- Али, ако тада коначно довођење СВО до позитивног исхода, односно стварна денацификација, јесте и победа Човека над киборгом.
- И она се неће видети само на територији Украјине, колико тамо где се формирају програми технофашизама, „зелених фашизама”, „укронацизама”.
- Центри доношења тих одлука налазе се тамо где се производе комплекси утицаја на масовну и групну свест, који ка тим фашизмима воде читаве државе и њихове савезе.
- Али у том ракурсу није једноставно очекивати тоталну денацификацију захваљујући само једној СВО. Њу, по свој прилици, треба допунити представљањем од стране Русије или, шире, „руске ноосфере” сопственог модела будућности, који је заснован на превентивном спречавању расцепа.
- Захваљујући тој способности, она ће привући активне присталице.
- Али ни то није довољно. Победиће онај ко, између осталог, не само да не заостане за „расцепљивачима” у разумевању механизама доминације над правилима, силама и смисловима, већ их и престигне у брзини доношења превентивних одлука.
АУТОР: Виталиј Волк
У недавном обраћању поводом „Дана Европе” у Фондацији Конрада Аденауера (сматра се структуром при странци ЦДУ) министар спољних послова СР Немачке Јохан Вадефул изложио је програм радикалне реформе Европске уније. Тон је био агресивно-наступајући. Министар је констатовао заостајање Европске уније у конкуренцији са САД и НР Кином за различита светска тржишта, одредио циљ — превазилажење тог јаза уз отежавајући фактор дубоке умешаности ЕУ у сукоб у Украјини — и предочио списак промена у политичкој, економској и правној структури ЕУ.
Вадефул је програм реформе свео на шест тачака. Главна међу њима јесте увођење у ЕУ флексибилног модела, који омогућава групама земаља, спремнијим за одлучне кораке по питањима која захтевају хитне мере, да се не обазиру на „оне који заостају”. Пре свега, Вадефул је усмерен на то да се одлучно убрза процес интензивне милитаризације Европе, пошто „у питањима безбедности принцип једногласности може довести ЕУ у положај који угрожава њено постојање”. Осим тога, у Вадефуловом „менију” налази се и интензивније проширење Европске уније путем увођења механизма постепеног чланства појединих земаља кандидата, уз давање дела права, али истовремено и уз коришћење њихових могућности.
И одмах је у јавност доспело обраћање канцелара Мерца лидерима ЕУ о додељивању Украјини посебног статуса придруженог члана. Зеленски је одбио такав предлог, упркос томе што, према писању немачких медија, тај статус готово подразумева кишобран члана 42.7 Лисабонског уговора, који обавезује земље Уније да пруже сву могућу војну и финансијску подршку земљи ЕУ која је постала жртва агресије. Уосталом, Мерцово писмо у контексту Вадефуловог програма представља први практични корак ка његовом спровођењу у живот, у којем се украјински преседан користи само као повод. Опасна украјинизација саме Немачке се наставља.
Вадефуловом програму претходила је званична презентација прве у историји СР Немачке „Војне стратегије Немачке”. То је план војне изградње Бундесвера. Он се суштински разликује од „Оперативног плана Немачке”, који постоји већ три године, али у својој основи садржи концепцију да сутрашња Немачка у сукобу са РФ није земља која ратује, већ логистичка преносна карика за оне трупе НАТО-а које ће бити пребациване са запада на исток, за евакуацију рањених преко територије СР Немачке итд. Дакле, реч је била о путевима, мостовима, болницама, о транспорту, возачима и медицинском особљу, као и о територијалним снагама које треба да обезбеде стабилност логистике. У војној стратегији, међутим, Немачка је учесница борбених дејстава, а Русија — противник. Иако је, када је министар одбране Борис Писторијус на конференцији за штампу представљао стратегију, поменуо не само Русију, већ и преседан Гренланда.
Стратегија је подељена на три етапе. Прва етапа — до 2029. године. Приоритет је масовно попуњавање војске људством и обезбеђивање војника смештајем, наоружањем, полигонима, транспортом итд. Циљ је 260 хиљада војника у активном саставу и 200 хиљада мотивисаних резервиста.
Следећа етапа, до 2035. године, јесу варијабилне стратегије изградње трупа, њихова обука, техничко опремање са рачуницом на различите варијанте сукоба. Идеолог флексибилног планирања је генерални инспектор Бундесвера Карстен Бројер, који инсистира на суштинској промени војног мишљења.
Трећа фаза — до 2039. године. До тог рока у потпуности треба да буде спроведена у живот теза канцелара Мерца да ће Бундесвер постати најјача конвенционална армија у Европи. То је армија са различитим високотехнолошким елементима, односно армија будућности. Ако је период од 2029. до 2035. године назван етапом „флексибилне изградње у складу са претњама”, онда се етапа од 2035. до 2039. године назива „Могућности прекосутрашњице”. Појавили су се стартапови који развијају чиповане инсекте, који могу да врше надзор, а можда и да обављају борбене функције. Почело се говорити о некаквим борбеним бубашвабама… „Могућности прекосутрашњице” — то је аутоматизовано оружје, роботи итд. А као узор телевизија приказује украјинске борбене роботе који наводно заробљавају читаве наше јединице.
Тако „Војна стратегија СР Немачке”, у суштини, предвиђа спремност армије за савремени рат до краја прве половине 2030-их година, односно до завршетка друге етапе. То је стратегија „рата не сутра”. Још недавно, на прослави 70-годишњице Бундесвера, Карстен Бројер је у програмском говору означио да се сукоб са РФ може очекивати 2029. године, а можда и 2039. године, односно „не сутра”. Такође је изнео тезу да ће се сукоб са великом вероватноћом развијати не по украјинском сценарију.
Али сада је Бројер јавно променио свој став. У интервјуу за „Зидојче цајтунг” рекао је да Русија већ до 2029. године може бити спремна да тестира војни потенцијал НАТО-а у Европи. И додао: „А можда и раније”. Осим тога, признао је да се у војној изградњи Немачке треба припремати и по принципу „fight tonight”, односно „рата ове ноћи”. А то је огроман уступак оној групи у штабовима и у политичком естаблишменту Немачке која управо гура концепцију „fight tonight”.
Предводник те групе је бивши шеф „Специјалног штаба ‘Украјина’” у Бундесверу, генерал Кристијан Фројдинг. Називали су га украјинским генералом у Бундесверу, јер је једном, током телевизијског наступа, рекао: „Ми морамо да ударамо у дубину територије Русије”, заборавивши да ипак представља Немачку, а не Украјину. А у октобру 2025. године именован је за команданта копнених снага целе Немачке. Ступивши на ту дужност, одмах је представио своју концепцију и објавио да је његов главни приоритет смањење могућег контакта јединица копнених снага Немачке при директном сукобу са руском пешадијом. За то је предложио стварање такве армије дронова различитог типа, који би најмање на дубини од 100 километара фронта доминирали у прибављању информација за артиљеријске системе и за ударне дронове, чије ће посаде бити укључене управо у састав артиљерије. То је потребно како би се минимизовао директан контакт „борац — борац”.
Генерал Фројдинг и група војних лица и политичара која стоји иза њега виде ситуацију тако да се неће морати чекати до 2039. године, па чак ни до 2035. године. Ако се шеф копнених снага СР Немачке припрема за прилично широк сукоб са РФ, то значи да су у његовом „портфељу” већ уграђене шеме како то може почети и како ће бити покренута машина конкретних војних дејстава. Сада Фројдингова група лобира за велике финансијске инјекције како би се, с једне стране, покренула брза производња оне технике која то омогућава, а с друге — да се у то пре свега укључе Украјинци, јер је генерал Фројдинг, за разлику од Бројера, управо присталица тезе да је Украјина кључни модел сукоба са Русијом.
У овом контексту треба поменути пензионисаног пуковника Генералштаба Родериха Кизеветера, политичара из Мерцове странке и из групе Фројдингових истомишљеника, подједнако активног у медијима као и генерал. Кизеветер, посланик Бундестага, ових дана је дао низ јавних изјава о томе да Европа треба да држи курс ка капитулацији и „нулирању садашње Русије”, како би њен народ „могао да почне од нуле и да заживи изнова, слободно”. А средином априла у парламенту је учествовао у расправи о захтеву странке „Зелени” за пооштравање мера према такозваној руској флоти из сенке на Балтику. Судећи по стенограму седнице, изнео је мисао да Немачка има озбиљан механизам за систематизацију мера на Балтику против РФ. Наиме, захваљујући радовима Института за одбрану и стратешка истраживања (GIDS) о питањима поморског, осигуравајућег и еколошког права, Берлин може да преузме улогу координатора деловања оних земаља које су већ предузеле конкретне мере против Русије на Балтику — Француске, Шведске, Финске и Естоније. То јест, захваљујући ономе што аутор ових редова назива инструментом „правне интервенције”, носилац таквог механизма, као прво, ствара шире поље за „легитимацију примене санкција, информационе и војне силе” и, као друго, преузима на себе улогу управљача, а не функцију извршиоца.
Светом већ дуго управљају они који умеју брже и писменије да стварају такве надградње над већ постојећим системима контроле. Реч је о доминацији у управљању правилима, управљању силом и управљању свешћу. А то значи да разумевање механизама „правних интервенција” није ништа мање важно од разумевања војних интервенција, јер прве у западном војно-економском и политичком мишљењу претходе другима, оне одређују могућа допуштена поља примене силе и проширују те границе.
Али вратимо се идејама генерала Фројдинга. Он гура пројекат даље интензивне украјинизације Немачке (аутор користи овај појам од краја двехиљадитих и почетка десетих година, када је, живећи у Немачкој и радећи у локалној новинарској и аналитичкој средини, посматрао како су се у њу кроз различите међународне програме уводили украјински активисти; а сада је украјинизација, као метастазе, стигла, и то сасвим званично, до војне сфере). То је претња из метафизичких и физичких разлога. Физички разлог се састоји у томе што су Украјинци који долазе у различите европске институције пасионарнији од Немаца који их окружују. Млади досељеници из Украјине већ су их тада набијали енергијом, пре свега својим схватањем западњаштва и европејства, у чијој основи заправо није било позитивно, већ негативно — „смрт империји”, „смрт Московљанину” као социјалном и антрополошком типу. И ако се у почетку смрт није доживљавала буквално, данас је та група уписана у Фројдингову концепцију да „ми, Немци, узимамо као основу украјинске моделе, технику испробану у Украјини, украјинске инструкторе, украјинску идеологију вођења борбе и њихове циљеве”. А концепција се поткрепљује стварањем „Војног украјинског центра” у Берлину, преко којег би, по Фројдинговој замисли, требало да се спроводи украјинизација не само војних технологија, већ и искуства Бундесвера и његовог духа.
Осим тога, „зелени фашизам” (видети чланак „Ништавна Немачка”, 20. 4. 2023) одлично се уклапа са украјинизацијом. Реализација идеје „негативног поретка”, односно идеје изградње некаквог система против нечега, из различитих разлога је много једноставнија него изградња система „за”. И данас је та идеја поретка „против свега руског, које се изједначава са беспоретком”, кроз украјински вектор већ унета у социјални геном Немачке. Та канцерогена ћелија ће нарушавати функционисање организма немачког друштва. Да, то није једина тенденција, али она постоји, и имунолошки систем друштва гутменша управо је према њој слаб.
Уосталом, могуће је и сасвим друго искушење украјинизације. Истих дана када је у СР Немачкој представљена стратегија Бундесвера, у САД се појавио манифест „Палантира”. Фирма „Палантир” основана је 2003. године. Њен основни посао јесте обрада великих електронских података и стварање профила социјалног понашања, деловања и кретања нас са вама. Сада фирма нуди услуге за вођење високотехнолошких ратова, али се првобитно представљала као произвођач софтвера за борбу против тероризма и комплексно одржавање безбедности. Тако „Палантир” себи приписује као заслугу 2024. годину и уништење многих лидера Хамаса у Гази од стране Израелаца. Успут је, истина, погинуо огроман број људи који нису имали везе са Хамасом, али Питера Тила и Алекса Карпа, руководиоце „Палантира”, то нарочито не брине. Ова фирма нуди значајне услуге службама безбедности у Европи, укључујући и Немачку.
У СР Немачкој се поводом те понуде већ више од годину дана води оштра расправа. Постоји бојазан да податке који се прикупљају у Немачкој „Палантир” пребацује у САД и тамо их обрађује за своје циљеве. Између осталог, и ради утицаја на европске изборе. Осим тога, у једном од три велика стартапа за војно-индустријски комплекс СР Немачке, за које је немачка влада сада издвојила новац, „Палантир” учествује као акционар. Али шта ако у случају часа „Ч” Тил буде могао, седећи у Америци, да искључи свој софтвер или, још горе, да искористи постојеће могућности за управљање немачким војним ресурсом у своје сврхе? То јест, фактички да преузме контролу над будућом високотехнолошком немачком војском. Посебно ако „Палантир” добије приступ аутоматизованом систему управљања борбом путем вештачке интелигенције.
Тил, Немац по пореклу, рођен у Немачкој, нуди поглед на свет који, на први поглед, противречи убеђењима данашњег „средњег Немца”, гутменша. Тил није присталица демократије, он није присталица многих аспеката европске родне политике. Он није склон да се ослања само на еколошко „зелено божанство”. Он се не ослања на финансијски шпекулативни капитал који стоји иза „зеленог фашизма”, већ на ресурсе нове економије великих података.
Тил и Карп нуде манифест од 21 тачке, у којем постоји мамац за Немачку. Тврди се да је епоха нуклеарног одвраћања завршена. На њено место долази епоха „Палантира”, односно вештачке интелигенције и технологија великих података, које ће управљати армијама, а у неком коначном облику уопште контролисати људске сукобе или одлуке. Зато ће улози у великој игри сада бити одређивани не технологијама данашњег дана, већ трансхуманистичким технологијама, односно онда када фактички актер друштва више неће бити човек као врста, већ некакво спајање човека са нечовечанским интелектом. И при томе Тил упозорава на Антихриста и нуди себе и свој тим као спаситеље. Он је сам опседнут идејом бесмртности. Завештао је да га замрзну, како би га једног дана одмрзли и оживели.
Исход је реинкарнација америчког пројекта „Технат” од пре сто година, али опремљеног идејом организованог раја вечног живота на Земљи уз помоћ не само вештачке интелигенције, већ уопште некакве механике одлука, од које ће сам човек бити ослобођен. Зашто? Зато што је, како се може разумети из Тилових светоназорских декларација, човек склон поједностављивању и копирању. А копира углавном лоше. Одатле многе невоље човечанства. „Ми ћемо”, каже Тил, „помоћу наших програма применити генетски инжењеринг, само не на нивоу гена, већ на нивоу свести, и ослободити човека тих непријатних биолошких последица. То јест, фактички ћемо спровести еугенику, створити нови тип елите” (познати немачки новинар Јирген Елзесер, коментаришући меморандум, назвао је то технофашизмом, за разлику од онога што аутор назива „зеленим европским фашизмом”). Али у таквој конструкцији мора постојати принцип шта сматрати лошим, а шта добрим. Тил тврди да је неопходан критеријум сврсисходности. Постоје културе које су нешто дале техничком напретку и доприносе му, а постоје културе које га коче. И оне међу њима које га коче — сувишне су на празнику живота. А највиша тачка техничког напретка постају технологије великих података и вештачке интелигенције. Ка тој тачки морамо ићи. То је механизам управљања одлукама, лишен људских мана. То и јесте спасење, а у суштини — програм новог Великог инквизитора.
Посебна тачка манифеста односила се непосредно на Немачку и Јапан. Немац Тил тврди да је била велика грешка сатерати Немачку испод лајсне осећањем кривице после 1945. године и да Немачку у Европи треба извести међу носиоце високотехнолошког света — оног поретка који већ прелази на следећу фазу у поређењу са епохом у којој се нуклеарна технологија сматрала највишом тачком. А Јапан, сходно томе, — на Истоку.
Манифест је, у суштини, декларација технофашизма (аутору се чини да је прецизнији назив — дата-фашизам), који као критеријум селекције не одређује расу, већ способност или неспособност за неку конкретну технолошку развијеност. Манифест није програм комерцијалне фирме, већ програм структуре која себе види као власт, која поседује огроман новац, политичку подршку, технологије, мрежне везе различитих нивоа и медијске ресурсе. Све заједно — колосалне могућности. То је тим не само небожитеља, већ људи који су, судећи по свему, заиста себе замислили као колективне спаситеље, богове на Земљи и творце нове врсте бића, која у маси — више нису сасвим људи, већ киборзи.
На данашњи дан имамо очигледан сукоб између тог тима (са његовим типом фашизма као технологије трансформације наше цивилизације) и европског „зеленог фашизма”, који се ограничава на задатак смене финансијско-индустријске доминанте, преласка на квалитативно други ниво контроле над друштвом, са поделом на нове парије и непарије, стварањем нових елита које сасвим другачије гледају на питање избора кога узети, а кога не узети „горе”, у лигу исправних управљача у име „доброг света” (тако је назван програм једног од великих глобалистичких фондова). То су такозвани глобалисти-менаџери, са једном од главних глава змаја у лондонском Ситију.
Тилов тим су такође глобалисти, само потпуно другачији. Они су предложили Немачкој да пређе из табора „менаџера” у табор технофашиста. Како ће Немац реаговати на перспективу да се поново нађе са „великим братом”, али само у новој технолошкој епохи? Овде је могућа диференцијација. Неће ли Немац-суверениста, који данас симпатише АфД, презире гутменше и не прихвата условно атлантски глобалистички вектор, прогутати мамац „генија технике и технологије”? Јер такав „класични Немац” види себе као мајстора уређених технологија. Тил му предлаже: не пропусти шансу да се нађеш међу новом светском елитом, иди у радионицу, направи тамо своју машину за будућност, организовану по нашем пројекту и уз поштовање технологије. Таква шанса може привући „класичног Немца” и тиме што ће му поново бити дата радионица, и тиме што је сама логика понуде „Палантира” такође технолошка и, у извесном смислу, линеарна. Логика преображаја света изгледа јасно, као ред у немачкој гаражи. И као поредак који је некада понудио фирер после безизлазних година хаоса и депресије. Тилова понуда адресирана је оном модулу који „класичног Немца” у Немцу организује ка „изму”, само сада више не по принципу нације. И није ли Фридрих Мерц већ прогутао тај мамац, видећи војску Немачке управо до 2039. године као најсавременију, аутоматизовану машину у Европи, макар и не захваљујући некаквим сувереним европским програмима вештачке интелигенције и анализе великих података?
Али ни то није крај ланца. Аутор допушта да оба конкурентска типа фашизма може да уједини оно што се понекад назива укронацизмом. Последњи спаја технолошку усмереност ка Западу, идеологију крајњег негативизма и порицања класичног хришћанства, па чак и монотеизма уопште, култове Црног сунца и хероја-киборга (сетимо се битака за Доњецки аеродром), националну изабраност и кастинску природу са вештинама уграђивања себе у глобалне антируске, антиросијске структуре и украјинизације тих структура. Управо флексибилни укронацизам може постати онај елемент који ће помирити технофашизам са „зеленим фашизмом”. То јест, спојити дигиталне технологије са идеологијом уништења, избављења од, по њиховом мишљењу, заосталих култура, пре свега од руске културе обједињујућег, непрекинутог, пушкинског, „недигиталног” мишљења. У укронацизму се може открити сопствени осећај надмоћи над Европљанима у разумевању питања повезаних управо са технологијама великих података, о којима говори Тил, и питања повезаних са савременим ратом. И данас видимо да Европљани, а пре свега Немци, сами отварају пред њим пут, што потврђују концепција и практична делатност „украјинског генерала” Фројдинга.
Зато се у случају, рецимо тако, непотпуног остварења циљева СВО не може искључити да ће настати варијанта глобалног фашизма, која ће ујединити Тилову идеологију, односно идеологију спасавања света кроз такозвани трансхуманизам-технофашизам, и идеологију „зеленог еврофашизма”, која ће се под тај кров повући управо преко украјинског мостића. То је сложена конструкција, али шеме које граде оператори одлука, који играју на западној страни међу учесницима великих процеса, управо су такве. Они иду по принципу сталног „расцепљивања претњи” и све већег усложњавања надградњи. На наше очи европски „зелени фашизам” добио је конкурента у облику двојника-антипода — нови фашизам, који је понудио свој манифест. Дата-фашизам, или технофашизам, као да конкурише европском „зеленом фашизму”, али и један и други су, заправо, производи расцепа глобализма на дипол, и оба виде исту ту Немачку у авангарди супротстављања нама, односно онима који не прихватају фашизам ни у каквом облику.
Али, ако тада коначно довођење СВО до позитивног исхода, односно стварна денацификација, јесте и победа Човека над киборгом. И она се неће видети само на територији Украјине, колико тамо где се формирају програми технофашизама, „зелених фашизама”, „укронацизама”. Центри доношења тих одлука налазе се тамо где се производе комплекси утицаја на масовну и групну свест, који ка тим фашизмима воде читаве државе и њихове савезе. Али у том ракурсу није једноставно очекивати тоталну денацификацију захваљујући само једној СВО. Њу, по свој прилици, треба допунити представљањем од стране Русије или, шире, „руске ноосфере” сопственог модела будућности, који је заснован на превентивном спречавању расцепа. Захваљујући тој способности, она ће привући активне присталице. Али ни то није довољно. Победиће онај ко, између осталог, не само да не заостане за „расцепљивачима” у разумевању механизама доминације над правилима, силама и смисловима, већ их и престигне у брзини доношења превентивних одлука.
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/kiberrejh