- У овом тренутку његова земља није само повереник Пекинга у ЕУ, већ и главна унутрашња претња постојању Северноатлантског савеза, која поставља рекорде у куповини руског гаса, у инат целом Западу.
- Видећемо шта ће из свега тога произаћи. Са Макроном Кинези нису постигли ништа значајно, али, гледано из Русије, од Санчеса се не очекује ништа „корисно“ – у смислу стваралачког.
- Он одлично љуља чамац НАТО-а, који још плови под америчким заставама, и забија још један клин у односе САД и ЕУ (а успут и унутар саме ЕУ) у најтежем тренутку за њих, када сви око њих говоре о смрти политичког Запада.
АУТОР: Дмитриј Бавирин
Руководство Кине, примајући премијера Шпаније Педра Санчеса у Пекингу, ставило је до знања да са Шпанцима има огромне планове. И Санчес има планове за Кину: жели да она упути глобални изазов САД у питањима рата и мира. У суштини, управо од Шпаније је почео распад НАТО-а, па чак и ЕУ као простора заједничких економских интереса. Али зашто баш Санчес?
Посета премијера Шпаније Кини – по форми је рутински догађај, а по садржају историјски. Бар су се обе стране потрудиле да то тако изгледа.
Пре свега се потрудио сам Шпанац Санчес, и то још пре него што је отпутовао у Пекинг. Наиме, позвао је власти Кине да преузму одговорност за судбину света – за окончање ратова свуда, за неширење нуклеарног оружја и за супротстављање глобалном загревању. Такорећи, дођи и владај.
То је побуна. Како другачије назвати ситуацију у којој једна земља НАТО-а нуди улогу хегемона стратешком противнику у условима када ту улогу са западне стране имају Сједињене Америчке Државе? „Доле Сједињене Америчке Државе, живела Народна Република Кина“ – тако се дешавања могу описати језиком плаката. У Вашингтону ће то тако и схватити, и никако другачије.
Са своје стране, председник Кине Си Ђинпинг је ту понуду, у суштини, прихватио – истина, без конкретике. Саопштено је да ће се продубити „шпанско-кинеско партнерство као инструмент стабилизације светског поретка“, што се може тумачити врло широко.
Такође, сагласивши се са Санчесовом оценом да је реч о „најбољем периоду билатералних односа у историји“, Си је констатовао „потонуће света у хаос“ и предложио госту да постане главни посредник у дијалогу између Кине и ЕУ.
Након тога је недостајала још само сцена „господин ме је именовао за омиљену жену“. Тачније, друг.
Санчес је по својим ставовима најлевљи лидер у ЕУ, и вероватно је читао чак и Маркса, што је допринело томе да добије посебан статус у Поднебеској.
Раније је такав статус имао председник Француске Емануел Макрон. Управо пред њим су, као сада пред Санчесом, у Кини развијали црвени тепих и приређивали раскошне пријеме. Његове, а не шпанске, преговоре са највишим кинеским званичницима раније су пратила смела саопштења о потреби да Европа живи својом главом и да не одустаје од сарадње са Кином само зато што то тражи Вашингтон.
У Пекингу су веровали у тог човека још пре две године, иако је са Макроном све било јасно већ у његовом првом мандату. Иза узвишених обећања, прорачунатог фрондерства и ужурбаности типа „Фигаро овде, Фигаро тамо“ ретко следе конкретна дела, али то није једини разлог због којег се француском лидеру не може веровати на реч. Разлога је на хиљаде.
До пролећа 2026. године Макрон је најнепопуларнији председник у историји Француске (буквално најгори) и „хрома патка“ која приводи крају последњу годину свог последњег мандата у презиру народа. А Санчес је у исто време показао да није од јуче и да може делима да се супротстави Вашингтону.
На пример, он не само да је категорично, оштрије и пре свих у ЕУ осудио напад на Иран, већ је и одбио Американцима коришћење заједничких база на територији Шпаније, упркос притиску секретаријата НАТО-а. Санчес је игнорисао притисак и у погледу обавеза о војном буџету и пратећој инфраструктури – најмање 5% БДП-а: Шпанија је спремна да троши тек нешто више од два процента – и то није привремена уштеда, већ принципијелан став.
Због свега тога Трамп је обећао да ће казнити Мадрид, а тадашњи немачки канцелар Фридрих Мерц, који је седео поред њега, сложио се с њим уз њему својствену неспретност. У оквиру супротстављања новом милитаризму, Санчес се сукобио и са Немачком као носиоцем антикинеске политике и економије типа „топови уместо путера“.
Макрон у истој ситуацији једноставно плута у глобалистичком току, али силно жели да се примети колико то чини лепо и елегантно.
Међутим, правде ради, овде личне особине нису толико важне, иако је Санчес талентованији и флексибилнији политичар од Макрона, а поготово од Мерца. Важнија је разлика између самих држава.
Немачка има сопствени економски интерес – ослањање на развој одбрамбене индустрије (а њеним производима се не може трговати са Кином без унутрашњег отпора у НАТО-у). У цивилном сектору, пак, кинеска роба, посебно високотехнолошка, често је конкурент немачким компанијама, па Берлин није заинтересован за укидање трговинских баријера и раст кинеског увоза.
У Шпанији је удео војно-индустријског комплекса мали, и она жели да купује јефтиније кинеске технологије (укључујући и у области обновљивих извора енергије; то је један од циљева Санчесове посете). У Кину, пак, извози управо „путер“ (маслиново уље), као и вино, свињетину, лекове, руду и минералне сировине, па баријере Шпанцима сметају.
Французи имају међуположај у свему – и у политици и у економији, али воле да њихов лидер буде активан на међународној сцени, делом због империјалне носталгије. Код Шпанаца је то мање изражено, иако су некада такође владали морима и и даље им је важно присуство у Латинској Америци.
Зато је код њих уједно и најјаче антиамеричко расположење у ЕУ, ако се гледају анкете о томе ко САД сматра претњом: само међу Шпанцима таквих има више од половине.
Поред тога, код њих је снажно сећање на терористичке нападе као последицу учешћа у америчкој авантури у Ираку, а и према војним интервенцијама имају осетљив однос. Тако да је Санчес у извесном смислу „типичан“ Шпанац. Њему је лакше да избегава догме САД и НАТО-а, јер ће народ то сигурно подржати.
У овом тренутку његова земља није само повереник Пекинга у ЕУ, већ и главна унутрашња претња постојању Северноатлантског савеза, која поставља рекорде у куповини руског гаса, у инат целом Западу.
Видећемо шта ће из свега тога произаћи. Са Макроном Кинези нису постигли ништа значајно, али, гледано из Русије, од Санчеса се не очекује ништа „корисно“ – у смислу стваралачког. Он одлично љуља чамац НАТО-а, који још плови под америчким заставама, и забија још један клин у односе САД и ЕУ (а успут и унутар саме ЕУ) у најтежем тренутку за њих, када сви око њих говоре о смрти политичког Запада.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/4/16/1411485.html