Војска као темељ државне снаге
- Преломни тренутак представљао је Закон о устројству војске из 1883. године.
- Њиме је напуштен дотадашњи модел стајаће војске и милиције, а уведен мешовити систем који је спајао стални кадар и обучену резерву.
- Тако је створена армија која је у миру била рационално организована, а у рату способна за брзу и масовну мобилизацију.
- Уз то је ишла и модернизација наоружања, што је српску војску постепено приближавало техничким стандардима водећих европских сила.
Након ослободилачких ратова 1876–1878. године, Србија се суочила са чињеницом да је политичка независност освојена, али да је војска која ју је изнела била далеко од савремене европске армије. Народна војска, ослоњена на ратно искуство и масовност, показала је озбиљне слабости у организацији, обуци и командовању. Управо ти недостаци постали су полазна тачка једног дугог и захтевног процеса – стварања модерне српске војске.
Покретач те трансформације био је кнез, а потом краљ Милан Обреновић. Свесан да држава без снажне и професионалне војске не може опстати у сложеним балканским и европским односима, Милан је реформу војске поставио као један од приоритета своје владавине. Иако сам није био војни теоретичар, он је имао јасну визију: Србији је била потребна војска уређена по европском узору, са стручним кадром, јасном хијерархијом и савременим наоружањем. Зато је кључне војностручне послове препустио најспособнијим официрима, док је својим ауторитетом обезбеђивао политичку подршку и финансијска средства.
Један од најважнијих корака у том правцу било је стварање модерног војног школства. Преформирањем Артиљеријске школе у Војну академију 1880. године постављени су темељи систематске и дугорочне изградње официрског кадра. Академија није била само школа знања, већ и институција строге селекције, у којој су се образовали будући команданти српске војске. Увођењем генералштабне струке и школовања подофицира створен је професионални корпус који ће постати кичма војске у наредним деценијама.
Преломни тренутак представљао је Закон о устројству војске из 1883. године. Њиме је напуштен дотадашњи модел стајаће војске и милиције, а уведен мешовити систем који је спајао стални кадар и обучену резерву. Тако је створена армија која је у миру била рационално организована, а у рату способна за брзу и масовну мобилизацију. Уз то је ишла и модернизација наоружања, што је српску војску постепено приближавало техничким стандардима водећих европских сила.
Иако је пораз у рату са Бугарском 1885. године показао да реформе још нису дале пуне резултате, тај неуспех није зауставио развој војске. Напротив, он је додатно учврстио уверење да је започети пут једини могућ. Краљ Милан ће, и после абдикације, одиграти важну улогу у наставку изградње војске. По повратку у Србију 1897. године и ступању на дужност команданта Активне војске, он је спровео даље организационе реформе, проширио формације и убрзао школовање официра, водећи рачуна да војска и у миру буде спремна за рат.
После 1903. године, нову фазу у развоју српске војске обележиће војвода Радомир Путник. Као начелник Главног генералштаба, а затим и министар војни, Путник је заокружио оно што је започето у време краља Милана. Његов допринос огледао се у прецизној организацији формација, пажљивој селекцији кадра и развоју војне доктрине која је инсистирала на самосталности команданата, јасној подели надлежности између политике и војске и реалном планирању ратних операција.
Тако је, током неколико деценија, Србија од народне војске ограничене вредности створила модерну, професионално уређену армију. Иако политички противници, краљ Милан Обреновић и војвода Радомир Путник остали су трајно повезани као две кључне личности тог процеса. Резултати њиховог рада у потпуности ће доћи до изражаја тек у Балканским ратовима и Првом светском рату, када ће српска војска показати да је постала једна од најспособнијих борбених снага свога времена.
ИЗВОР: Компасинфо