- Тако долазимо до сасвим предвидљиве и неизбежне теме историјске мисије Русије као Катехона и Трећег Рима, наслеђене од Византије и која чини религијски смисао постојања Руске империје.
- И неке друге теме овде више не може бити: испоставља се да „бели” патриотизам има свој универзални светоназорски темељ — то је православно хришћанство, и има своју универзалну идеолошку основу — то је идеја Русије као Катехона и Трећег Рима.
- Следствено томе, „бели” патриотизам има све основе да формира универзалну позитивну идеологију, која треба и може да представља директну конкуренцију свим другим универзалним идеологијама, како светском комунизму, тако и светском либерализму.
- Али да би те претензије биле макар колико реалне, саме „беле” патриоте морају да се определе за идеални лик богоугодне Русије будућности, који су спремне да понуде као једину истинску алтернативу како либералној, тако и комунистичкој утопији.
АУТОР: Аркадиј Малер
- Патриотизам није панацеја против грешака и јереси
Иако је од пада совјетске власти прошло већ тридесет пет година и сваки грађанин Русије је за то време имао све могућности да се подробно упозна са неспојивошћу комунистичке идеологије са стварним руским патриотизмом, специфични феномен „црвеног патриотизма” не само да не одлази у прошлост, већ добија нови замах чак и међу најмлађим генерацијама и подсећа на себе готово у свим идеолошким дискусијама. Наравно, са строго православног становишта у популарности „црвеног патриотизма” нема и не може бити ничег доброг; то је појава дубоког духовног оштећења, неретко у споју са елементарним историјским незнањем. Међутим, да би се ова појава разобличила макар у појединачној свести, „белим” патриотама не би требало само да бескрајно јадикују и гневе се због тога, већ да покушају да разумеју истинске, стварне идеолошке и психолошке мотиве апсолутне већине савремених руских присталица сваковрсне рекомунизације, то јест да разумеју унутрашњу логику „црвеног патриотизма” као таквог. Посебно наглашавам: реч је управо о руском „црвеном патриотизму”, а не о комунизму, социјализму и марксизму, јер већина опонената белог патриотизма јесу људи који сами себе искрено сматрају патриотама Русије, и то управо Велике Русије, а њихов спор са „белима” веома често не тиче се толико неких техничких и економских проблема, колико предности „Црвеног пројекта” управо са патриотског становишта у свим његовим варијантама — националној, државотворној, историјској, геополитичкој итд.
Са становишта веома многих „белих” патриота, сваки активан човек у Русији који у овој или оној мери оправдава комунистичку револуцију, комунистички терор и комунистичке вође — јесте убеђени „црвени”, комуниста, бољшевик, верни лењиниста, који обавезно мрзи дореволуционарну Русију и жели уништење целокупног њеног империјалног наслеђа. Узгред приметимо: на сличан начин многи патриоти, и „слева” и „здесна”, доживљавају све „либерале”. У стварности, то је потпуно наивна, примитивна, праволинијска представа, која многе „десне” патриоте уводи у лажну слику света и значајно слаби њихове полемичке позиције. Наравно, међу присталицама рекомунизације Русије постоје и сасвим прави, верни, дестиловани леви комунисти, који у Руској Федерацији постоје исто као и у било којој другој савременој европској земљи. Њих просто не може да не буде. Али апсолутна већина искрених присталица повратка црвене заставе над Кремљ, обнове споменика бољшевичким вођама на сваком углу и забране „антисовјетске пропаганде” — нису комунисти, већ такозвани „црвени патриоти”, то јест мање-више стихијске присталице оне сложено састављене, еклектичне, синкретичке идеологије која до данас нема један општеприхваћени назив и која се, у зависности од концептуалних нагласака, означава или као „совпатриотизам”, или као „сменовеховство”, или као „национал-бољшевизам”, или као „лево евроазијство”, или као „православни стаљинизам” и сл. И мада сви ови називи, на први поглед, звуче прилично специфично и маргинално, сама ова идеологија је од почетка деведесетих година била прави мејнстрим патриотске опозиције, а после легитимације „углачаног стаљинизма” у двехиљадитим годинама овај идеолошки синтез постао је опште место међу веома многим ревносним државотворцима, који чак и не слуте у каквој експлозивној мешавини, извините на патосу, тоне њихов мозак и пропада њихова душа.
Проучавању ове агресивно-противречне идеологије посвећено је мноштво истраживања; за сваког љубитеља руске филозофије то је одавно пређена и прежвакана тема, али за оне који између чисто „беле” и чисто „црвене” позиције не виде и не желе да виде никакве друге боје, тонове и полутонове, ова идеологија се доживљава или као нека привремена заблуда, или као цинична мимикрија „црвених” под патриотска расположења великоруске већине. Међутим, таква мимикрија има дугу историју: већ од својих првих корака совјетска власт је периодично кокетирала са руским великодржавним патриотизмом и то кокетирање се настављало кроз читаву совјетску историју. Зато су у својој основној маси данашњи „црвени патриоти” уопште нису цинични иницијатори, већ историјске жртве такве мимикрије: они су „црвену Русију” прихватили post factum, као нешто целовито, јединствено и недиференцирано, и за њих комунистички почетак у руској историји није акциденција, није нешто случајно и унето споља, већ потпуно неопходна и неодвојива компонента саме Русије као такве; штавише, то је њена историјска суштина, која је вековима сазревала кроз друга начела и наслаге, и у потпуности се испољила, открила, „расцветала” тек 1917. године, доводећи „истинску Русију” у потпуно сагласје са самом собом.
Зато, када „бели” патриоти оптужују „црвене” да они уопште нису патриоти, већ псеудопатриоти и уопште „непријатељи Русије”, за саме „црвене” те оптужбе звуче као празан звук. Јер ако су сви ти људи „непријатељи”, зашто онда они неизоставно наступају за бескомпромисну сувереност и максималну величину Русије? Зашто су сви они неизоставно „против Запада”, „против либерала”, „против масона”, „против рептилоида”, и у овом набрајању нема чак ни трунке ироније — то заиста јесте тако. Према томе, борити се против данашњег руског комунизма као да је реч о некој дошљачкој страној секти и као да је сваки поклоник Лењина заједно са њим управо изашао из запечаћеног вагона, а није рођен у земљи у којој је Лењин био главни идол током седамдесет година, у најмању руку је неефикасно, а у највећу — непоштено. У томе и јесте суштина: није тежња ка светској социјалној правди, није жудња за перманентном револуцијом, није мржња према светској буржоазији, већ управо безумна патриотска страст према земљи која се, у одговарајућој перцепцији, смртно поистоветила са „црвеном” јереси, неизбежно приморава и најразумније умове да одједном оправдавају и „црвену” револуцију, и „црвени” терор, и „црвене” вође у свим њиховим појавама. Разуме се, са правим, догматским марксизмом-лењинизмом ова идеологија има ништа више везе него са православним хришћанством: и једно и друго за њу нису ништа више до принудни реторички ресурс за полемичке циљеве у оба смера, при чему не баш удобан, не баш разумљив и не баш пријатан ресурс.
Полазећи од свега наведеног, најважније што „бели” патриоти морају да усвоје у вези са „црвеним патриотама” јесте чињеница да су и они патриоти Русије, и то не мање суверене и не мање велике Русије него у најсмелијим пројектима обнове Руске империје. Разлика је само у томе што је за „црвене патриоте” Русија немогућа и незамислива без комунизма, који за њих представља изворну идеолошку суштину Русије и рускости, сазревале многе векове и коначно откривене у пројекту СССР-а. У том смислу, „бели” и „црвени” патриоти имају различите Русије, али из те фундаменталне противречности никако не следи да међу њима нису могуће никакве дискусије — озбиљне дискусије су могуће и неопходне са свим одраслим и урачунљивим људима. И као што се међу „црвенима” могу срести бивши „бели”, тако је и међу „белима” увек било, има и биће бивших „црвених”, и уопште било каквих бивших, што је сасвим нормално и природно. Али да би такве дискусије уопште биле могуће, обе стране морају престати да једна другу доживљавају као свесне или несвесне непријатеље Русије. Прецизирам: овде није реч о наивном „помирењу белих и црвених”, већ само о неопходности да се разуме стварна позиција опонента и усвоји чињеница да тај опонент може у свему да греши, али да он нема ништа против Русије као такве; он не само да не тежи да је на било који начин ослаби или понизи, већ сам своју позицију доживљава као искључиво патриотску и великодржавну.
Рекло би се, у чему је ту проблем? А проблем је у томе што се међу веома многим људима, за које је патриотизам постао догматска основа њиховог погледа на свет, свако неслагање са њиховим ставовима готово по било ком питању доживљава као испољавање политичког непријатељства према њиховој родној земљи и њиховом родном народу, и зато је таквим људима немогуће да замисле да њихов опонент може просто у нечему да греши, а да уопште није непријатељ њихове земље и њиховог народа. У таквој „манихејској” слици света не може бити никаквих искрених заблуда, грешака, пропуста, никаквих личних склоности, елементарног недостатка знања и умећа, баналне интелектуалне и физичке лењости — ту постоји само вечни рат „наших” и „не-наших”, где је сваки човек готова борбена јединица, која се одавно определила за своју „линију фронта”, и где је све што он говори и ради условљено његовим учешћем у том вечном рату. Ради објективности приметимо да се представници такве конфронтационе свести могу срести готово у свакој идеолошкој средини; има их довољно и међу „либералима”, и више него довољно међу „левима”, али доживљај сваке опозиције сопственом мишљењу као испољавања унапред задатог непријатељства према својој земљи и свом народу среће се само код оних радикалних патриота за које се њихова земља или њихов народ уздижу у апсолутну метафизичку надвредност, аналогну самом Богу. При томе је веома важно приметити да се у свести појединачних патриота ова онтолошка позиција сасвим може спајати са најразличитијим универзалистичким учењима, почев од самог хришћанства, које они доживљавају просто као знак своје националне идентичности, као уобичајену „традиционалну” религију.
Навешћу један упечатљив пример. Једном сам једном руском православном свештенику објашњавао да је учење једног савременог филозофа суштински неспојиво са хришћанством, да је то читава енциклопедија јереси, на шта ме је тај свештеник сасвим добродушно упитао: „Па он је патриота Русије? Он није против Русије?” И тада сам схватио да је тај човек, наравно, канонски свештенослужитељ, али да по својим убеђењима уопште није православан, зато што за њега никакви аргументи из православне догматике немају никаквог значаја, а главни критеријум оцене било ког учења за њега постаје однос тог учења према Русији, као да је Русија сам Бог, сама Божанска Тројица. Ни мање ни више него Тројица, а можда и више од Тројице. Како ми је говорио оснивач Јужинског кружока Ј. В. Мамлејев: „Русија је оно што је с оне стране Апсолута…” И када сам одговорио том свештенику да је тај филозоф познат као веома ревностан патриота Русије, он уопште није разумео какве ја после тога примедбе имам на тог филозофа.
Наведени пример није нимало једини; тако расуђују веома многи патриоти, и „црвени” и „бели”, и управо зато у свакој расправи они стално оптужују своје опоненте за тајно или јавно непријатељство према Великој Русији. Јер чим би схватили да човек може бити ватрени руски патриота, а да се при томе принципијелно не слаже са њима у неким веома важним, судбоносним питањима за Русију, код њих би дошло до тешког когнитивног поремећаја: ако је неки човек „за Русију”, онда он увек мора бити у свему у праву; у криву по свим питањима он може бити само у случају ако је „против Русије”. Управо зато „црвени патриоти” непрестано понављају своју мантру: „антисовјетчик је увек русофоб”, са јасном алузијом да је сваки антисовјетчик, сходно томе, неруски русофоб, јер зар може руски човек да не воли совјетску власт? И управо зато многе „беле патриоте” на сличан начин понављају: „комуниста је увек русофоб”, такође са јасном алузијом да је сваки комуниста — неруски русофоб, јер зар може руски човек да воли совјетску власт? Овде није реч о томе да „свако има своју истину” и да је „све релативно”, никако; реч је само о томе да је патриотизам као такав сасвим спојив са најнеочекиванијим идејама и учењима, да он може бити и „бели”, и „црвени”, и „сивосмеђемалинови”, зато што патриотизам сам по себи још увек није панацеја против било каквих пристрасности, грешака, заблуда, раскола и јереси.
- Патриотизам као осећање љубави-привржености Малој отаџбини
Сада ћемо размотрити питање зашто патриотизам сам по себи, као такав, не може бити панацеја против било каквих пристрасности, грешака, заблуда, раскола и јереси. Да бисмо разјаснили ово питање, пре свега је неопходно што објективније одредити шта је патриотизам, будући да се тај појам одавно претворио у уобичајену паролу, а оптужба за недостатак одговарајућег патриотизма одавно је постала последњи аргумент практично у свакој расправи од стране ревнитеља патриотизма као највише, апсолутне вредности. При томе, реч је о таквом патриотизму какав управо они имају у виду, у њиховој личној, сопственој верзији, која се представља као сама по себи разумљиви и свима очигледни „патриотизам уопште”. У стварности, ако је могућ некакав „патриотизам уопште”, патриотизам као заједнички именитељ свих могућих патриотизама, онда то ни у ком случају није нека осмишљена идеолошка или политичка позиција, већ само — осећање. Ирационално, као и свако друго осећање, али притом потпуно нормално, природно, здраво, предвидљиво и изузетно распрострањено људско осећање љубави-привржености према уобичајеном месту и уобичајеном окружењу, који за сваког човека представљају прве оквирне услове његовог постојања, први, полазни, базични фрејм доживљаја света.
Човек од детињства чува љубав-приврженост управо према том месту и управо према том окружењу не зато што је оно по нечему боље од других, већ само зато што друго место и друго окружење није имао, као што није имао ни другу планету ни другу Васељену. У нормативној, „традиционалној” ситуацији реч је о уобичајеној родној породици са једном те истом мајком, једним те истим оцем и разгранатим стаблом бројних сродника, као и о исто тако уобичајеној родној земљи, достојној читаве галерије носталгичних пејзажа. Међутим, већ на овом, примарном нивоу настанка патриотског осећања веома често се јавља мноштво специфичних варијација које противрече „традиционалној норми”. Довољно је подсетити да веома многи људи, нарочито у савременом свету, не знају ни место свог рођења, ни своје родитеље; да су веома многи људи током читавог детињства и младости мењали места становања, не стигавши да се вежу ни за једно од њих, а слику топлог породичног огњишта видели су само на лепим илустрацијама дечјих бајки. Тако да се већ на овом нивоу дорефлексивног, стихијског, ирационалног патриотизма, као сасвим обичног, уобичајеног, баналног осећања, јавља мноштво „изузетака од правила” које наивно-романтичарско схватање патриотске привржености једноставно не узима у обзир. Зато захтевати од сваког човека да воли своју Малу отаџбину, позивајући се на хрестоматске примере из руске и било које друге класичне књижевности, исто је што и у дому за напуштену и подметнуту децу приморавати сву децу да певају потресну песму Јурија Ентина о Мами као „првој речи, главној речи у свакој судбини”. Не памте сви на овом свету своју родну мајку, а тим пре — родног оца, да и не говоримо о декама и бакама, а још мање о прадедовима и прабакама, чему је, узгред, бољшевичка власт веома допринела.
Вреди приметити да за значајан део становништва Земље, укључујући и Русију, слика Мале отаџбине већ веома дуго нема никакве везе са сеоском или, тим пре, властелинском идилом коју опевају романтичарски конзервативци. За милионе руских и неруских људи Мала отаџбина данас је микрокосмос савременог градског дворишта, ограђеног неупадљивим, једнообразним, чисто функционалним стамбеним кутијама, које имају нулту естетску вредност и лишене су било какве историјске особености. Ако у тим једноличним двориштима још нешто сведочи о родној националној култури, онда је то језик комуникације већине суседа. Додаћу — још увек већине. Међутим, за савремене људе ова једнообразна, безлична дворишта, квартови, микронасеља и насеља остају исто тако Мала отаџбина, и они су спремни да за њима носталгишу и да колико год оштро проживљавају њихову судбину, будући да је то њихово природно, индивидуално, лично, у значајној мери — интимно осећање. Наравно, у различитим ситуацијама могући обим Мале отаџбине може варирати од једног дворишта до читавих градова, али у свим случајевима то је веома конкретна, веома позната, веома уобичајена територија обитавања и исто тако уобичајено, познато, конкретно окружење које чине најближи сродници, суседи, пријатељи, друштва, који сачињавају природни хоризонт свакодневице или „животни свет” по Едмунду Хусерлу. Дорефлексивно, предидеолошко, природно осећање патриотизма као љубави-привржености могуће је само према таквом микросвету, таквој Малој отаџбини, као приврженост животиња својим власницима или деце својим родитељима.
- Патриотизам као идеолошка позиција и као формирано осећање
Када је, пак, реч о патриотизму као посебној идеолошкој позицији или чак као о читавој идеологији, онда се објектом општеобавезне патриотске љубави овде проглашава не неки лични, локални микросвет Мале отаџбине, већ Велики свет, Велико пространство „Велике отаџбине”, пројектоване на читаву земљу, читав народ, а у крајњој линији — на читаву државу, чије размере такође могу превазилазити сваку Малу отаџбину, као што су хеленистичке империје превазилазиле старогрчке полисе, а Римска империја превазилазила град Рим. Ниједан човек, који је просто само одрастао у таквом народу, таквој земљи и таквој држави, сам по себи, као такав, без икаквих спољних утицаја, не може осећати према тим великим величинама исто такво природно осећање љубави-привржености какво осећа према својој породици и својој Малој отаџбини. Да би било који човек освестио себе као природни део било како већег целог него што су његова сопствена породица и његова Мала отаџбина, неко други, са стране, споља, мора му сугерисати одговарајућу мисао и усадити одговарајуће осећање.
Ако је реч о одраслом, формираном човеку који још нема такав идентитет, он га може стећи под утицајем идеолошке пропаганде, нарочито државне. Ако је реч о деци, онда у оптималној, нормативној ситуацији свест о тој припадности настаје већ у породици, захваљујући одговарајућем васпитању и образовању од стране родитеља. Али у свим случајевима таквом циљаном и систематском идеологизацијом бави се сама држава, пре свега преко својих образовних установа — нижих, средњих и високих, као и преко званичних медија и плански спровођене културне политике. Главна разлика између патриотизма Мале отаџбине и патриотизма Велике отаџбине јесте у томе што је прво природно осећање које настаје унутар самог човека, док друго уопште није осећање, већ вештачка, измишљена, рефлектована позиција, сугерисана човеку споља.
Овде сам приморан да направим веома важне ограде ради разјашњења свог односа према овој разлици, будући да појам „вештачког” и појам „пропаганде” у савременом политичком контексту имају негативне конотације. Прво, са хришћанског становишта људска природа се налази у палом стању и потребно јој је, у најмању руку, васпитање, то јест окултуривање, па зато за хришћанство „природно” још увек не значи исправно, а „вештачко” још увек не значи неисправно. У овом питању пројекат Модерне у целини, ма колико то на први поглед било изненађујуће, наслеђује хришћанску педагогију — човек као такав налази се у варварском стању и мора бити цивилизован. У чињеници да човек осећа природну љубав-приврженост према својој земљи и роду нема ничег лошег, али та приврженост не сме да омета његов духовни и интелектуални развој, и једнога дана он мора освестити себе као део шире заједнице него што су сопствени род и двориште. У хришћанству је то заједница Васељенске Цркве, у европској култури то је заједница правног поретка, Полиса, који временом постаје Васељенска Империја. За осмишљавање себе као дела и једног и другог никаква органика не може помоћи; овде је потребно посебно, циљано, планирано васпитање и образовање, и зато „вештачко” још увек не значи лоше. Друго, латински појам „пропаганде” означава само ширење некаквих идеја, а у црквеном контексту — масовну проповед. Зато се, на пример, главни мисионарски орган Римокатоличке цркве, основан 1622. године, називао „Света конгрегација за ширење вере” (Sacra Congregatio de Propaganda Fide) и тек 1988. године био је преименован у „Конгрегацију за евангелизацију народа”. Пропаганда као таква јесте морално неутралан појам, и сваки човек који данас шири било какве православне ставове, или покушава да својој деци усади мисао да су они представници не само рејона Отрадноје, Крилатскоје, Јасењево или Новокосино, већ и велике хиљадугодишње Русије, као и двехиљадугодишње хришћанске културе — бави се православном пропагандом. И чини сасвим исправно.
Ако разликујемо патриотизам као природно осећање љубави-привржености Малој отаџбини и као вештачки конструисану идеолошку позицију, која брани надвредност тако великих друштвених величина као што су Народ, Земља или Држава, онда се никада нећемо чудити, на пример, зашто неки савремени руски људи, који би по свом територијалном и етничком пореклу требало да буду патриоте Велике Русије, из неког разлога то нису. Зато што патриотизам Велике Русије није урођено осећање, већ стечена идеолошка позиција, и ако она није на време усађена у породици, у дворишту, у школи, на институту, у државним медијима, онда ту нема чему чудити се. Или је ипак била усађена, али тако грубо и неталентовано да, по истеку времена, није изазвала никакав други ефекат осим цинизма и ироније. Ниједан човек у Русији не рађа се са уверењем да је он део велике земље са хиљадугодишњом историјом и највећом територијом на свету. Штавише, он о томе можда никада неће ни сазнати нити ће о томе размислити. Да би било који човек у Русији сазнао у каквој великој земљи живи, неко му то мора саопштити. По правилу, то се дешава у првом разреду било које руске школе, где свако дете, које никада није напустило границе своје Мале отаџбине, одједном сазнаје да има још и Велику отаџбину од Балтика до Тихог океана, и „од јужних мора до поларног краја” — и управо од тог тренутка код њега се формира нови, широки идентитет, а са њим и ново снажно осећање. Не од осећања ка идеји, већ обрнуто, од идеје ка осећању. На крају, код нормативног патриоте Велике отаџбине долази до контаминације два осећања, која се стапају у јединствену целину — првобитног осећања љубави-привржености Малој отаџбини и формираног осећања љубави-преданости Великој Земљи, које он доживљава као природни наставак првог, иако оно уопште није природно, већ натприродно, условљено некада прихваћеном политичком идејом.
И сада можемо одговорити на раније постављено питање — зашто патриотизам сам по себи не може бити панацеја против било каквих пристрасности, грешака, заблуда, раскола и јереси? Одговор гласи: зато што ни Мала отаџбина, као објекат природног осећања, ни Велика Отаџбина, као објекат формираног осећања, нису извори разликовања истине и лажи, добра и зла, лепог и ружног итд. Земаљска Отаџбина није метафизичка надвредност, као Бог или Црква, и није логичка категорија, као истина или лаж. Зато је самодовољни, самодостатни, аутономни патриотизам ради самог патриотизма потпуно немогућа идеолошка позиција, која у строгом смислу речи никада и нигде није постојала, као што нигде и никада није постојала идеологија чистог, непомешаног космополитизма. Сваки свесни, осмишљени, рефлектовани патриотизам увек се ослања на општије, шире вредности него што је суверено постојање једне појединачне отаџбине, и себе образлаже преко тих вредности. Друго је питање што те „општије” вредности могу бити веома сумњиве и потпуно лажне, али оне сваком патриотизму дају макар некакво спољашње оправдање, не затварајући га у самог себе, већ га уграђујући у општу хијерархију универзалних вредности.
- Фактор идеолошке замене руског совјетским
Полазећи од нашег разликовања два патриотизма, стихијског патриотизма Мале отаџбине и усађеног патриотизма Велике Отаџбине, може се стећи утисак да први патриотизам може бити само осећајни, а други патриотизам само идејни. У стварности, најличнији, „интимни”, носталгични патриотизам ма колико Мале отаџбине, све до једног тесног градског дворишта, сасвим може бити уздигнут у било какав светоназорски концепт и добити било какво идеолошко оправдање, али само — колико људи у овом свету ће бити спремно да дели одговарајућу идеологију? Таква хиперболизација сопственог уобичајеног микросвета сасвим је природна у најранијем детињству, када се сопствена соба доживљава као царски дворац, а сопствено двориште већ као читаво царство, које неизоставно води рат са суседним царством, то јест са суседним двориштем. Али колико одраслих и урачунљивих људи ће пристати да даље подржава ту фантазију? Проблем субјективног патриотизма Мале отаџбине није у томе што га је немогуће уздићи у било какву измишљену идеологију, већ у томе што њена потенцијална популарност никада неће превазићи границе одговарајућег микросвета. Зато, ако патриотизам Мале отаџбине може да се развија од уобичајеног осећања-привржености ка ма колико пренаглашеној идеји, а може и да остане само уобичајено осећање, као што и бива у апсолутној већини случајева, онда патриотизам Велике Отаџбине увек настаје само као идеја и увек захтева настанак одговарајућег великог осећања-преданости тој Великој Отаџбини, чак и ако су њене границе за таквог патриоту исто толико умозрите као и сама идеја. Управо зато свака савремена држава, то јест држава Модерне, која је макар колико заинтересована за искрену преданост свих својих грађана, за њихову спремност да себе повезују са читавом државом, увек ће тим грађанима усађивати догматско уверење у апсолутну истоветност њихове Мале отаџбине и саме државе у целини, што је могуће само кроз пропаганду патриотизма Велике Отаџбине. Ово поистовећивање у једнакој мери односи се како на „националне државе” Модерне типа Француске или Италије, тако и на такве „космополитске” државе-пројекте као што су САД или покојни СССР. Зато се не треба чудити оним руским и неруским људима који до данас самоуверено говоре да је „њихова отаџбина — Совјетски Савез”: они су од детињства били васпитавани од стране те државе у тој идеологији и никакву другу идеју отаџбине немају.
Тако се враћамо нашој почетној теми: како су могуће „црвене патриоте” Русије и зашто су они заиста патриоте, а не комунисти који цинично мимикрирају под руски патриотизам. Ствар је у томе што је читав систем совјетског васпитања и образовања, на свим нивоима и у свим сферама, пред себе постављао два задатка. Задатак-максимум био је да се сваки човек учини убеђеним комунистом, то јест свесним марксистом-лењинистом, спремним да у сваком тренутку учествује како у физичком, тако и у идеолошком рату за изградњу светског комунизма. Наравно, тај задатак је био отворено утопијски; да озбиљно улазе у дубине „дијалектичког материјализма” и „научног атеизма” били су спремни далеко не сви, али је много достижнији био задатак-минимум — васпитати сваког човека у уверењу да је његова природна отаџбина СССР и да је он, пре свега, совјетски човек, а не неки други. И управо тај задатак се релативно успешно решавао из генерације у генерацију, током свих седамдесет година, захваљујући чему чак и тридесет пет година после пада совјетске власти, чак и људи међу нашим сународницима који још уопште нису стари, себе сматрају управо совјетским људима. Релативни успех тог задатка објашњава се тиме што за калемљење одговарајуће самосвести уопште није било обавезно читати текстове Маркса, Енгелса, па чак ни Лењина са Крупском — било је довољно просто живети у совјетској држави и не постављати питање о било каквим бољим алтернативама таквом животу: ни у простору, ни у времену. Значајну тешкоћу за решавање тог задатка представљао је фактор етнонационалног идентитета совјетских грађана, који није било могуће уклонити једном партијском наредбом. Убеђени марксиста-лењиниста морао би да постане апсолутни, довршени космополита, градитељ светског комунистичког друштва, лишен било какве етнокултурне и етнорегионалне привржености уопште. Достизање таквог стања подразумевало је потпуно одрицање од било каквих међунационалних и међудржавних сукоба и максималну отвореност према свим земљама и народима. Али друге земље и народи, нарочито на „прогресивном” Западу, још су живели у „реакционарном” капитализму, а СССР је кренуо путем „изградње социјализма у једној посебно узетој земљи”, и зато је, уместо да праволинијски сагорева етнонационални идентитет у сваком совјетском грађанину, совјетска власт системски кокетирала са националним начелом, али само дотле док то кокетирање није улазило у отворену противречност са самом комунистичком идеологијом. Управо тако је настала једноставна идеја да се историјски руски патриотизам и преданост комунистичкој власти поистовете кроз формулу „совјетског патриотизма”, тако да између појмова „руски” и „совјетски” више није било никакве разлике: „руски” значи „совјетски”, „совјетски” значи „руски”. И ако је генерација сведока 1917. године и Грађанског рата још могла да памти да је некада руско било не-совјетско и предсовјетско, за наредне генерације никаква друга Русија, осим совјетске, није постојала, и зато би чак и умозрити раскид совјетског и руског могао да се покаже као већа траума него развод родног оца и мајке.
- Фактор историјског идентитета
Дакле, као резултат подржављења комунистичке идеологије у Совјетској Русији формирао се специфични совјетски патриотизам, заснован на апсолутном поистовећивању идеје Велике Русије и СССР-а. Најзначајнији идеолошки корак на том путу била је замена званичне химне 1943. године — пролетерске „Интернационале” — текстом С. В. Михалкова, који почиње речима: „Савез неразрушиви република слободних / Сјединила је занавек Велика Русија!” О симболичким преседанима комунизације руског патриотизма и русификације комунизма може се написати вишетомна енциклопедија, али ма колико се трудили да покажемо и докажемо да је сав совјетски патриотизам изворно имао усађено, вештачко, одозго наметнуто порекло, за десетине милиона совјетских грађана, одраслих после Грађанског рата, он је био исто тако природан као и било који други сличан патриотизам Велике Отаџбине. Узгред, совјетско искуство у овом питању уопште није било прво, већ је у многоме само понављало аналогне експерименте француских република, које су револуцију 1789. године уздигле у историјски апсолут и васпитале мноштво генерација Француза у свести да су сви основни слогани, симболи и лидери те револуције просто светиње галског националног идентитета, тако да природна љубав према Француској обавезно мора да укључује посебно поштовање 14. јула 1789. године, као да пре тог датума никаква друга Француска није постојала. Није случајно што ревносне присталице очувања сваковрсних бољшевичких симбола, споменика и топонима у Русији веома често заборављају на своје принципијелно антизападњаштво и као пример наводе савремену Француску, где се прва антихришћанска револуција до данас култивише као „рођендан нације”. Тако да је совјетски патриотизам специфичан, али није без преседана — то је само један од многих облика идеолошког патриотизма Велике Отаџбине, створеног у епохи Модерне: од идеје ка осећању, и како приличи Модерни, од потпуно вештачке, секуларне, атеистичке идеје — ка потпуно природном, интимно-сакралном и готово религиозном осећању, када се статуа неког револуционара-богоборца доживљава као света реликвија.
Следствено томе, ма колико латентни или пламен „црвени” патриотизам, који се до данас среће код савремених руских људи, условљен је једном једноставном околношћу: од самог почетка њихове социјализације, у њиховом несвесном „руско” се смртно поистоветило са „совјетским”; за њих су то просто два назива за једно исто. И зато је у апсолутној већини случајева — али, наравно, не у свим — овде реч не о некаквим свесним уверењима, већ о ономе што се назива идентитетом: националним, политичким, културним, историјским, који је неупоредиво теже променити него било која уверења. Као и сваки идентитет, совјетски идентитет најбоље се проверава у граничној ситуацији судара са другим идентитетом, нарочито у иностранству, када се при погледу на било какве комунистичке симболе и ликове они аутоматски доживљавају као „своји”, „родни”, „наши”. Тако, на пример, совјетски патриота у било ком граду света може да реагује на хулигански графит са српом и чекићем, или на изненада откривену улицу или трг Лењина, као што би православни патриота реаговао на изненада виђени храм у карактеристичном руском стилу. Док год искрено сматрамо да су црвене пентаграми, укрштени срп и чекић, крстарица „Аурора”, „света имена” Лењина, Стаљина или Дзержинског — управо „наше”, „родно”, „руско”, ми се, наравно, показујемо управо као совјетске патриоте, за које је све то симболичко наслеђе постало неодвојиви део националног идентитета.
На тај начин смо одговорили на питање зашто је у наше време, тридесет пет година после пада совјетске власти, још увек могућ „црвени”, совјетски патриотизам и зашто је то управо патриотизам, а не цинична мимикрија под патриотска осећања. Али ако би се феномен совјетског патриотизма исцрпљивао само фактором историјског идентитета, онда би његово превазилажење било искључиво питање времена, у шта се веома надају многе „беле” патриоте, нарочито често се присећајући библијских четрдесет година ходања Јевреја по пустињи пре него што су стекли Обећану земљу. Наравно, духовно ослобођење Русије од „црвене” болести не може а да не наведе на паралеле из старозаветне историје, али ако озбиљно претендујемо на разумевање хришћанске историософије, онда такве паралеле не могу бити произвољне. Подсетимо да су међу стотинама хиљада Јевреја који су изашли из Египта у Ханан ушла само двојица — Исус Навин из Јефремовог племена и Халев из Јудиног племена. Сви остали су погинули на путу ка Ханану, тако да четрдесетогодишње „ходање” Јевреја по пустињи није било просто преваспитавање народа од паганских навика и склоности, већ његово потпуно препорађање, које је омогућило да у Ханан уђе народ рођен више не у стабилном Египту, већ у немирној пустињи. Тешко да наше „беле” патриоте желе Русима исту такву судбину, али искључити такву перспективу није могуће — ако наша земља заиста постане нова православна империја, онда можда Господ неће желети да се њеним благодатима користе људи за које су Лењин, Стаљин или Дзержински макар колико значајнија имена од великог кнеза Ивана III или императора Николаја II. Јер истински хришћански препород Русије на крају крајева захтева суштинску промену националног историјског идентитета, а не само замену једних спољашњих симбола другим.
- Фактор патриотске страсти
Широко распрострањена међу домаћим конзервативцима представа о томе да ће популарност комунистичке идеологије у целини и „црвеног патриотизма” посебно спласнути заједно са одласком последње генерације васпитане у совјетском систему и која тај систем повезује са временима узбудљиве младости, више је него наивна. Наравно, неизбежна смена генерација не може а да се не одрази на пад рејтинга партија и политичара који позивају на повратак у вечну 1984. годину — по историјској иронији, последњу годину совјетског „застоја”, који је некада изгледао вечан. Али политичка енергија руског комунизма у XXI веку не храни се ни издалека само сентименталном носталгијом и малограђанском навиком одлазећих генерација. Постоје још два суштинска, непроменљива фактора ма колико променљиве популарности „црвеног патриотизма”. Још једном прецизирајмо — управо „црвеног патриотизма” у свим његовим појавама, а не социјализма уопште или комунизма уопште. Привлачне пароле социјализма и комунизма уопште прилично су познате — то су општа социјална и економска „праведност”, општа социјална и економска „једнакост”, опште социјалне и економске „гаранције” и сл. Обратимо пажњу на то да се све те пароле у савременом левом покрету на Западу одавно већ износе у општем пакету са бескомпромисном секуларизацијом, прогресизмом, мултикултурализмом и пламеном борбом за права и привилегије имиграната неевропског порекла, као и људи са аномалном сексуалном оријентацијом. Тако да се идеолошка опредељења савремених руских „црвених патриота” од савременог западног комунизма разликују неупоредиво више него што се чак и совјетски стаљинизам разликовао од западног троцкизма. Суштинска разлика међу њима лежи на површини: ако истински социјализам и комунизам полазе од безусловног примата општељудских интереса и вредности у њиховој левој интерпретацији над националним, онда „црвени патриотизам” полази од неоспорног примата национално-државног суверенитета и моћи над било каквим општељудским интересима и вредностима. Само се тај суверенитет и та моћ у свести „црвеног патриоте” смртно поистовећују управо са совјетским историјским искуством, са црвеном заставом, српом и чекићем и картом СССР-а, а не са тробојном заставом, Двоглавим орлом и картом Руске империје.
Први суштински фактор који неизоставно храни енергију „црвеног патриотизма” у Русији није уопште носталгија или навика одлазећих генерација, већ управо патриотизам, као оно исто снажно, јарко, засићено, често свеобухватно осећање љубави-преданости Великој Отаџбини, које, као и свако друго осећање, у сваком тренутку може да заглуши ионако тихи глас ослабљеног разума. У савременој европској култури, која у значајној мери наслеђује романтичарске поставке и стереотипе, осећање љубави доживљава се као очигледна самовредност, а позивање на то осећање као последњи аргумент у свакој расправи. Ситуацију погоршава то што се у руском језику појам „љубави” означава једном истом речју, па се на крају љубав према неком омиљеном производу, омиљеном дрвету, омиљеном љубимцу, као и љубав према вољеној особи, љубав према детету или љубав према самом Богу називају једном истом речју, чиме се активно користе неталентовани песници и јефтини рекламери. Међутим, подсетимо се да је у старогрчком језику родни појам љубави имао најмање четири значења, изражена начелно различитим речима. Постоји љубав-сторге (στοργή), која означава дирљиву љубав-приврженост према родбини и блиским људима. Постоји љубав-филија (φιλία), која означава љубав-пријатељство, љубав-привлачност у широком смислу те речи. Постоји љубав-ерос (ἔρως), сложено осећање емоционално засићене љубави-чежње, које се у савременој вулгарној употреби свело на сексуалну привлачност. И постоји највиша љубав-агапе (ἀγάπη), свесна и жртвена љубав према Богу и према другим личностима као иконама Божијим. Када нас хришћанско вероучење позива на љубав, на пример у чувеној химни љубави апостола Павла (1 Кор 13, 4–8), и када апостол Јован каже да је „Бог љубав” (1 Јн 4, 8), мисли се управо на љубав-агапе, која се не може ни са чим помешати и коју је немогуће било чиме заменити. И у латинском језику овај појам преводи се посебним термином caritas, али већ у романским језицима који потичу од латинског њему одговарају речи изведене из очекиванијег термина amor. И мада је велики и моћни руски језик богат различитим синонимима и аналогијама, сва могућа стања позитивне привлачности према нечему и некоме ми називамо једном истом речју „љубав”, чиме неретко сами себе обмањујемо и чиме се неретко користе свакојаки обмањивачи, који се играју речима и рачунају на нашу непажњу.
Да бисмо изашли из магије такве обмане и самообмане, неопходно је у односу на сваку лепу реч сваки пут постављати разјашњавајуће питање — у ком конкретно смислу се има у виду тај термин, на шта он конкретно указује? Овде разматрана љубав према отаџбини, како Малој тако и Великој, може бити веома сложено, засићено и снажно осећање, које у себе укључује и љубав-сторге, и љубав-филију, па чак и романтичарску љубав-ерос, али у том случају то су ипак различите врсте љубави и пожељно је сваки пут бити свестан о којој је управо од тих врста реч. Зато што, на пример, љубав-приврженост према својој родбини не може бити истоветна љубави-преданости Великој земљи, а љубав-преданост ма колико Великој земљи не може бити истоветна љубави према државном поретку, државним органима или државном Уставу, из чега никако не следи да су сви они макар колико безначајни. Просто, није све што је значајно потребно волети, као што ни све што се назива љубављу није макар колико значајно и оправдано. Али у сваком случају љубав према отаџбини не може бити љубав-агапе просто зато што отаџбина није Бог и није мноштво људи које треба да волимо као иконе Божије. Представници своје отаџбине, рођаци, саплеменици и сународници воле се управо зато што образују ту конкретну историјску заједницу, због поседовања заједничког етнокултурног идентитета, али не зато што су иконе Божије. Хришћанска љубав-агапе јесте љубав према Богу и сваком човеку у целом човечанству, увек и свуда, зато што су сви људи створени по лику Божијем и призвани на вечни живот у Царству Божијем, а не само Руси, не само Словени, не само Аријевци или не само становници Северне Евроазије. И зато се хришћанска љубав-агапе према Богу и људима не сме мешати са земаљском љубављу према рођенима и отаџбини.
Истовремено, само стање ма колико искрене и делатне земаљске љубави далеко од тога да је увек оправдано са хришћанског становишта, ако се та љубав претвара у свеобухватну, по дефиницији безумну и увек разрушитељну љубав-страст. И љубав према отаџбини неретко постаје управо таква деструктивна страст, која не доноси ништа добро ни околини, ни самој отаџбини. Довољно је сетити се најдоследнијих представника сваковрсних радикалних патриотских покрета, укључујући немачке нацисте или италијанске фашисте, који су искрено веровали у то да њихова екстремистичка делатност доноси искључиво добро њиховим родним земљама и народима, а на крају их је довела на ивицу колективног самоубиства. Ако говоримо о „црвеном патриотизму” у нашој земљи, онда се, наравно, не може рећи да је он у свим случајевима последица било каквог безумља. У овом чланку већ сам подробно објаснио све основне разлоге који савременим руским људима омогућавају да се ватрено држе управо „црвеног патриотизма”, а патриотска љубав-страст један је од тих разлога. Штавише, то је један од најснажнијих мотивишућих подстицаја, који се појавио већ у првим годинама постојања саме совјетске власти, када су се веома многе руске патриоте унутар и изван наше земље помириле са тим да се основни, „престонички” део Русије покорио бољшевицима и да друге Русије у догледној будућности неће бити, а значи, треба служити оној Русији која постоји — „црвеној”, комунистичкој, бољшевичкој, богоборачкој. Управо зато су међу делом руске емиграције настали такви покрети као што су „национал-бољшевизам”, „сменовеховство” и „лево евроазијство”, чији су се активисти у огромном броју вратили у већ Совјетску Русију да служе новој власти у нади у њену идеолошку еволуцију удесно, али су готово сви били репресирани и страдали у казаматима стаљинистичког режима.
Тим поводом падају на памет речи које је евроазијац Петар Николајевич Савицки у октобру 1921. године написао принципијелном критичару бољшевизма и национал-бољшевизма, познатом филозофу Петру Бернгардовичу Струвеу: „Они који желе пад бољшевика по сваку цену могу, наравно, да се надају и верују да ће неко доћи, да ће неко све уредити. Али таква вера није обавезна за сваког национално мислећег човека. Она ће то постати ако тај ‘неко’ дође, али не раније. Ако би се на хоризонту руске стварности појавила нова и делотворна сила, наша концепција би пала сама од себе. Али док тога нема, док је пред нама све она иста, одавно позната ситуација, дотле осећање које Ви називате ‘патриотском страшћу’ — управо оно и ништа друго — доводи до национал-бољшевизма.” Ове речи написане су у освит совјетске епохе и, рекло би се, у том случају национал-бољшевизам је само последица очаја због немогућности другачије алтернативе: ако се Русија поистоветила са бољшевизмом, онда ће се морати бити национал-бољшевик, иако бољшевичка Русија постоји тек четири године! Сада, пак, када је бољшевичка Русија постојала више од седамдесет година, и када су се за веома многе људе унутар и изван наше земље бољшевизам и рускост слили у јединствену целину, управо та иста патриотска страст, нарочито загрејана свим могућим траумама распада СССР-а и неразумном политиком постсовјетских власти, као ништа друго доводи до национал-бољшевизма. Разуме се, са многобројним присталицама одговарајућих убеђења може се и треба расправљати, али ваља имати на уму да се веома многи од њих налазе управо у стању те исте патриотске страсти, и зато било какви аргументи из хришћанске етике, православне догматике, историјских чињеница и елементарних логичких закона на њих, највероватније, не делују. За те људе Лењин, Стаљин или Дзержински нису некакви конкретни политичари, чији се погледи и дела могу оцењивати са било каквих универзалних и рационалних позиција — за њих су то персонификовани симболи Велике Русије, који су увек и у свему у праву и оправдани, а свака критика тих симбола за њих је унапред испољавање свесне и подле „русофобије”. Ради задовољења такве патриотске љубави-страсти, такви људи су спремни да оправдају било какве очигледне злочине, пороке и грешке комунистичке власти, потпуно не обазирући се на то да стварној историјској Русији такво оправдање уопште није потребно и да својим агресивним безумљем они само наносе штету стварној Русији и имиџу руског патриотизма као таквог.
- Фактор светске мисије
Други суштински фактор, који такође неизоставно храни енергију „црвеног патриотизма” у Русији, заснован је већ не на самодовољном, „партикуларном” патриотизму ради самог патриотизма, већ управо супротно, на сасвим племенитој жељи да се сопствена земља види као упориште светско-историјске мисије, која унапред оправдава њену сувереност и моћ, не само за саме патриоте, већ и за читаво човечанство. Савремени „црвени патриота”, нарочито онај рођен после распада СССР-а, може да не зна баш ништа о реалностима совјетске власти, али он тачно зна да је та држава претендовала на улогу лидера читавог човечанства и узора за подражавање у целом свету. Такав „црвени патриота” чак и не размишља о томе да су обични совјетски људи, позвани да граде светски комунизам, могли само да маштају о праву путовања у иностранство, макар у суседну земљу просовјетског „социјалистичког лагера”, али када се он сам нађе далеко у иностранству, готово у било ком граду савременог света, и тамо види управо те графите са приказима црвених звезда или српа и чекића, он их аутоматски доживљава као симболе руског утицаја и тада га преплављује осећање „васељенске гордости”. Такав „црвени патриота” може да не зна ништа о потпуном одсуству елементарних политичких и економских слобода у СССР-у, али он тачно зна да је управо СССР понудио „глобалну економску алтернативу западном капитализму”, да је управо СССР однео одлучујућу Победу у Другом светском рату, да је управо СССР лансирао у космос први сателит и првог човека, да је управо СССР спонзорисао све национално-ослободилачке покрете широм планете, а ако се томе дода и наслеђе руско-совјетског утопијског космизма у свој његовој разноврсности, укључујући надахњујуће сижее „дечјих и омладинских филмова” позне епохе застоја, онда се за површну перцепцију може створити утисак да је Совјетски Савез био врхунац светске цивилизације, која је под његовим вођством требало сваког часа да се упути у друге галаксије, само што су проклети непријатељи све покварили и гурнули земљу у стање суморног преживљавања.
На тај начин, „црвени патриотизам” може бити мотивисан осећањем личне припадности не само великој земљи — тако прецизно израженим у познатом монологу јунака В. Меншова из филма „Град Нула” — већ и читавом човечанству, читавом светско-историјском процесу. И то већ није просто банална патриотска гордост, то је стремљење ка испуњењу општељудских смислова и циљева, ка метаисторијском назначењу „човека као врсте”. Све ове речи и мотиви могу изгледати претерано патетично, инфантилно-пионирски и наивно-комсомолски, али ако се идеолошки садржај таквог „црвеног патриотизма” стави у заграде, онда је он по форми, по општем психолошком стремљењу, по општој интенцији, максимално близак сваком империјском и експанзионистичком пројекту, за који смисао сопствене земље — тим пре тако велике и сложене као што је Русија — не може бити само у самој земљи. На велику жалост, ова тема до данас остаје фигура прећуткивања у средини „белих патриота”. „Бели” непрестано разобличавају „црвене” због тога што су својим измишљеним космополитским идеалима принели на жртву самобитни руски живот, руску традицију, руску културу, саму Русију као такву. Али ако се дискусија између „белих” и „црвених” своди само на ову, безусловно оправдану оптужбу, онда је то просто сукоб представника једне архаичне етнокултурне идентичности са радикалним адептима светског прогреса, у којем први могу изазивати ма колико велико саосећање, али се с њима можемо поистоветити само у случају ако им већ изворно припадамо, док се други обраћају читавом човечанству и њихови редови се попуњавају људима било које националне и територијалне идентичности.
У овој ситуацији испада да „црвени патриота” може постати сваки човек који прихвати одговарајућу идеологију, док је улаз код „белих патриота” унапред затворен за оне који изворно не поседују руску етнокултурну идентичност, и то управо у оној верзији коју диктирају „бели” патриоти. Другим речима, у овој ситуацији „црвени” су увек о светоназору, објективном и универзалном, а „бели” о осећању света, по дефиницији субјективном и субкултурном. Међутим, то је веома штетна, опасна и унапред губитничка ситуација за „беле”, који се налазе у положају реликтних Абориџина, који позивају све остале да постану исти такви Абориџини и искрено се чуде зашто им се нико не придружује. Али најважније је: таква диспозиција између „белих” и „црвених” дубоко је лажна.
- Патриотизам аграрне заједнице и патриотизам хришћанске Империје
Зашто је супротстављање „белог” патриотизма, као неизбежно носталгичног, и „црвеног” патриотизма, као неизоставно авангардног, дубоко лажно? Прво, зато што у стварности апсолутна већина савремених „црвених патриота” уопште нису беспочвени поборници светског прогреса, већ управо патриоте, које у различитој мери проживљавају своје патриотско осећање, од сентименталне носталгије до агресивне страсти. У том погледу њихов патриотизам у целини и потпуности заснован је управо на субјективном осећању света, на стремљењу да се управо сачува, врати и обнови, а не да се створи нешто ново, и зато се у перцепцији некаквих либералних прогресиста они показују као исто тако архаични „Абориџини” као и слично мислеће „беле” патриоте. Једноставније речено, „црвени патриоти” су, по правилу, за то да је Гагарин некада летео у космос, а не за то шта са тим космосом чинити даље.
Друго, што се тиче „белог” патриотизма, мора се признати да је његов главни, почетни, свеобухватни проблем увек била његова реактивна, реагујућа, „реакционарна” поставка, која му не дозвољава да изнесе сопствени, универзални, светско-историјски пројекат. Сам феномен Белог покрета настао је као закономерна реакција на „црвену” револуцију, тако да је бесмислено говорити о било каквим „белима” пре револуције; њих просто није било управо као „белих”. Управо зато је бесмислено пребацивати „белима” шта су радили до 1917. године или како су се понашали 1917. године: такве примедбе су оправдане у односу на сваког појединачног човека док још није био „бели”, али су неоправдане у односу на тог истог човека управо у својству „белог”; тим пре су такве примедбе потпуно апсурдне у односу на Бели покрет као целину. И мада се општа платформа Белог покрета фактички свела на негацију „црвене” идеологије, управо је тај покрет наследио традиције и смислове историјске Русије, а данашњи „бели” патриоти такође настављају то наслеђивање. И као у време Грађанског рата, тако и данас, главно што обједињује све „беле” патриоте и омогућава да се они називају тим именом јесте то што су они — не-„црвени”. Ово одређење је сасвим довољно за општу негативну идентификацију, али апсолутно недовољно за ма колико озбиљан позитиван пројекат и темељну политичку идеологију.
И тим поводом треба приметити да сви неопходни услови и претпоставке за стицање такве позитивне идеологије код „белих” патриота свакако постоје, зато што они ипак наслеђују не некакав етнографски реликт, већ хиљадугодишњу православну земљу, која је постала највећа империја на свету и која је свету подарила једну од најразвијенијих европских интелектуалних култура XIX–XX века. Али да би „бели” патриоти заиста могли да се ослоне на тако солидно историјско наслеђе и да са њим повежу своје идеолошке пројекте, неопходно је да се определе који управо лик Русије нуде савременом свету као свој полазни идеал, зато што тих ликова у стварности има веома много. И мада се може избећи одговор општим фразама о томе да сваки од тих ликова само одражава једну од многих страна бескрајно разноврсног и вишеслојног „руског духа”, неки од тих ликова ступају један са другим у директну и непремостиву противречност. Уз сву спољашњу разноврсност, ови идеали се на крају крајева своде на два основна пола, која се могу различито означити, али бих их као радни модел назвао аграрно-општинским, односно ескапистичким, и мисионарско-империјским, односно експанзионистичким.
На први поглед може изгледати да је реч о вечном сукобу архаике и новаторства, традиционализма и модернизма, конзервативизма и прогресизма. Наравно, ово разграничење се у многим случајевима не може избећи, али сваки, чак и најмодернистичкији и постмодернистичкији политички патриотизам подразумева очување и култивисање сопствене национално-културне идентичности, без које се сама идеја патриотизма обесмишљава. Ма колико се ширила и размивала слика Русије, то мора бити управо слика Русије, са њеним суштинским историјским својствима, која је одређују као управо ову, а не неку другу земљу. Зато би било увредљива грешка оптуживати било који од означених полова за недовољан патриотизам: напротив, то је сукоб два искрена патриотизма, од којих је сваки дубоко укорењен у самој руској историји и подржан богатом културном традицијом. Такође треба напоменути да је овај сукоб карактеристичан практично за све европске земље које имају искуство империјске експанзије и које су прошле кроз епоху интензивне индустријске модернизације.
Аграрно-општински пол руског патриотизма заиста је дубоко укорењен у домаћој историји просто зато што је то пол традиционалног, аграрног, сеоског друштва, тачније, сеоске општине, са њеним вишевековним патријархалним поретком, где су главни социјални мотиви увек били начелно очување уобичајених правила и максимална изолација од спољашњег света, „света иза хоризонта”, као извора свих могућих зала и опасности. Обратимо пажњу на то да у неким регионима света слична друштва постоје до данас, и било би веома занимљиво сазнати како се поборници таквог идеала у наше дане односе према таквим друштвима и да ли желе руском народу такав исти начин живота. Али ипак је у руској историји таква традиционална општина морала да „изађе иза хоризонта” и, хтела-не хтела, учествује у општим процесима модернизације, а из познатих историјских разлога, како природних, тако и противприродних, у данашњој Русији та општина не постоји чак ни као реликт. Али зато постоји стабилна позитивна слика те општине, у значајној мери створена романтичарском културом са њеном пасторалном носталгијом и ретроутопијским очекивањима, укључујући отворено неопаганске и квазистарообредничке реконструкције. Немогуће је порицати одређене предности свакодневног поретка традиционалне сеоске општине, како са православног, тако и са патриотског становишта, али постоје три термонуклеарна аргумента против повратка целе или већег дела Русије у такав поредак.
Прво, зато што је то апсолутна утопија: већина савремених људи никада неће изабрати такав начин живота из мноштва очигледних разлога, и са политичког становишта овај аргумент је довољан.
Друго, тај поредак је неспојив са постојањем највеће државе на свету, способне да држи кружну одбрану од других, савремених развијених држава и свих могућих светоназорских покрета, као и да одржава технолошко преживљавање саме себе.
И треће, овај поредак је неспојив са постојањем активног православног хришћанства — мисионарског, интелектуалног, политичког. У патријархалној сеоској општини може се спасити — уосталом, спасити се може и у заробљеништву, и у затвору, и у концентрационом логору — али се у њој није могуће бавити православном експанзијом. Зато се може колико год хоће опевати патријархални поредак руског села, али да је Древна Русија остала да живи тим поретком, она се не би претворила у Велику Русију, захваљујући чему је настао други пол руског патриотизма — мисионарско-империјски.
За разлику од ескапистичког пола руског патриотизма, који се ослања на слику патријархалне сеоске општине са њеним категоричким принципима очувања и изолације, империјски пол ослања се на слику хришћанске европске Империје, где се као водећи мотиви јављају развој и експанзија. Наравно, сваки од ових ликова у нашем разматрању представља оно што се у социологији обично назива идеалним типовима; то су уопштени ликови. Јер, као што је стварна патријархална општина под притиском спољашњих и унутрашњих фактора била принуђена да „изађе иза хоризонта” и да се развија заједно са читавом државом, тако су и стварне историјске хришћанске Империје, било да је реч о Византији или Русији, такође под притиском различитих фактора успоравале свој развој и експанзију, а са друге тачке гледишта и сасвим заборављале на њих, али потпуно одрицање од ових принципа осуђује сваку Империју на неизбежну смрт. И у томе се састоји суштинска разлика између идеала аграрне општине и идеала хришћанске Империје: аграрна општина може уопште да се не развија и да се не шири, њено постојање може протицати у вечно понављајућем циклусу једних те истих ритуално-производних процедура на једном те истом месту — што у потпуности одговара слици цикличног времена у паганству — док хришћанска Империја мора непрестано да развија своје могућности и шири свој утицај.
Ако неопходност развоја за хришћанску Империју тешко да изазива некакве примедбе, онда неопходност експанзије захтева своје разјашњење. За разлику од националне државе, чије су жељене границе мање-више јасне, бар самим националистима, хришћанска Империја никада нема јасно задате границе — те границе су покретне, а у идеалу их уопште нема, зато што је за једину могућу хришћанску Империју њена територија једнака територији земаљске кугле. Управо зато је важан симболички атрибут хришћанске империјске власти такозвана держава: лик земаљске кугле овенчане Христовим Крстом. И лик Двоглавог орла такође је симбол управо светске империје, а не неке посебно узете земље или нације. Али империјска експанзија не своди се на ширење државних граница, тим пре што те границе могу читавим вековима остајати једне те исте. Поред територијалног ширења, најважнији значај има мисионарски утицај хришћанске империје преко свих могућих граница — и као непосредна религијска експанзија, кроз слање посебно припремљених мисионара, и као посредна, културна, идеолошка, дипломатска, технолошка и, наравно, економска експанзија. Зато главни задатак православне Империје није у томе да што пре покори све суседне државе, већ у томе да у дугорочној перспективи, путем сасвим мирне и легалне „меке моћи”, обрати у православно хришћанство што је могуће више земаља и народа у целом свету. Тако долазимо до сасвим предвидљиве и неизбежне теме историјске мисије Русије као Катехона и Трећег Рима, наслеђене од Византије и која чини религијски смисао постојања Руске империје. И неке друге теме овде више не може бити: испоставља се да „бели” патриотизам има свој универзални светоназорски темељ — то је православно хришћанство, и има своју универзалну идеолошку основу — то је идеја Русије као Катехона и Трећег Рима. Следствено томе, „бели” патриотизам има све основе да формира универзалну позитивну идеологију, која треба и може да представља директну конкуренцију свим другим универзалним идеологијама, како светском комунизму, тако и светском либерализму. Али да би те претензије биле макар колико реалне, саме „беле” патриоте морају да се определе за идеални лик богоугодне Русије будућности, који су спремне да понуде као једину истинску алтернативу како либералној, тако и комунистичкој утопији.
Јун 2026.
ИЗВОР: https://katehon.ru/osnovnye-faktory-populyarnosti-krasnogo-patriotizma/