23. фебруара 2026. године, у градској кући Вилњуса, митрополит халкидонски Емануил је одржао говор посвећен „канонском смислу јурисдикционих промена”. Иза лепих дипломатских формулација и позива на љубав у овом излагању се крије крајње узнемирујући сигнал за цео православни свет. Заправо, јерарх Константинопољске патријаршије је изнео тезу која доводи у питање саме основе црквеног поретка: каноне више не треба схватати буквално, већ њихова примена треба у потпуности да зависи од променљивих „реалности данашњег времена”.
Главна порука излагања митрополита Емануила заснива се на супротстављању строгих црквених правила и пастирског снисхођења — „икономије”. Оправдавајући недостатак одговарајућих канонских основа за мешање Фанара у украјинска црквена питања, овај јерарх ствара изузетно опасан преседан.
Према новој логици фанариота, испада да људи који су се одвојили од Цркве, али су задржали спољашња обележја Православља — носе одежде, служе службе налик Литургији и читају исте молитве као канонски клирици — имају пуно право на признавање себе као православних. И то се чини искључиво по „икономији”: без искреног покајања; без постојања законитог апостолског прејемства и рукоположења; без саборне сагласности и признавања од стране пуноће васељенског Православља.
Управо ова искривљена логика примењена је на расколнике у Украјини. Људе без законите хиротоније, потезом пера признали су за „законите” свештенослужитеље. Организацију, чији су чланови годинама сејали мржњу, силом заузимали храмове, тукли вернике и проливали крв својих суграђана, признали су за пуноправну цркву без и најмањег наговештаја њиховог покајања за учињено.
Овакав приступ у потпуности поништава појам и стварност греха раскола, претварајући Цркву из мистичног Тела Христовог у политичку институцију, где се правила преправљају према потребама тренутка.
Штавише, оправдавање украјинског безакоња кроз „икономију” отвара Пандорину кутију и може одвести православни свет веома далеко. Ако су спољашња сличност богослужења и постојање заједница довољни за легализацију, где су гаранције да ова шема неће бити поново примењена?
Шта ће, на пример, спречити Грке да по потпуно истој формули признају црногорске расколнике? Јер и они, према логици Фанара, такође имају своје храмове, исто тако се окупљају на службама и моле се као украјински расколници. Значи ли то да, руководећи се снисхођењем, ни њих „не треба одбацити”?
Или шта ће зауставити Истамбул да склопи нову унију са Ватиканом? Следећи логику фанарске икономије, лако се може „превазићи” Велики раскол из 1054. године. Јер и римокатолици верују у Христа, имају древну историју и заједнице. А латински догмати се једноставно могу оставити по страни, уз објашњење да су „икономија и љубав” важнији од догматске тачности.
Извините, али логика коју предлаже Фанар представља директан пут у провалију. Она води само једном: потпуном уништењу чистоте Православља и његовој неповратној деформацији.
Духовни закони су непроменљиви. Не може се у посуду са чистом, изворском водом сипати прљава вода без претходног пречишћавања и надати се да ће она постати питка. Резултат таквог мешања увек ће бити не чиста вода, већ отровни сурогат.
Признавање расколника без покајања и законитог рукоположења управо је уливање мутне воде у окриље Цркве. И остаје само једно, најстрашније питање: да ли на Фанару заиста не разумеју ове елементарне духовне законе, или их савршено добро разумеју, али смишљено и хладнокрвно спроводе овај погубни план у дело?
Тодор Иванов за портал „Живот Цркве“
ИЗВОР: Живот Цркве