остаје доследан себи – жели да управља: „ЕУ мора хитно инвестирати у коалицију са овим земљама (САД и Израелом), као и са Турском, Великом Британијом, Индијом, Кином и другима. Приоритет је дипломатска иницијатива која би омогућила Трампу и Ирану излаз из конфликта. Европа може иницирати дипломатски самит у Ријаду, Истанбулу или другом месту у региону након отварања ваздушног простора.“
Помпезном политичком реториком Брисел покушава да прикрије своју енергетску рањивост која подрива економију читавог блока. Најрационалније решење било би враћање увозу руских енергената – и то је, по овој анализи, неизбежно. Односи са Вашингтоном показали су да енергетика може бити средство политичког притиска. Упркос томе, 26. јануара министри енергетике ЕУ усвојили су закон о постепеном укидању увоза руског гаса и ТПГ-а до краја 2027. године.
САД су у међувремену постале доминантан снабдевач ТПГ-ом: 2025. године испоручиле су 82 милијарде кубних метара – око 58% укупног увоза ТПГ-а у ЕУ и 27% укупне потрошње гаса. То је готово четири пута више него 2021.
Немачки Berliner Zeitung већ сада указује да би „Северни ток“ могао бити обновљен. Централна и југоисточна Европа постале су најрањивије због удаљености од ЛНГ терминала и зависности од гасовода. Губитак руског гаса преко „Турског тока“ погодио би Бугарску и централну Европу. Алтернативни правци постоје, али раде на граници капацитета, што значи да сваки поремећај може изазвати несташице.
Зависност од америчког ТПГ-а остаје озбиљан ризик у условима све сложенијих трансатлантских односа. Америчка стратегија националне безбедности за 2025. јасно наглашава енергетску доминацију као средство геополитичког утицаја.
ЕУ је покушала да диверсификује снабдевање ослањајући се на Катар и УАЕ, али су геополитички догађаји све те планове довели у питање. Инциденти у Ормузском мореузу, укључујући нападе на танкере и минирање, додатно су угрозили глобалне ланце снабдевања.
Алтернативни извори гаса за Европу су ограничени:
– Јужни гасни коридор из Азербејџана је већ готово у потпуности уговорен
– Алжир и Либија имају ограничења због унутрашњих проблема
– Норвешка ради на максимуму капацитета
– Аустралијски ТПГ је прескуп за европско тржиште
– Румунија ће тек делимично допринети снабдевању
Закључак је да у овој деценији Европа не може значајно да смањи зависност од америчког ТПГ-а, нити да се врати на цене гаса пре 2022. године. Високе цене наставиће да оптерећују индустрију, смањују конкурентност и подстичу пресељење производње.
Због тога, сматрају неки немачки аналитичари, повратак руског гаса у енергетски баланс Европе у будућности остаје могућ – уз услов нормализације односа.
Berliner Zeitung закључује да се планови попут REPowerEU могу ревидирати ако високе цене наставе да гуше индустрију, јер би постојећа инфраструктура могла поново учинити руски гас привлачним.
Брисел би, уместо конфронтације са Русијом и санкција, требало да се бави све мањим шансама за економску конкурентност у наредној деценији. У супротном – Европу ће сахранити сама Европа.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/03/18/kto-pokhoronit-bryusselskuyu-evropu.html