- Руску делегацију, испред Црноморско-дунавског бродарства, предводили су Ј. Ј. Гагарин Стурџа, који је поседовао акције српског бродарства од 2.000 рубаља, а српске акције су биле у власништву познатог политичара Ђорђа Генчића, као и представника Управе железница Србије Михаила Николића и Владимира Маровића који су представљали одбор Српског бродарства.
- Током састанка српског и Црноморско-дунавског бродарства потписан је обострано користан уговор о успостављању директне везе преко Кладова.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Српско Кладово би за своје име могло благодарити околности да се ради о идеалним локацијама за истовар терета, његово ускладиштење, сортирање и најзад претовар у велике бродове способне за пловидбу ка Црном мору. У супротним ситуацијама, када би трговачки пут водио узводно, Кладово је одредиште за претовар на мала пловила ради лакшег савладавања ђердапских пловидбених препрека у виду брзака, вирова, теснаца, речних стена и спрудова. У руском језику “кладоваја“- смочница, остава, спремиште, “клад“- пртљаг, терет, као и у српском “склад“, “складиште“ термини су изведени из заједничког корена, изворне старословенске речи “класти“, “кладати“- стављати, полагати, налагати, метати, што нас води и до термина “клас“- израђати. Други сегмент овог израза, у смислу стасавања, важећи за зидање, што чини савремено значење руске речи “кладка“, асоцира и на постојање неке старије грађевине на тлу средњовековног Кладова, у чему, како је претходно показано, ово подручје не оскудева. Словенски корени речи Кладово одржали су се и у називима места Кладоруп у Бугарској, Кладње у Хрватској, Кладањ у Босни, Кладурово у ђердапском залеђу, Кладово у Русији, североисточно од Москве, Кладово у Републици Бујратији- Баргузински реон /ово Кладово познато је по пећинским цртежима из IV миленијума п.н.е/, Кладово у предграђу Берлина, некада обитавалиште Лужичких Срба…
Крај 19. и почетак 20.века донели су нови замах на плану привредних и политичких веза између Русије и Србије. Значајна тачка овдашњег руског света било је управо Кладово.
1890.г. издата је повластица “Црноморско-дунавском праобродском друштву“ као стожеру унапређења партнерства двеју држава.
Повластица руском паробродском друштву
-Српско паробродско друштво-
Београд, 15. Априла 1890.
Скупштина је већ одавно на друтом читању једногласно усвојила повластицу руском „Црноморско-дунавском паробродском друштву кнеза Гагарина“, ком се даје на 15 година повластица, да у Београду Кладову подигне велика стоваришта руског каменог уља (петролеума). Кнез Гагарин може у Србију увозити и манипулисати руским петролеумом као транзитним еспапом, а да за исти не плаћа царине и других пореза. Само за ону количину руског петролеума, што се у Србији потроши, платиће обичну царину и друге намете.
Кнезу Гагарину дато је право, да за своје предузеће може из Русије за десет година увозити бесплатно свакојаке машине друге опреме. Српска влада обећала је, да ће му уступити бесплатно нужно земљиште, које му за његово предузеће треба.
Јуче је потписало и одобрило намесништво повластицу кнезу Гагарину, коју је министарство народне привреде уручило овдашњем агенту Црноморско-дунавског паробродског друштва Петру Узелцу, који је положио прописану таксу. Кроз који дан биће одређено земљиште, где ће кнез Гагарин одмах приступити грађењу великих ревервоара за најмање 2,000.000 килограма петролеума, који ће на својим паробродима директно амо довозити. Предувећу кнеза Гагарина предстоји лепа и сигурна будућност.
Кнез Гагарин је већ признат као трговачки капацитет не само Русији него на далеко. Он је врло имућан човек, стоји на челу богатог акционог друштва паробродства, које је пре тога било његова својина. Сад има то друштво још доста крупну новчану помоћ од руске владе. Кнез Гагарин стоји у непосредној вези с произвођачима петролеума у Бакуи Батуму, па како има већ спремљене бродове, сад гради још четири шлепа, који ће са главног стоваришта Рени по Дунаву петролеум разносити, па како даље намерава да руским петролеумом на велико на све стране ради, то ће Београд од таквог предузећа велику корист имати, као што ће српске железнице, превозећи руски петролеум за Бугарску и Турску зараде добити.
Кнез мисли, да овде отвори велику трговину руским петролеумом, те стога ће дати правити бурад, сандуке блехане канте за исти, ту ће неколико стотина људи наћи зараде.
И Српска влада има лепу намеру: да оснује своје српско паробродско друштво, које би стојало вези друштвом кнеза Гагарина. Српска скупштина одобрила је пројект и одобрила врло згодну повластицу друштву, ком српска држава гарантира 6% сигурног дохода на уложени капитал. Таквом друштву, кад би се оно остварило, предстоји врло лепа будућност. Али како су српски трговци врло стегнути људи, немају воље за никакво подобно предузеће, капитали су скупи, нема предузетника, то се сумња, да ће се српско друштво за пловидбу ове године основати.
Ако се у Србији покаже мало воље, да се српско паробродско друштво оснује, то друго не преостаје, него да кнез Гагарин прошири своју пловидбу до Београда. Српском паробродском друштву осигурана је иначе будућност, особито кад би му држава уступила превоз од 19,000.000 килограма соли, која се за српску државу набавља из Румуније, а убудуће набављаће се и нека количина руске беле морске соли из Одесе. Ако у Србији схвате свој положај и стање, па ако отпочну на трговачком и другом привредном пољу озбиљније радити, има надежде, да ће се српске економне прилике поправити и да ће се врло брзо постигнути оно, што је до сад занемарено и проиграно.
Српска влада има воље и енергије, да у таквом правцу ради, али је опет све до српског трговачког света, који би морао да се живље креће и прометнији постане.
О појавним облицима и позадини присуства руског капитала на тлу Србије Јарослав Валеријанович ВИШЊАКОВ, Московски државни институт за међународне односе, Москва, у свом истраживачком раду “Енергетска политика Руског царства на Балкану крајем 19. и почетком 20.века“ пише:
“1881. године ступила је на снагу „Уредба о хитном теретном и путничком паробродском саобраћају између градова Одесе и Измаила са стајањем у Килији и Ренију“, а кнез Ј. Е. Гагарин-Стурдза (1846–1905) преузео је на себе обавезу да обавља ова путовања једним од својих бродова, паробродом „Олга“. Трговачка кућа „Кнез Јуриј Гагарин и Ко“ била је основана 1883. године и она је наставила путовања по Дунаву до Свиштова. Руска влада, придајући овом питању државни значај, сматрала је сврсисходним да паробродској компанији додели субвенцију у износу од 58.270 рубаља годишње. Међутим, за одржавање редовног превоза на одговарајућем нивоу, ни ова субвенција ни кнежева лична средства нису били довољни. Ово предузеће је 1886. године трансформисано у Акционарско друштво Црноморско-дунавског паробродарства које је постојало све до 1. септембра 1903. године. Његов оснивачки капитал износио је 655.000 рубаља, подељен на 2.650 регистрованих акција од по 250 рубаља. Према правилима, ово друштво је било дужно да обавља саобраћај између Одесе и Измаила и између Одесе и Свиштова, примајући за то 58.270 рубаља накнаде за једну миљу. Од 1888. године, уз постојеће линије Одеса– Измаил и Одеса–Свиштово, отпочела су редовна путовања на још три релације: Свиштово–Кладово, која је повезивала руске са српским лукама и с крајњом тачком аустријских железница код Оршаве, затим теретна линија Рени–Свиштово, којом је транспортован петролеј из Русије у подунавске земље, и линија преко реке Прут – од места Немцени до Ренија, намењена извозу житарица из Бесарабије. За ове сврхе, друштво је на располагању имало осам пароброда и 11 баржи (од тога четири танкера). У исто време била је повећана накнада за једну миљу и износила је укупно 121.350 рубаља и 60 копејки. Међутим, није све ишло како треба. Друштво је трпело значајне губитке, а оно само, будући да је тек формално било приватно, издржавало се од државног новца, добивши од 1887. до 1902. године скоро 5.000.000 рубаља из државне касе.
Током организације новог паробродског друштва није се могла избећи ни корупција, што је и непосредно пре отварања паробродског саобраћаја довело ово друштво у изузетно тежак положај. Приликом његове реорганизације 1886. године, Управни одбор Друштва откупио је од кнеза Гагарина, који је остао његов председник, стари инвентар за превисоку цену од 115.000 рубаља и исплатио му из основног капитала „оснивачку накнаду“ у износу од 171.000 рубаља, од чега 20.000 рубаља није било прокњижено. Тако се и пре отварања капитал Друштва смањио скоро за половину, тј. за 286.000 од укупно 655.000 рубаља. Предузеће је тиме лишено капитала и обртних средстава, а остао му је потпуно неупотребљив инвентар. Да би сакрио „оснивачку накнаду“ од власти и акционара, Управни одбор, који су скоро у целости чинили Гагаринови пријатељи, користећи пријатељске односе с члановима ревизионе комисије, самостално је, без знања акционара, наредио да се новац подели како на инвентар старих пароброда, тако и на од остатка основног капитала поново купљена пловила, повећавши цену тих пловила за више од 30%, што је довело до појаве губитака, изазваних превеликим одбицима на откуп вредности имовине…
Црноморско-дунавско паробродско друштво је 1888. године повећало свој основни капитал са 655.000 на 1.200.000 рубаља, а 1891. године издало је акције у вредности од 1.040.000 рубаља, које је у целости преузела влада, услед чега је представник Министарства финансија укључен у надзорни одбор. Међутим, те мере нису побољшале жалосно пословање Друштва. Владина ревизија његових послова је 1892. године пронашла губитак основног капитала у износу од 80.000 рубаља, због чега су девалвирале акције друштва с 250 на 150 рубаља, а истовремено су се издавале нове акције у износу од 342.000 рубаља, које је такође у потпуности откупила државна благајна. Током 1894. године уследило је још једно издавање акција, у износу од 100.050 рубаља, које је такође преузела државна благајна…
Значај који је руска влада придавала првобитно непрофитабилном паробродском друштву био је у директној вези с превирањима политичког живота у Београду и покушајима да се обнови руски утицај у Србији, који је у великој мери изгубљен после 1881. године. „Нови курс“ српског краља Милана Обреновића изазвао је велику системску кризу. Тимочка буна 1883. године и изгубљени рат против Бугарске 1885–1886. године, довели су га до абдикације у јануару 1889. године, у корист његовог дванаестогодишњег сина Александра. Он сам је напустио земљу. Од фебруара 1891. године на челу владе био је противник режима Обреновића који се тријумфално вратио из емиграције, истакнути српски политичар и вођа Народне радикалне странке, Никола Пашић. Исте године је, у пратњи Јована Ристића, вође Либералне странке, и Николе Пашића, млади Александар Обреновић посетио руску престоницу. Ови догађаји су погодовали, између осталог, и ширењу руско-српских привредних односа, тим пре што је исте 1891. године основано Српско паробродско друштво, чији је најбољи пароброд добио име по Николају II. До почетка 1902. друштво је имало 42 барже и осам пароброда…
Марта 1894. године је по питању успостављања конкретне сарадње у Одеси одржан састанак представника руских и српских железница и бродарства. На челу руске делегације, у име Црноморско-дунавског паробродског друштва, био је Ј. Е. Гагарин-Стурдза, који је поседовао акције Српског паробродског друштва у износу од 2.000 рубаља, а српску делегацију представљали су познати политичар Ђорђе Генчић, представник Управе српских железница Михаило Николић, као и Владимир Маровић, у име Управе Српског паробродског друштва. Током састанка Српског и Црноморско-дунавског паробродског друштва потписан је обострано користан уговор о успостављању директне везе преко Кладова…
Чини се да је потписивање овог споразума требало благотворно да утиче на делатност Црноморско-дунавског паробродског друштва и да допринесе јачању руског утицаја на Дунаву. Међутим, у то се умешала политика. Враћање Милану Обреновићу српског држављанства и права члана краљевске породице специјалним краљевским указом у априлу 1894. године, међу руским владајућим круговима наишло је на негативне реакције. У мају исте 1894. године укинут је тадашњи Устав и замењен је Уставом из 1869. године. Никола Пашић био је смењен с позиције представника Србије у Русији. Све то довело је до привременог замрзавања започете економске сарадње…
Црноморско-дунавско паробродско друштво је 1898. године добило једнократну помоћ у износу од 340.000 рубаља за куповину пароброда за нову линију Батум–Галац, која је била важна за продају руског петролеја и мазива у иностранству. Штавише, у повратку се могло превозити аустријско и румунско дрво које се користило за производњу сандука за петролеј. Истовремено, ревизијом послова Друштва откривен је велики број неправилности у финансијским извештајима, што је довело до смењивања генералног директора Друштва А. Д. Колокољцова, а такође и самог кнеза Гагарина, до смене директора у Управи од стране владе и именовања новог директорског одбора.32 Због „апсолутне неактивности, па чак и директног допуштања преступа“, отпуштен је и агент друштва у Београду, драгоман руске амбасаде М. В. Јуркјевич. Нови генерални директор је, на инсистирање С. Ј. Витеа, постао Е. Л. Кочетов. Промењене су и брзе саобраћајне линије: линија Одеса–Измаил продужена је до Вилкова, линија Одеса–Свиштово до Корабије, а затим до Кладова. Тако је друштво држало четири линије: Одеса–Измаил, Одеса–Корабија, Корабија–Кладово и Рени–Кладово, с накнадом за превоз од 225.820 рубаља и 35 копејки годишње, до 1898 године.
… Од 1. септембра 1903. године поново успостављено Дунавско паробродско друштво отворило је линије Одеса–Измаил, Одеса–Вилково, Одеса– Корабија, Корабија–Кладово, Рени–Кладово, Батум–Галац, с пристајањем у Ризи и Трапезунту. По уговору закљученом са српским државним монополом, Друштво је из Батума испоручивало годишње 300.000 пуда петролеја, ради чега је било купљено 12 танкера укупног капацитета око 200.000 пуда и изграђене су три пунионице – у Ренију, Свиштову и Кладову. Сва имовина Црноморско-дунавског паробродског друштва прешла је у руке Руског дунавског друштва, укључујући и 12 пароброда: „Кнез Гагарин“, „Бугарска“, „Рус“, „Свети Сергеј“, „Краљ Александар“, „Бесарабљанин“, „Гроф Игнатијев“, „Румунија“, „Србија“, „Патриота“, „Црна Гора“, а такође и 35 баржи различите тонаже….“
Јарослав Валеријанович ВИШЊАКОВ ЕНЕРГЕТСКА ПОЛИТИКА РУСКОГ ЦАРСТВА НА БАЛКАНУ КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
https://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/1%202023/TOKOVI%20ISTORIJE%201%202023%20VISNJAKOV_1.pdf
“Споразум са Руском империјом о трговини и бродарству, закључен је октобра 1893. године. Из Русије су га потписали изасланик Персиани и специјални руски представник В. И. Тимирјазев, а из Србије – министар трговине Р. Милошевић и министар спољних послова А. Николић. У њему се наводи да Влада Србије „задржава право да наметне државни монопол на продају следећих артикала: петролеја, папирних марамица, запаљивих шибица и алкохола од житарица и меласе”. За економске, а истовремено и политичке интересе Санкт Петербурга, посебно су били важни чланови 9. и 10. уговора, који су говорили да руски и српски бродови „без обзира на порекло и одредиште свог терета, уживају све погодности додељене бродовима најпријатељскије земље и њиховом терету”. Истовремено, поред споразума, у Београду је потписана и важна не само за руске, већ и за српске економске интересе „Декларација о успостављању директне везе између руског и српског бродарства дуж Дунава”, која предвиђа претовар превожене робе на железнице двеју држава по сниженој тарифи. На инсистирање Персианија, драгоман амбасаде Јуркевич је постављен на место агента Дунавског бродарства, према речима руског изасланика, „више пута је изјављивао да је вешто промовисао развој наших трговинских односа са Србијом, сналазећи се са свим странкама, што је политички важно”. Додатком уговора утврђене су снижене царине на увоз руске усољене рибе, керозина и чаја у Србију. Руска влада је заузврат увела повлашћену тарифу на увоз српске суве шљиве. У марту 1894. године, по питању успостављања конкретне сарадње, одржан је у Одеси конгрес представника руских и српских железница и бродарства. Руску делегацију, испред Црноморско-дунавског бродарства, предводили су Ј. Ј. Гагарин Стурџа, који је поседовао акције српског бродарства од 2.000 рубаља, а српске акције су биле у власништву познатог политичара Ђорђа Генчића, као и представника Управе железница Србије Михаила Николића и Владимира Маровића који су представљали одбор Српског бродарства. Током састанка српског и Црноморско-дунавског бродарства потписан је обострано користан уговор о успостављању директне везе преко Кладова. Тако је трговина са Русијом, упркос свим тешкоћама политичких односа крајем 19. века постала важан елемент у развоју земље. До почетка 20. века трговина између двеју земаља значајно је порасла. Изасланик у Београду Н. В. Чариков је истакао да је до краја пловидбе 1901. године на руским и српским паробродима превезено: рибе – 122.809 кг, минералног уља – 42.684 кг…“
https://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_book/2023/ips_evr_dunav/ips_evr_dunav-2023-ch17.pdf