16.2.1930 “Време“
- У прво доба своје млалости Ђура Јакшић учио је сликарство код приватних учитеља у Темишвару и Пешти.
- То је његовом духу и амбицијама било мало. Желео је да свој таленат усаврши.
- Отац његов је одвајао с муком тридесетак форината месечно и са тим новцем Ђура се издржавао у Бечу, радећи у сликарској академији.
- Но како је и у оно време Минхен представљао центар европске уметности, он се пресели у Минхен и тамо пробави шест месеци.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Године 1854. Врати се кући у Црњу не свршивши академију. Отац га даље није могао школовати. Ђура презими у кући свога оца, малајући поједине мештане. Нерад му досади, те с пролећа 1855, жељан рада, пређе у Кикинду, с уверењем да ће тамо стећи познанства с имућнијим људима, чије ће портрете радити и да ће добити да ради иконостасе у православним црквама. Но нико се не одазва и он разочаран пише своме пријатељу Поповићу- Даничару 28.маја 1855. какав је утисак на њ Кикинда оставила. У писму, између осталога, вели и ово: “Ја сам овамо дошао у надежди да ћу какву цркву овде у околини добити за моловање, али сам се љуто преварио; ја нисам за ове људе, нити су они за мене, размажени. Горди, сујетни, прости, неваљали, сваки напредак угњетавајући. Богати су циције, званичници су глобитељи, а сви пакосни- ако још дуго остати овде узморам, дешперираћу.“
Увидевши да се од уметности у Кикинди не може живети, смисли да пређе у Србију, у Београд, што и уради. У Београду је стекао пријатеље Јову Илића и Љубу ненадовића, али посла није могао добити. Они га препоруче Миловану Спасићу, који је руковао школама и основном наставом. Ђури је било главно да се запосли- где, није питао. Намеравао је ићи у Боку Которску; уместо тога он одлази за учитеља у село Подгорац близу Зајечара. Разуме се, у том забаченом планинском месту немирна, бујна, поетска природа није се могла дуго скрасити. Још првих недеља осети се да је туђинац. И 20.маја 1857 године понови пише Даничару Поповићу: “Ја још нисам задовољан, а и могу ли бити? Данаске у Крајини отправљам учитељско званије: на свашта човека нужда примора. Но у мислима сам скоро отказати јер немам надежде да ћу шта овде стећи, а научити не могу ништа; живот ми није међ нељудма пријатан, где живим сами су Власи обешењаци, те их нема већи!…“
Али је Ђура ипак у Подгорцу нашао једног човека с киме се спријатељио: то је био подгорски свештеник Пера Миленков. Човек на своју руку, као и Ђура. А то их је зближило. Поп је радо причао о владици Раду, са ким је школу учио; причао о црногорским јунацима и њиховим подвизима. Делија поп више је волео хватање у коштац и хрвање и надбацвати се камена с рамена, него службу у цркви. Из жеље за Србијом оставио је Црну Гору и добио парохију у Подгорцу. Са њим су били поадија и кћи, лепа вижљаста девојка црних очију и косе, али проста и једва писмена. Поп Пера је био наочит, широких плећа и снажан, али и врло разговоран. Као добар Србин волио је мало и да гуцне и крај чаше руменке уз гусле да гуди и пева. А Ђури се све то више свидело него Часловац и срицање из буквара у школи и суво певање за певницом у цркви.
Упућени један на другог, ова два човека брзо су се снашли и спријатељили- Ђура је у њему нашао у селу јединог пријатеља који га је разумео, а овај у Ђури јединог човека кога је ценио и уважавао. Да је ово пријатељство дуже трајало вероватно и да би се ородили. Поп Пера је Ђуру необично ценио због слика а још више због рада на књижевности: по који пут би сравнио Ђуру са владиком Радом.
Поред добре куће и попадије и лепе кћери, поп је за добра пријатеља имао и добро вино; Ђура је имао добро расположење и кад тако увече заседну у причању често зору дочекају.
Долазећи готово посведневно код пријатеља Ђура је увек цртао лик свештеникове кћери и у томе се толико био извежбао да се и сам поп Пера Дивио и чудио.
Једнога дана поп донесе из Зајечара Ђури поклон којим га не само изненади него и веома обрадује: боје, четкице и неколико аршина платна за сликање. За кратко време портрети целе поп Перине породице висили су на зиду у гостинској соби. Немајући ни од куда никакве поруџбине Ђура изради велику слику Краљевића Марка, који посматра Турке што леже око њега, побивени “тешком топузином“ и исту доцније поклони Миловану Спасићу (ова се слика и данас налази код Спасићева сина Радивоја у Београду). Но поп Пера уз разговор и добро вино одобровољи Ђуру те овај изради ликове старих српских владара- цара Душана (налази се код адвоката Мих.Поповића), кнеза Лазара, Милоша Обилића, Југ Богдана, Срђу Злопоглеђу и друге јунаке.
Поп Ђури вино и песму, а Ђура попу слике и тако поп попуни зидове своје Ђуриним сликама. Поп је ове слике сматрао као највећу драгоценост. Ко дође свештенику у кућу застаје изненађен: на све стране ликови јунака српских и владара.
Нова школска година Ђуру није затекла у Подгорцу. Био је премештен у друго исто тако пусто село Сумраковац.
О јесени исте године неготински владика Евгеније Симоновић обилазећи парохије у својој дијецези наврати и у Подгорац. И кад високи црквени становник као гост учини посету свештенику и ступи у његов дом, он код самих врата застаде збуњен и изненађен: са зидова, са свих страна гледају га ликови српских великана, владара и јунака – више их је у једној соби него у целом владичином двору у Неготину.
Владика се изненађен обраћа свештенику:
-Какве су ти ово миздраклије оче Перо?
-То су моји светитељи, преосвећени владико.
-Где их толико покупи побогу човече… Читав музеј. А где су ти Свети Георгије и Свети Николај?
-У цркви, преосвећени.
-А где ти је Усекованије?
-У цркви, преосвећени.
-Па зар немаш ни једног свеца. Него све саме миздраклије?
-Кажем ти преосвећени владико: то су моји свеци. Да не беше њих, божа ти вера, не би овде били ни ти ни ја, ни цео ови српски народ.
-Па како и откуда их све сабра и прикупи? чуди се владика.
-Радио ми их је мој побратим, учитељ. Који је баш пре месец дана премештен одавде у село Сумраковац. То је преосвећени владико силан човек, необичан друг, велики уметник… зове се Ђура Јакшић.
***
Давно све у гробу почива. Поп Пера је ускоро умро, кћи се његова удала у Соко Бањи и све Ђурине слике понела је собом као најдрагоценији аманет свога оца.
Давно је у гробу и поп Перина кћи. Али вероватно да су живи њени потомци и да су у животу слике што их је Ђура Јакшић у Подгорцу 1857. године радио. Стојан Рибарац, бивши и некадашњи министар тврдио је да је седам или девет слика Ђуриних видео у Соко Бањи у нечијој кући али се не сећа код кога. И Рибарац је умро. А дела великог уметника- да ли су још у животу?- Ако их рат није упропастио или их непријатељ није однео можда посуте прашином у Соко Бањи или негде у близини чекају да их неко пронађе и свету прикаже.“
М Павловић
