Осврт на дело Милоша С. Милојевића

  • Срби су народ који нестаје на очиглед читаве планете, а уз подршку Запада. Само од завршетка Другог светског рата од Срба су створена три народа, а још три се уз помоћ социјалног инжењеринга граде у самој Србији
  • На наше очи нестали су Срби у Хрватској, преполовљени у Босни у Херцеговини, а отимају у Црној Гори и Војводини (ради стварања нових народа Црногораца и Војвођана)
  • О српском нестајању писао је половином 19. века Милош С. Милојевић, коме се његови Одломци историје Срба оспоравају као ненаучно дело. Међутим, Милојевић је размишљао о питању где је нестао силни и толики народ српски, са жељом да се тај процес заустави и спречи српско нестајање
  • На жалост одбацујући његово дело Срби су наставили да нестају, а Милојевић је у неку руку постао пророк, јер је написао: „У којој је мери све ово било пре пет, шест, или десет тисућа година, кад све ово видимо и дан данашњи и гледаћемо можда до амина века“

АУТОР: Зоран Милошевић

Милош С. Милојевић је човек необичне биографије коју краси бављење националним (државничким) и научним радом, пре свега историјом, али и етнологијом и православљем (одбранио је монаштво и манастире које је либерална влада хтела да укине, а имовину национализује). Иако његов национално-државнички рад није споран, он се заједно са научним радом одбацује. Ради јаснијег сагледавања његовог дела и личности потребно је рећи да што се тиче научног рада представља унеколико српског Михаила Ломоносова[1], односно Пољака Тадеуша Воланског,[2] који су имали сличне или скоро истоветне погледе на историју Словена, али несагласне са бечко-берлинском (тачније норманском) школом. Са, додуше, јасном разликом, јер је Ломоносов у Русији што се тиче његовог рада у области историје рехабилитован, а Милојевић се и данас оспорава не само као личност, већ и као научник. Главни његови противници су из реда тзв. званичне српске историјске науке, тј. бечко-берлинске школе, како је, иначе, критичари називају, јер Срби још увек немају своју објективну историју писану од домаћих научника, већ оне које су писане по суфлирању Беча и Берлина, а којима је узор дело Константина Јиречека.[3]

Бројни истраживачи тврде да је иза Милојевићевог прогона због научног и публицистичког рада стајала Аустро-Угарска (ради одбране Историје српског народа која је писана по њиховом захтеву) и ондашњи српски либерали којима је сметала његова оданост православљу, Русији и српском народу, а који су школовани на Западу и водили прозападну политику.[4] Колика је пропаганда против Милојевића сведочи и чињеница да му критичари спочитавају да нема завршен факултет у Русији, иако је архивска грађа Српске академије науке и уметности доступна, а у њој се налази његова диплома.[5]

Милош С. Милојевић је био српски научник, публициста, учитељ, правник и официр. Рођен је 16. октобра 1840. године у свештеничкој породици у селу Црна Бара, у Мачванском срезу (Подрињски округ) од оца Стефана (18??-1849) и мајке Софије (18??-1874). Зато су га звали по родном крају „Мачванин”. Основну школу завршио је у селу Глоговцу, а гимназију у Београду (1859).

Од 1859 до 1862. године, изучавао је правне науке на Београдском лицеју, а затим је као »државни питомац« (стипендиста државе) студирао на Правном и Филозофском факултету у склопу Московског универзитета. У Москви је конкретно студирао Филологију славенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу. Говорио је више језика.

Међу тамошњим професорима на њега је највећи утисак оставио руски слависта проф. Јосиф Максимович Бођански (рус. О́сип Макси́мович Бодя́нский: 1808—1877).

Јосиф Бођански – имао је кључни утицај на Милојевића

 

Године 1870. Милојевић је постао професор гимназије у Београду, да би од 1873. до 1876. године, био управитељ и професор другог одељења београдске Богословије, где је, између осталог, припремао младе из неослобођених српских земаља за војни позив.

Активно је учествовао у Српско-турским ратовима 1876—1878. За професора и директора гимназије у Лесковцу постављен је 1881. године, јер је Беч тражио да се удаљи из Београда. Године 1890. постављен је за управитеља Светосавске вечерње богословско-учитељске школе. Био је и управник Светосавске вечерње школе (1891−1893).

Милош С. Милојевић (1840—1897), одликован је као учесник у Српско-турским ратовима (1876—1878) Златном медаљом за храброст, Таковским крстом првог степена, као и са још много других одликовања (укупно је имао 15 одликовања).

Објавио је за живота следећа дела: Песме и обичаји укупног народа српског, I (1869), II (1870), III (1875), Путопис дела Праве-Старе-Србије, I—III (1871-1877), Одломци историје Срба и југословенских земаља у Турској и Аустрији (1872), Општи лист патријаршије пећске (1872) и Наши манастири и калуђерство (1881).

Сам Милојевић је 1888, године у чланку „Српство“, стр. 127 објаснио мотив његовог научног рада: „Сав се је мој рад сводио и своди на ово: да се покаже и представи, како се је од некадањег најмногољуднијег народа на свету дошло до још ово мало заоставших и већ изумирућих Срба; те да се знајући о некадањој множини  и управо неизбројности очува ово мало, што је остало, да не би и ово пропало и уништило се“.

Милош С. Милојевић

Интересантно је да су Милојевићеву смрт испратили сви тадашњи српски листови: „Сви српски листови без разлике правца дубоко ожалише смрт великог Србина Милојевића и велики губитак по општу српску ствар“.[6]

Српска застава је у четвртак, 26. јуна 1897. објавила некролог поводом смрти Милоша С. Милојевића из кога издвајамо следеће речи: „Ако је ико био у служби српске народне мисли, то је био Милојевић. Ако је ико и делима посведочио своју родољубиву проповед, то је био Милојевић; ако је неко био готов да се заложи за своју народно-политичку веру, то је опет био он. С тога је остао један светао и честит карактер, у овом нашем бурном и превртљивом пол.(итичком) вртлогу, и одржао се, у очима свију, до последњег даха својега, када је на Ивањ дан испустио своју душу, онога дана, када младеж српска плете венце, од којих је најлепши заслужио Милош Милојевић…“[7]

У недељу 29. јуна 1897. године Ново време (либералног усмерења) је објавило некролог Милошу С. Милојевићу у којем о његовом књижевном раду пише: „О књижевном раду Милоша С. Милојевића може се мислити, како се хоће. Његов књижевни рад за цело не може и неће издржати научну критику. Међу тим побуде, које га покретаху на тај рад, и смер, који је мислио њиме постићи, био је тако чист и светао, тако узвишен и родољубив, да му нико порећи неће. У томе баш и лежи значај његова рада за народ српски. Тежио је за остварење, великих идеала српскога народа и радио је као је умео и како је знао. Можда му је оскудевала за то богата ризница знања, али му не оскудеваше ризница узвишеног родољубља и племенитих намера… Милојевић не беше само човек од књиге и речи, него и јунак на мегдану, – не само фразеолог, него и борац за своју мисао…“.[8]

У уторак 1. јула 1897. у рубрици Вести из места и са стране Застава, наводећи биографске податке, поред осталога пише: „Милош С. Милојевић. У прошлу среду сахрањен је у Београду овај честити Србин… Био је редован члан Срп. Ученог друштва, а сада почасни 207 члан Краљ. Академије Наука, и многих других друштава у Србији и Русији. Он је пропутовао целу Стару Србију и Македонију доста пута стављајући свој живот на коцку а махом је ишао преобучен час као зидарски раденик, час као сликар или какав занатлија и тако будио српску свест у оном крају; осим тога онамо у народу купио је и његове умотворине. И ако му је живот био у опасности, он и опет није духом клонуо, већ је ишао напред и крочио за велику српску мисао…“[9]

Браник, у суботу 28. јуна (10. јула), доноси вест у којој поред осталога пише: „На Ивањ-дан преминуо је у Београду Милош С. Милојевић, директор и професор у пензији, потпуковник у резерви и српски књижевник. Милојевић беше веома ватрени српски родољуб, каквих је ретко наћи; то је доказао не само на бојном пољу, него је његово родољубље било толико велико, да је у својим историјским радовима о српском народу често претеривао… Нека је честитом и родољубивом покојнику лака српска земља, за коју се борио и коју је силно љубио, и нека му је вечан спомен међу нама.[10]

Загребачки Србобран објавио је некролог 28. јуна (10. јула) 1897. године и из њега сазнајемо следеће податке: „Милош Милојевић. – У прошли уторак умро је у Биограду послије кратког боловања велики проповједник српски и борац за Српство Милош С. Милојевић… Још као ђак у Москви упознао се са многим Бугарима, па, видјећи њихов безочни шовинизам, враћао им је мило за драго. Штета што је пок. Милојевић био доста времена сам, док је код сусједа Српских било пуно Милојевића своје врсте. Он се са својим друговима по начелу, либералима, разишао онда кад су они напуштали српску ствар у Маћедонији и стали помагати Бугаре, а један министар, који и сада живи, одговорио је једној депутацији Срба из Маћедоније, кад су тражили помоћ да отворе школу: ви сте Бугари…“[11]

Некролог Милошу С. Милојевићу Српски глас објављује 3. (15.) јула 1897. год. у рубрици Српски вјесник у коме упознаје читаоце са следећим: „Претпрошле сриједе сарањен је у Биограду, у пријестоници нове Србије, Милош С. Милојевић. Ко је тај Милојевић? – запитаће се на жалост, многи Србин. То је онај, које му су Срби из данашње краљевине и ван ње шездесетих и седамдесетих година говорили, да хоће да посрби и Авганистан. То је био човјек који је, у оно судбоносно доба по српски народ, био заиста најсавјеснији, јер је ријечи и пером настојао да тргне из мртвила своју браћу, да им покаже прави пут, којијем морају да иду, и да сами својијем радом не поткопавају основе српској будућности. Онда је он хтео да посрби Авганистан, а кад мјеродавни касније ударише главом о зид, када се освијестише, када видеше плодове својег непромишњеног рада, тада је Милојевић постао у њиховим очима свијестан човјек и српски патриота… Милош Милојевић је унио буктињу самопоуздања у најзанемареније крајеве Српства…[12]

Данас је све другачије. Иако се српство од њега достојно опростило, а није било листа да није писао о његовој смрти, данас, на српску срамоту, на српској Википедији постоји опширна информација о Милојевићу непознатог аутора у којој је крајње негативно представљен његов рад као и рад Удружења Милош Милојевић, које покушава да подсети српство на његово дело. Претпоставља се да иза свега стоји вршилац дужности директора Музеја геноцида у Београду, Дејан Ристић, који је сам проблематична личност која је у своје заслуге уписала и покушаје умањења броја убијених Срба, Јевреје и Цигана у усташком логору Јасеновац.[13] Заправо истраживање о Милојевићу води, између осталог, до питања није ли и историја постала каља у којој се свиње ваљају, јер толико је показано сујете, подвала, некоректности, похлепе (према новцу и положајима) да мало или нимало заостају за политичарима.[14]

Милојевић је свој научни рад започео подстакнут почетком формирања великобугарске идеје на рачун обнове српске државе, што је значило супротстављање српској националној обнови.[15] Великобугарску идеју пратила је и нова историја која је имала за циљ да оправда „бугарске“ претензије на српске земље.

Видевши, дакле, да ће тадашња европска политика преко Бугара озбиљно угрозити Србе, Милош Милојевић се вратио у Србију. Одмах је кренуо са неописивим пожртвовањем, које га није напуштало целог живота и које је представљало неотуђиви дио његове личности. Преобучен као просјак, или као обичан чобан, пастир, да га не би открили, он је обилазио целокупни простор данашње Македоније, Пиринске и Егејске Македоније, Албаније, Косова и Метохије. Ишао је и прикупљао српске народне обичаје и све их записивао. И тако је изашла тротомна књига “Обичаји укупног народа српског”. Ни дан данас ни један етнолог не може да настави његово дело, јер су њихове почетне позиције погрешне. Наиме ако желите неког да наведете на заблуду, довољно је да га усмерите на први погрешан корак и све ће потом бити све дубља и већа заблуда. Данашња етнологија не може да настави оно што је Милош Милојевић почео баш због тога што је већ првим својим кораком кренула у заблуду.[16]

Ипак Беч и Берлин нашли су начина да међу Србима пронађу људе који ће оспоравати његово дело. Међу најватреније критичаре убрајају се: Иларион Руварац[17], Стојан Новаковић, Иван Степанович Јастребов, Јован Цвијић, а данас Дејан Ристић и др, а гле чуда код свих њих се откривају суфлери са Запада. Тако се развила неравноправна борба против Милојевића и његовог дела, која, на жалост, траје и данас.

Одгонетку зашто су напред набројани (на примеру Руварца) ударили на Милојевића, дао је, према нашем мишљењу академик Чедомир Попов, који је у једном свом раду написао следеће: „Силно желећи да „ледено-објективно“ суди о прошлости свог народа, Руварац то никако није успевао. Био је врло често острашћени и опредељени пресудитељ, кршећи тиме и начела свога учитеља Ранкеа. Више је разлога за такво његово понашање: жестоки темперамент и необуздани дух, објективне околности у којима је стварао. Када су се скоро сви јавни спорови водили са много жестине и жустрине, али пре свега његова чврста и трајна опредељења конзервативца и клерикалца, која су му ипак сужавала видокруге. А има ту још две ствари. Прва је жива потреба да се по сваку цену достигне ниво „европске критичности“ и патриотске незагрижености, макар и по цену историјске истине, а све у њено име. Иларион Руварац као да је антиципирао ону горку шалу нашег времена да Србин кад хоће да се покаже еманципованим Европејцем прво почне да ружи свој народ. На једном месту он је писао: „Искусио сам из властитог горког искуства да је у нас Срба и посрбљених међу нама Бугара, Влаха, Цинцара, Арбанаса лакше и пробитачније веровати и примати са вером скаске и измишљотине и бранити их од разједајуће критике и неверничких и зловерничких напада, него ли неверовати, те онда морати доказивати зашто не треба веровати у скаске и измишљене приче, које су толико озбиљни, учени и разборити писци примили за истину и готов новац“. Против ове очевидно зловољне и нетачне тврдње Руварчеве, побунила се и научна савест његовог дубоког поштоваоца Николе Радојчића: „Пребацивање је претерано, јер мало је који народ примио критичку историографију тако храбро као Срби“. А Радојчић је то са правом могао да каже, јер је боље познавао светску историографију него сам Руварац.“[18]

Друга поменута ствар је његова политичка лојалност Хабзбуршкој династији и мађарској држави. Још као омладинце, Јована (будућег Илариона) и његову многобројну браћу и сестре, отац (граничарски парох) је тестаментом заклео на верност цару. Карловачки ђак, Јован Руварац је то узео к срцу. Као шеснаестогодишњак, он је на мајској скупштини 1848. кад је проглашена Српска Војводина (…) „стајао сасма на страни, мотрећи критички на сав тај рад, прорекавши, већ у напред, да од тог читавог рада, неће бити никаква виднија резултата“. Више од три деценије касније (14/26. јуна 1891.), као сасвим зрео стваралац, писаће новосадском професору Јовану Грчићу: „Но, само Вас то молим да кажете г. Дру (Илију Огњановићу – Ч.П.) и сваком бившем либералу у Новом Саду, да сам ја вазда био и остао до данас, а ваљда ћу бити и у напредак, лојалан и одан држави у којој сам, и да нисам никад шарао, као што су шарали они, и да оно што ја пишем није наперено против  Мађара, већ баш против негдашњих новосадских разметљивих либерала, а главно ми је да кажем истину, или оно што држим за истину“. А то што је Иларион Руварац држао за истину било је понекад „наперено“ против Срба и стварне истине о њиховој прошлости. То се да лако установити.(…).[19]

Такође је интересантно да његови критичари немају о Милојевићевом делу ни један научни рад, али по правилу имају политичку моћ и финансијску подршку са Запада. Критика, тачније свеукупно одбацивање Милојевићевог дела је тако постала сфера политичке пропаганде србофобног смера, а која се води ради утврђених догми бечко-берлинске историјске школе о Србима и Словенима уопште.[20]

Фалсификовању и злонамерној (нетачној) интерпретацији српске историје Запад је допринео и сталним уништавање или преузимањем српске документације, књига, архивске грађе, културе, али и објеката (или је то предавао новоствореним србофобним народима). О томе постоје бројна сведочанства. Међутим, отворени атак на српску историју и идентитет било је бомбардовање библиотеке 6. априла 1941. године. Заправо први објекат који су нацисти напали није био нити један војни објекат или војна јединица, већ библиотека.  Тада је изгорела наша средњовековна историја, односно њен највећи део. „Уништен је књижни фонд од 500.000 свезака, 1.424 ћирилских рукописа и повеља од 12. до 17. века, картографска и графичка збирка од 1.500 бројева, 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, као и целокупна преписка значајних личности из културе и политичке историје Србије и Југославије“.[21]

Након II светског рата ситуација се није много побољшала. Направљена је нова библиотека наравно, писана је нова историја и полице су попуњене књигама из модерног доба. Историја Немањића није била добродошла због ”братства и јединства” и буђења свести српског народа. Нажалост тренутно више ћириличних рукописних књига има у библиотеци у Загребу него у Београду. Многе од тих књига се налазе тамо јер се НДХ пружала по целој Босни и Војводини и наравно да за време Тита нико није покушао да их врати. На пример у Загребу се налази најстарији пример Законоправила Светог Саве (Иловачки препис из 1262. године).

О „нестајању“ Срба

 Милојевићева историја је заправо опис нестајања Срба са највећим акцентом на простор Балкана, иако је започео са нестајањем Срба у Индији и Кини, Азији и Блиском истоку. Стекао се утисак да Срби не смеју знати, не смеју бити свесни да нестају, те да је то разлог напада на Милојевића.

Питање „нестајања“ Срба актуелно је и данас о чему сведоче различити радови о овом проблему, који су тематски сконцентрисани углавном на простор бивше Југославије и Балкана. Другим речима, Милојевићево виђење српске историје заправо открива другу чињеницу да је за Запад историја средство геополитике, а не објективна наука. То је и разлог зашто Запад удружено делује (политика + „наука“ + медији…) у промовисању свог виђења историје Срба и словенских народа уопште, а оно је да су Срби доселивши се на Балкан у 7 – 8 веку асимиловали и уништили, извршили геноцид сада (у 19. и 20. веку) појављених народа (у западној интерпретацији староседелаца), те да је историјска и свака друга правда да се Срби и Србија учине слабим или у потпуности униште. Отуда и стално настојање Запада да Србима (и Русима) наметне стигму геноцидности, иако је, да поновимо, истина заправо сасвим другачија.

На овом месту потребно је рећи да се западна пропаганда по питању Срба (и Руса који нису тема овог рада, те нећемо о томе писати) имала и има вишевековну константу, те би овом приликом подсетили на део невероватних србомрзачких изјава западних политичара током разбијања Југославије и агресије НАТО на СР Југославију (Србију и Црну Гору). „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста“ (Жак Ширак, бивши председник Француске). „Срби су злочиначки дупеглавци“ (Ричард Холбрук, помоћник државног секретара САД, часопис Њујоркер, 6. новембар 1995), „Што се Срба тиче… то је данас један болестан народ“ (генерал Шак Кот, командант УМПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, војни месечник Дифенс национал, јун 1997, Париз).[22] Наравно, ово је само мали подсетник шта су све говорили западни званичници, а шта су све медији преносили је и сто пута горе. Отуда стид бројних Срба који живе на Западу да кажу ко су, али и жеља да се асимилују, јер се стиде свог порекла.

О нестајању Срба последњих деценија доста је објавио познати српски научник Владимир Умељић[23] (1951), који је, између осталог, аутор и чланка „Геноцид као део културолошке традиције Западне и Средње Европе?“[24] у коме је разјаснио како се тезе изврћу у потурају лажи као истина, односно о холокаусту у Србији (уништавању Срба).[25] Поред тога аутор је посветио и неколико радова о нестајању Срба (етноциду у Хрватској). У једном од њих („Чудесно“ умножавање Хрвата и „чудесно“ нестајање Срба западно од Дрине од 1846. до данас)[26] каже: „Чињеница да је Србија само у 1. светском рату изгубила једну четвртину свог становништва или више од милион људи, при чему је губитак на мушкарцима између 18. и 35. године живота износио 58,5%, као и стотине хиљада у 2. светском рату говори за укупне српске губитке у XX веку, али не доприноси разумевању драстичног преокрета у процентуалном односу Хрвата и Срба западно од Дрине пре ових догађања, почевши са 1846. годином, у којој су Срби били далеко, наизглед недостижно бројнији од ових својих суседа.[27]

Тај за Србе поразни тренд се потом у XX веку форсирао превасходно голим, отвореним физичким и психичким насиљем, његови носиоци су у једној руци држали нож (тј. „србосјек“, маљ и сл.) а у другој „криж“.

Промена бројчаног односа Хрвата и Срба у време 2. светског рата је превасходно условљена Србоцидом хрватске државе 1941-1945, једним од три велика геноцида у Европи средином XX века, док је промена на крају XX века резултирала из масовних убистава и „великог ратног злочина, најмасовнијег етничког чишћења при овим ратовима, извршеног од стране Туђманове Хрватске“ (уз масивну подршку „НАТО-демократија“), како је то протеривање Срба из данашње Хрватске својевремено окарактерисао истакнути шведски политичар Карл Билт.[28]

Насиље над српским верско-националним идентитетом западно од Дрине, од 1846. па до светских ратова, спроводило се другачијим методама, било је много суптилније и „мекше“, обављало се дакле без ратних или геноцидних ексцеса – и било је исто тако веома успешно. Тако се стално смањивао број Срба, а увећавао број Хрвата.

Међутим, оно што је трагично сва ова сазнања нису довела до преокрета. Срби и даље нестају. Када се упореди број Срба према попису становништва из 1991. године и задњег пописа у бившим југословенским републикама, јасно се види како наша нација нестаје из дана у дан (видети мапу доле).

Посебно је трагично што Србе у дијаспори рачунају као Хрвате: Зато је „нестало“ и избрисано око 700.000 наших људи у иностранству.

Према албанском попису из 1991. на Косову је било 194.190 хиљада становника, а по задњим подацима има их скоро 49.000 мање.

У Македонији је живело око 42.775, а према задњим подацима сада их је 35.939, што је за око 0,3 одсто мање.

По попису становништва из 1991. године, када је било 581.663 Срба и када су у укупном броју становништва учествовали са 12,2 одсто, број Срба у Хрватској је смањен за две трећине и по попису из 2001. има их свега 186.633.[29]

На нестајање Срба у данашњој Хрватској указивао је и др Светозар Ливада (са сарадницима) у студији „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880–2011)“,[30] затим Томислав Богавац у монографији „Нестајање Срба“,[31] Момчило Суботић, „Савремени српско-хрватски односи“,[32] као и аутор овог чланка.[33]

Овде посебно треба указати и на хрватску војну акцију „Олуја“ подржану од Запада да се етнички очисти простор Републике Српске Крајине. Операција Олуја је била војно-полицијска акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је око 250.000 Срба, што је највеће етничко чишћење у Европи од времена Другог светског рата.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској. Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, и да за организовање тих злочина не сносе одговорност државно и војно руководство. Тако су, изгледа, Срби сами себе протерали са својих вековних огњишта.

Нестајање Срба било је предмет проучавања и у другим државама Балкана, с тим што је то изведено са сличним мање или више бруталним методама.

Према попису из 1912. Грци су били мањина у читавој Егејској Македонији, па чак и у самом Солуну.

Историјат пописа становништва:
1904. (турски попис):
Срби православни – 896.494 (око 85%)

  1. (грчки попис):
    Срби/Македонски Словени (православни) – 326.426,
    Срби/Македонски Словени (муслимани) – 41.000
    Турци – 295.000
    Грци – 234.000
    Јевреји – 60.000
    Власи – 50.000
    Цигани – 30.000
    Албанци – 9.000
  2. (грчки попис):
    Македонски Словени (православни) – 370.371
    Турци – 274.052
    Грци – 236.755
    Јевреји – 68.206
    Власи – 44.414
    Цигани – 25.302
    Албанци – 15.108
    остали – 8.019
  3. (грчки попис):
    Срби/Македонски Словени (православни) – 500.000
  4. (грчки попис):
    Срби/Македонски Словени (православни) – 195.395

Данас (грчки попис):
Срби/Македонски Словени – 0
Грци који говоре словенским језицима – 10.000[34]

 

Детаљнију анализу Српског нестајања дао је Александар Митић у књизи „Срби у Грчкој – трагови Срба и Словена на територији савремене Грчке“.[35] Између осталог до данас је на територији Грчке сачувано 3.500 српских топонима (назива насеља, планина, река…). Топоними су сачувани, али не и српско становништво које је дало те називе.

Ништа боље нису прошли ни Срби на територији данашње Албаније[36] (према ДНК анализама 60% „Албанаца“[37] има српску крв), а асимилација Срба траје и на наше очи на Косову и Метохији.[38] Слична ситуација је била и на територији данашње Румуније[39], а посебно трагична после предаје Источног Баната, после Првог светског рата, где је 60 посто становништва било српске крви и православне вере. Данас у читавој Румунији има само 21.000 Срба.[40]

У Босни и Херцеговини имамо исламизоване Србе (данас Бошњаке) који су, како академик Милорад Екмечић, историчар, закључио између 1868. и 1993. године мењали свој идентитет чак девет пута.[41] Према непоузданом попису Бошњака у БиХ има мање од два милиона. Они су, свакако, отети из српског корпуса и тешко да може бити речи да ће у ближе време бити враћени коренима.[42]

Све наведено је заправо само илустрација актуелности теме нестајања Срба коју је начео Милојевић далеке 1872. године, а на шта све потоње и садашње генерације нису нашле решење да се заустави. Напротив, управо ове, 2021. године, постало је актуелно стварање новог народа не територији Србије (Војводине) – Војвођана. Наиме, логика Запада који разара српски етнички и државни простор је јасна. Да би неко стекао статус националне мањине, а тиме и права, мора да се на попису изјасни најмање 300 људи да припадају тој мањини. Пре тога следи омогућивање таквог изјашњавања на попису. Иако су националне мањине припадници неког народа (који већ има државу) који живе и нематичној држави, овде се прави изузетак. Мањина се појављује, а да не постоји народ. После тога следи увећавање мањине асимилацијом Срба на тој територији и њено увећавање социјалним инжењерингом, а све се завршава референдумом о издвајању из састава Србије.[43]

Виђење нестајања Срба Милоша С. Милојевића

Милојевић је први књигу „Одломака историје Срба“, која заправо говори о српском нестајању, објавио 1872. године у Београду.[44]

Прву главу је посветио Србима (Значај имена Срб у разних народа и писаца, затим код Шафарика и Николајевића, а потом  је у трећем питању дао своје виђење имена Србин – Први значај имена Срб). У другој глави говори о сродству Срба са Санскритима у језику и осталом (Инђијски и други споменици о живљењу Срба у Инђији, Трагови о некад: живљењу Срба у Инђији и Спомен нашег народа у Инђији). Трећа глава говори О сеоби Срба из Инђије – у заједници Индоевропске расе (обрађена четири питања – Трагови живљења срп. у Африци, у Средњој Азији, О старим Кинезима и њиховом судару са Србима и О старим Бугарима и језику њиховом). Глава четврта посвећена је Становању Срба око Хвалијског, Азовског и Црног мора, Пета – Доласку старих Елина и Римљана у српске земље, а Шеста –  Србима у Немачкој, Данској (Ђерманији, Данији итд.) и т. д.

Сам садржај је ужаснуо историчаре бечко-берлинске школе. Уместо досељавања Срба на Балкан у 7–8. веку овде се заправо говори о једном старом народу који се повлачи пред јачима ка постојбини, при чему бројни саплеменици остају и асимилују се у те народе. Да овде има основа потврђују трагови српског присуства у Азији, Африци и Блиском истоку. Највише недоумица код присталица бечко-берлинске школе изазива, између осталог, камен из Сирбина, а затим ДНК генеалогија, јер потврђују бар део тезе Милојевића о Србима као старом народу који је живео далеко иза садашње Србије.

У граду Сирбину, на камену је уклесан Стари Законик лички, потиче из VIII века пре Христа, а написан је на сербо-рашком језику и писму.

„Светислав Билбија[45] је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’ (8), где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.[46]

Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом – задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“ Камен је значајан јер је написано намењено Србима.

Уопште, више о кретању Срба ка Балкану и животу у Ликији имамо код Реље Новаковића.[47]

Други ударац присталицама бечко-берлинске школе је књига руског аутора Анатолија Кљосова, „Порекло Словена осврти на ДНК-генеалогију“. Ова књига такође значајно потврђује неке Милојевићеве тезе.

 

Слика (аутор А. Кљосов) потврђује значајно присуство српске хаплогрупе на просторима на којима су према Милојевићу живели Срби

 

Међутим, нас интересује српско нестајање, иако је данас лакше утврдити српско нестајање на Балкану него у другим деловима Евроазије, укратко ћемо приказати ставове Милојевића.

Ево шта Милојевић каже о одласку Срба из Индије: ʺНо пре овога ваља да напоменемо: да је први покрет и потисак српских плем: био од стране Китајаца, у коме су се преко 3 – 4000 год. непрестано борили, докле Китајци нису нагнали Србе на дан: Сибир, а из овога их доцније даље кренули; те они населише земље око Касписког, Азовског, и Црних Мора, земље у Ерменији, Русији и Ђерманији, и нешто у Шведској, Белгији и Францус. и ту се сучелише са другим Србима дошавшим из Африкеʺ.[48]

Друга група Срба прогнана је из Индије у Малу Азију, а трећа, такође из Индије у Африку.

Милојевић потом описује трагове живљења Срба у Африци одакле су потиснути даље у Европу. Следи опис живљења Срба у Средњој Азији из које су такође били прогнани.

„Кад какав народ, из разних политичких, економских и осталих свемогућих узрока, изгуби веру, језик, народност, па и тип свој у неколико, мешајући се са осталим народима несродним; онда се чини да је он сасвим и за навек пропао за се, а за оне који би га у некадашњим његовим земљама тражили и испитивали. Млого и млого има узрока народним пропастима, а по најглавнији су духовно и телесно надмоће осталих народа, који га утамањују, препорођавају и прождиру.

Па не само ове силе, а нарочито духовна надмоћ и просветна развијеност, него често и немоћ и глупост преливаоца туђих народности у своју чини: да се и бистрији и природом разумнији народи често преливају у глупље и неспособније народе, са мање природних способности. Тако неспособност научити, а нарочито изговорити, туђе речи и језике често чини, да ови у своју народност преливају друге народе способније и бистрије у свему и свачему, а нарочито у лаком изговарању туђих неразвијенијих и несавршенијих, – недалеких од животињских звукова, – језика. Осим овога и додир са оваквим народима чини, да се млоги народи утамањују и упропашћавају. Тако, који је год народ дошао у већији па и мањији додир са Кинезима, са Елинима, Немцима и осталим неки народима, тај се морао у ове постепено преливати па и прелити.“[49]

Главни разлог српског повлачења (и нестајања) пред Кинезима према Милојевићу је неслога.[50] „Други узрок је што Срби нису живели државним и обште народним животом; него су живела: помесним, племенским, и највише обштинским животом. Великих и већих не само племенских простора, него и обштинских јединства међу њима није било; те да би се могли одупирати спољним непријатељима, који су имали обширнецентралисане и војено уређене империје, као што су биле Асирска, Вавилонска, Египатска, Парска, Мидска, Грчка, Римска и т.д. Осим овога најивност и незлоба, као и непостојанство и несталност, у свему у свачему још и данас међу славен. племенима свима је позната; а апатија свему удаљенијем од себе и неко оснивање на човечности и правду, превазилазе и дан. данашњи, сваку меру.“[51]

Милојевић даље описује нестајање Срба у Малој Азији, па у Италији, Рашки, Азијској Панонији… где непријатељи примају српске разбојнике, лопове, бескућнике и све неваљалце које уводе у војску. Затим они грабе и силују српске девојке, увећавају биолошки српске непријатеље, а потом ове у потпуности асимилују.

Што се тиче Европе Милојевић каже: „У Европи били су узрок пропасти српских племена прво Парси, после Македонци и Римљани, Скитска племена – Немачка – доцније Хунска, Аварска, Турско-Бугарска, Печењешска, Маџарска и т.д.“[52]

Шта је, дакле, необично или шта смета заговорницима бечко-берлинске историјске школе код Милојевића?

Да су Срби аутохтон стари народ, од којих су настали бројни народи, али и да се такође мноштво претопило (асимиловало) у друге народе.

Ако је древна историја „недоказива“ или су докази непотпуни, онда нестајање Срба на Балкану јесте доказиво и о њему постоје бројни докази и сведочанства. Од 166. стране Милојевић говори о српским племенима у данашњој Аустрији, Турској и Грчкој држави. Почиње од Илирије (од Венеције, извора Саве до ушћа Дрине у Саву, потом Барањом Ибром и даље ка Призрену и Шар планини као границама, од Тривалије и Пелагоније ка Равном и Струшком језеру до реке Бистрице у ушћа у Карасу. Одавде граница иде Пинда планином, границама грчког краљевства до залива Арте. У тај простор спадају Истра, део Крајине, Штајерске, Црна Гора, тако звана сада Албанија и Епир, део Праве – Старе – Србије, са својим деловима Дарадније и тако зване Пеоније.[53]

Милојевић наводи да су Грци главни кривци за отимање данашње Албаније од Шкипа. „У новијој Паметарници српској, а имено од 8. и 9. века, кад Срби ослабише, источни Римљани, или као што их зовемо Грци, увек су старали се да га заузму и отму од ослабелих Срба; те су туда насељавали из Епира Шкипе и ослабили Србе. Ово су чинили и Венецијанци са Скадром и т.д. Одтуда је та маса Шкипска у чистој и најјезгровитијој, првобитној и најстаријој земљи српској,…“[54]

Даље описује Рашку Србију на данашњим Алпима, па Норик (земља између Рашке, Дунава до ниже Беча, Венетским краљевством и горњом Панониом. Следи опис Паноније (или земље Пана, Господе, која је захватала цео простор од Норика, међу реком Савом до утока ове у Дунав, и Дунавом од ниже Беча, па све до данашњег Београда. Србаљија – Тривалија – или прастара Србија граничила се од запада са Илирион, почев од Призрена и Шар планине па све до утоке Дрине у Саву. Од севера Дунавом до реке Бида Великога, а од истока Видом па до Балкана и јужно до данашње Црне Горе – Качаника и Шара планине. Дољња Мезија у којој су од искона живели Срби или Србаљи, простирала се од реке Вида па до ушћа Дунава у Црно море, и од Дунава па до Балкана. Дакија је земља од Дунава ка северу па чак до Герцингских шума и т.д., данас под њом подразумевају данашњу Румунију, Бесарабију Седмоградију и т.д. Рашком, или Трацион је земља од Кавале ка југоистоку иде на реку Нишаву стару, а данас Кара-су. Од ове на Доспатинске планине, а са ових на Балкан и овим до Црног мора и Мале Азије. Од југа Рашку омива Јегејско море. Другим речима простирала се од Црног и (Ј)Егејског мора па до Дунава и од Старе планине и Курбетске па до Босфора. Маћедонија је имала променљиве границе, но најстарије најверније и праве границе њене иду од ушћа р. Саламврије па средином Олимпа, од ког северна страна припада Тесалији, а јужна Маћедонији. Одавде границе иде право међу језером Острво и Техове у висину до спрам језера Охридског ниже варошице Градишке, од које иду јој границе право истоку до планине Орбелуса. Затим од ове иде ка Кавали, па не дошавши до мора иде право западу до Струмице која допире до мора. Пеоније или под српским владарима Дарданија т.ј. најглавније дела Праве Србије са главним градом Белагуња…[55]

Милојевић је све ово навео, јер како каже да се политичким утицајима, утицајем шарлатана, својевољним ширењем и сужавањем граница побројаних земаља не бркају појмови о овима и не праве заплети и замршаји.[56]

Додатни аргумент да се радило о српским земљама је простирање власти Пећке патријаршије (Српска православна црква) под Душаном (преминуо 20. децембра 1355. године), која је захватала сву Маћедонију, скоро сву Тракију, сву Тесалију, Епир, већи део данашње Грчке, сву Албанију, Бугарску, Влашку и Молдавију и т.д.[57]

Закључак

Као што су на наше очи нестали Срби у Хрватској, преполовљени у Босни и Херцеговини, отимани у Црној Гори и Војводини (ради стварања нових народа Црногораца и Војвођана) тако је према Милојевићу нестао силни и толики народ српски. Аналогија је очигледна, али није било до Милојевића размишљања да се тај процес заустави и спречи српско нестајање. „У којој је мери све ово било пре пет, шест, или десет тисућа година, кад све ово видимо и дан данашњи и гледаћемо можда до амина века“.[58]

Милојевић се, на крају, пита зашто и ко је отео толики српски народ?

Један од узрока нестанка је заснивање свог опстанка на неком праву: „Па шта сам му учинио да ме нападне? Он нема права“, тј. све се може објаснити појмом лакомислености и наивности и т.д.

У свом ситном племенском, и мало и највише нешто повећаном општинском животу, српска су племена у свима побројаним бив(шим): српским земљама превазилазили у свему и свачему, што се умног развића тиче, остале народе, само на велику жалост, не у државном.[59] Немање јаке, централизоване државе омогућавало је другим народима да разоре, покоре и асимилују бројне Србе диљем Евроазије. Зато је Милојевић инсистирао на појму „пропаст српска“ и то обрађивао по племенима и регионима где су живели.

На жалост, одбацивши Милојевића и његову историју Срби су наставили да пропадају (како је и предвидео), а пропада се и на наше очи, очи савременика, који не могу да се отргну из матрице коју је овог пута успоставио Запад над нама. Српство се сада свело на Србију (без Космета), Републику Српску (у БиХ) и Црну Гору (где је пољуљано и где исход борбе за опстанак није известан).

Без обзира колико невероватно звучи написано у Одломцима из историје Срба, ова књига је поучна и за Русе. И Руси нестају. Шта речи за Украјину и изградњу нове антируске нације Украјинаца од самих Руса. Ради се о милионима људи. Шта рећи о покушају да се на исти начин отргну Белоруси и учине антируским народом. Шта рећи о пропасти Руса у Казахстану… Сличности су сасвим јасне. Хоће ли бар Руси имати снаге да се отргну од самоуништења, ако то није пошло за руком Србима?

Управо у овоме је актуелност историје српског нестајања Милоша С. Милојевића.

Нека му је вечна слава и хвала!

РАД ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ „ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ“

 

ЛИТЕРАТУРА

  • Borger, J.: „EU Reportaccuses Croatia of atrocitiesagainstrebel Serbs“, The Guardian, 30. September
  • Богавац, Томислав: Нестајање Срба, Просвета, Ниш, 1994.
  • Воларевић, Срђан: Срамна улога вд Дејана Ристића, https://naukaikultura.com/sramna-uloga-vd-dejana-ristica/
  • Вујовић, Андрија ТАЈНА И ЗАБРАНА ЗВАНА – МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ, https://srbski.weebly.com/tajna-i-zabrana-zvana-milos-s-milojevic.html
  • Екмечић, Милорад: Дуго кретање између орања и клања, Београд, 2017.
  • Живковић, Биљана: Срби у Албанији, Институт за политиче студије, Београд, 2020.

·        Јовановић, Наташа: Нови „стандарди“ Запада: У Србији пописати и Војвођане, а Србе „исписати“ из свих држава, https://naukaikultura.com/novi-standardi-zapada-u-srbiji-popisati-i-vojvodjane-a-srbe-ispisati-iz-svih-drzava/

·        Како је извршено етничко чишћење Срба у Егејској Македонији, http://www.srbijadanas.net/kako-je-izvrseno-etnicko-ciscenje-srba-u-egejskoj-makedoniji/

·        Ломоносов и история, https://www.msu.ru/lomonosov/science/hist.html

  • Livada, Svetozar: Biološki slom i nestajanje Srba u Hrvatskoj (1880–2011),Izdavačka kuća Prometej, Beograd, 2018.
  • МАПА СРПСКЕ ИСТИНЕ: Детаљно приказано нестајање народа од 1991. године до данас, https://srbin.info/drustvo/mapa-srpske-istine-detaljno-prikazano-nestajanje-naroda-od-1991-godine-do-danas/
  • Милошевић, Зоран: Бошњачко поништавање Срба, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004.
  • Милошевић, Зоран: Узроци и околности који су утицали на предају Источног Баната Румунији од стране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије) после Првог светског рата, Национални интерес, бр. 3, 2018.
  • Милошевић, Зоран: Асимилација словенских народа и њихово нестајање, Зборник са VI међународне конференције „Култура, политика, разумевање“ (Култура, нација, држава – проблеми идентитета у контексту савремене политике). – Београд : Институт за политичке студије, Белгородский государствений национальный исследователский университет, 2018.
  • Милошевич, Зоран: Румыния и разделение юужних и восточных славян, Исторические связиРоссии и Сербии, Институт политических исследований, Общественая организация „Славяносербия“, Белград, 2019.
  • Милошевић, Зоран: Тадеуш (Тадеј) Волански пољски Милош С. Милојевић, Допринос Милоша С. Милојевића историјској науци, Зборник радова са трећег научног скупа са међународним учешћем, прир. Александар Митић, Удружење Милош Милојевић, Црна Бара , 2020.
  • Милошевич, Зоран: Геополитическое положение православных народов и их перспективы, Материалы международной научной конференции „Православие в исторических судьбах славянских народов“. – Горки, 2021.
  • Милошевић, Зоран: О губитку територије и асимилацији православних Словена, Национални интерес, бр. 1, 2021.
  • Митић, Александар: Срби у Грчкој, Примапром, Бања Лука, 2019.
  • Новаковић, Реља: Карпатски и Ликијски Срби, „Мирослав“, Београд, 1997.
  • О дану када је изгорела српска историја, https://www.koreni.rs/o-danu-kada-je-izgorela-srpska-istorija/
  • О СРБСКОМ КАМЕНУ ИЗ СИРБИНА:Законик из VIII века пре Христа!, Извор: Институт за старословенску и староевроазијску цивилизацију (Институт древнеславянской и древнеевразийской цивилизации) – В. А. Чудинов, https://srbski.weebly.com/10501072108410771085-10801079-1057108010881073108010851072.html
  • Попов, Академик Чедомир: Критички приказ лика и дела Илариона Руварца у нашој историографији, https://petrovgrad.org/istorija-srp/%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA-%D1%87%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8/
  • Предговор зборнику Говор мржње и култура памћења, приредио Зоран Милошевић, Институт за политичке студије, Београд, 2020.

·        Петровић, Драгољуб: Дијалог о разарању Срба, https://naukaikultura.com/dijalog-o-razaranju-srba/

  • Понить вечно! Холокост славянских народов, Славянское единство, Nо16 – 17, 2021
  • Румунија и румунизација Срба, зборник, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2018.
  • РУСОФОБ БЛИЗАК СВАКОМ КРАЉУ Министар финансија и спиритиста умало патријарх СПЦ!, https://srbin.info/pocetna/aktuelno/rusofob-blizak-svakom-kralju-ministru-finansija-nudili-mesto-patrijarha-spc/

·        Стеванчевић, Милан Т.:,КАКО СМО „ЗАБОРАВИЛИ“ СРПСКИ КАЛЕНДАР – Улога Чедомиља Мијатовића, http://galaksijanova.rs/srpska-zima-7527-godine/

  • Суботић, Момчило: Савремени српско-хрватски односи, Политичка ревија, бр. 2, 2010.
  • Толева, Теодора: Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-
    1908
    , Београд 2016.
  • Томић, Дејан: Милош С. Милојевић у некролозима, у зборнику: Допринос Милоша С. Милојевића књижевности, Издавачи Удружење „Милош Милојевић“, Црна Бара, Институт за политичке студије, Београд, Народна библиотека “Јанко Веселиновић”, Богатић, 2019.
  • https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0% B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
  • Умељић, Владимир, Геноцид као део културолошке традиције Западне и Средње Европе?Печат, бр. 416, 15. април 2016.
  • Умељић, Владимир: Балкански гамбит Ватикана, CATENA MUNDI, Београд, 2018.
  • Фундић, Душан Б.: АУСТРО-УГАРСКА И ОБЛИКОВАЊЕ АЛБАНИЈЕ (1896-1914), докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2018.

[1] Ломоносов је између осталог био професионални историчар, а борио се против норманске теорије о пореклу руске државе. Позната је његова борба Герардом Фридрихом Миллером, заговорником норманске теорије. Види: Ломоносов и история, https://www.msu.ru/lomonosov/science/hist.html

[2] Види: Зоран Милошевић, Тадеуш (Тадеј) Волански пољски Милош С. Милојевић, Допринос Милоша С. Милојевића историјској науци, Зборник радова са трећег научног скупа са међународним учешћем, прир. Александар Митић, Удружење Милош  Милојевић, Црна Бара , 2020, стр. 187–201.

[3] Константин Јозеф Јиречек (чеш.Konstantin Josef Jireček; Беч, 24. јул1854 — Беч, 10. јануар1918) био је чешки историчар и универзитетски професор. Свој рад је посветио изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба. Прва књига историје Срба појавила се 1911. а прва књига Државе и друштва у средњовековној Србији у издању Бечке академије наука1912. године. Иако је његова Историја Срба дуго биле оријентир она је утврдила неке заблуде као истине.

[4] У прогону Милојевића истицао се Чедомиљ Мијатовић, који не само да је то чинио већ се и одрекао српског календара. Против Милојевића је био и његов школски друг Стојан Новаковић (такође либерал, при чему су сви његови прогонитељи били чланови Напредне странке) за кога је доказано да је био агент Запада и да је по наговору Аустро-Угарске укинуо стари српски календар и увео папски. За ово недело Аустро-Угарска му је омогућила да постане председник Српске краљевске академије, а касније и Министар спољних послова.

[5] „Реч је о подужем рукопису Забелешка о Србима који су образовање стекли у Русији, (написана по предлогу Првог департмана Министарства спољних послова), а од конзула у Скопљу А. К. Бељајева, исписана у Санкт-Петерсбургу 21. новембра 1906. године. Али, иако доноси чак 81 име српских богослова који су посвршавали Духовне академије царске Русије и још ДВОЈИЦЕ богослова који су ДИПЛОМИРАЛИ на ГРАЂАНСКИМ ФАКУЛТЕТИМА (Панта С. Срећковић и МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ), овај рад конзула Бељајева не може бити и није коначан. Рукопис има 58. страница и ЧУВА се у Архиву САНУ у Фонду протојереја-ставрофора Стевана Димитријевића, првог декана Православно богословског факултета.“, стр. 76. Српски богослови на школовању у Русији у другој половини XIX века.

[6] Дејан Томић, Милош С. Милојевић у некролозима, у зборнику: Допринос Милоша С. Милојевића књижевности, Издавачи Удружење „Милош Милојевић“, Црна Бара, Институт за политичке студије, Београд, Народна библиотека “Јанко Веселиновић”, Богатић  стр. 201.

[7] Исто, стр. 204.

[8] Исто, стр. 206.

[9] Исто, стр. 206 – 207.

[10] Исто, стр. 207.

[11] Исто, стр. 207 – 208.

[12] Исто, стр. 208 – 209.

[13] Види: Срђан Воларевић, Срамна улога вд Дејана Ристића, https://naukaikultura.com/sramna-uloga-vd-dejana-ristica/

[14] Посебно је интересантно да је на Википедији финансирање од стране српског Министарства културе и информисања објављивање Милојевићеве ПРЕПИСКЕ из времена Српско-турског рата оцењено као скандалозно. Јасно је да ту нема скандала, већ зле намере аутора одреднице.   Види: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0% B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

[15] На овом месту треба подсетити да су новоослобођене (од турског ропства) и новоформиране државе Бугарска, Грчка и Румунија добиле немачке династије и да су оне окренуле „своје“ народе на свађу не само са Србима, него и са Русима. Конкретно трон у Бугарској је поверен Фердинанду Максимилијану Карлу Леополду Марији Сакс-Кобург-Готу (нем. Ferdinand Maximilian Karl Leopold Mariavon Sachsen-Coburgund Gotha), био је кнез Бугарске (7. јул 1887 — 22. септембар 1908), који је прогласио независност Бугарске и потом владао као краљ Бугарске (22. септембар 1908 — 3. октобар 1918).

[16] Андрија Вујовић,  ТАЈНА И ЗАБРАНА ЗВАНА – МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ, https://srbski.weebly.com/tajna-i-zabrana-zvana-milos-s-milojevic.html

[17] Панта Срећковић ће Руварца назвати рушитељем народних идеала, Милош С. Милојевић га је прогласио за издајника српске народности и бугарофилом, а Шиме Љубић за надриписца и лудака.

Колико је Руварац грешио (а ипак био подржан) говори и следећа чињеница. Наиме, Милојевић је тврдио да је света Петка пореклом Српкиња (У чланку Правила св. Петке Параскеве српске, у издању Српског ученог друштва). На то је реаговао архимандрит Иларион Руварац чланком О раду Милоша С. Милојевића објављеном у Гласнику Матице српске из 1873. године, где је веома оштро критиковао Милојевићеве тврдње изнете у овом делу, а такође се критички осврнуо и на Милојевићев целокупни списатељски рад. Чињенице су ипак биле на страни Милојевића, јер су после овога изнети бројни докази о српском пореклу светитељке, али то ништа није променило у представама Руварца и Милојевића код савременика.

[18] Академик Чедомир Попов, Критички приказ лика и дела Илариона Руварца  у нашој историографији, https://petrovgrad.org/istorija-srp/%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA-%D1%87%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8/

[19] Исто.

[20] Види: Милан Т. Стеванчевић, КАКО СМО „ЗАБОРАВИЛИ“ СРПСКИ КАЛЕНДАР – Улога Чедомиља Мијатовића, http://galaksijanova.rs/srpska-zima-7527-godine/ По налогу Чедомиља Мијатовића (1842 – 1932), министра иностраних послова, избрисан је Српски календар и целокупна историја и наука српског народа која се до тада учила на Великој школи.

За ту услугу Чедомиљ Мијатовић добио је од аустроугарског цара Фрање Јосифа титулу грофа, Орден гвоздене круне, пензију и постављен је за председника Српске краљевске академије (данашње САНУ).

Умро је у Великој Британији, а сву политичку делатност посветио је „европеизацији“ Срба и борби против руског утицаја у Србији. Види: РУСОФОБ БЛИЗАК СВАКОМ КРАЉУ Министар финансија и спиритиста умало патријарх СПЦ!, https://srbin.info/pocetna/aktuelno/rusofob-blizak-svakom-kralju-ministru-finansija-nudili-mesto-patrijarha-spc/

[21] О дану када је изгорела српска историја, https://www.koreni.rs/o-danu-kada-je-izgorela-srpska-istorija/

[22] Предговор зборнику Говор мржње и култура памћења, приредио Зоран Милошевић, Институт за политичке студије, Београд, 2020, стр, 9 – 10.

[23] Бави се истраживањима историје, социјалне психологије, политикологије, теологије и филозофије језика. Објављује на српском, енглеском и немачком језику. Творац је теорије дефиниционизма – указује на власт над дефиницијама појмова као кључну власт у друштву – коју је поздравио и Ноам Чомски.

[24] Печат, бр. 416, 15. април 2016.

[25] Да подсетимо 2021. године је руски лист „Славянское единство“, Nо16 – 17, 2021 посвећен холокаусту словенских народа, а констатује се да је само у XX веку убијено 60 милиона Словена. О томе свет ћути, заправо не жели ни да говори. Толико о научној објективности научника са Запада, али и политичкој коректности коју наводно промовишу.

[26] https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-cudesno-umnozavanje-hrvata-i-cudesno-nestajanje-srba-zapadno-od-drine-od-1846-do-danas/

[27] Овај текст се базира на студији: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, CATENA MUNDI, Beograd, 2018.

[28] J. Borger: „EU ReportaccusesCroatia of atrocitiesagainstrebelSerbs“, The Guardian, 30. September 1995.

[29] МАПА СРПСКЕ ИСТИНЕ: Детаљно приказано нестајање народа од 1991. године до данас, https://srbin.info/drustvo/mapa-srpske-istine-detaljno-prikazano-nestajanje-naroda-od-1991-godine-do-danas/

[30] Издавачка кућа Прометеј, Београд, 2018.

[31] Просвета, Ниш, 1994.

[32] Политичка ревија, бр. 2, 2010, стр. 305 – 334.

[33] Види: Зоран Милошевић,  О губитку територије и асимилацији православних Словена, Национални интерес,  бр. 1, 2021, стр. 231–257.; Зоран Милошевич, Геополитическое положение православных наро-дов и их перспективы, Материалы международной научной конференции „Православие в исторических судьбах славянских народов“.  – Горки. –  стр. 21–33.; Зоран Милошевић, Асимилација словенских народа и њихово нестајање, Зборник са VI међународне конференције „Култура, политика, разумевање“ (Култура, нација, држава – проблеми идентитета у контексту савремене политике). – Београд : Институт за политичке студије, Белгородский государствений национальный исследователский университет, 2018. –  стр. 154–159.

[34] Како је извршено етничко чишћење Срба у Егејској Македонији, http://www.srbijadanas.net/kako-je-izvrseno-etnicko-ciscenje-srba-u-egejskoj-makedoniji/

[35] Примапром, Бања Лука, 2019.

[36] Да је Албанија била геополитички пројекат којим је Запад желео да спречи да Србија избије на море убедљиво сведоче Теодора Толева, Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-
1908
, Београд 2016. и Душан Б. Фундић, АУСТРО-УГАРСКА И ОБЛИКОВАЊЕ АЛБАНИЈЕ (1896-1914), докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2018.

[37] Види: Биљана Живковић, Срби у Албанији, Институт за политиче студије, Београд, 2020.

[38] О томе видети наш рад О губитку територије и асимилацији православних Словена, Национални интерес,  бр. 1, 2021, стр. 231–257.

[39] Зоран Милошевич, Румыния и разделение юужних и восточных славян, Исторические связи России и Сербии, Институт политических исследований, Общественая организация „Славяносербия“, Белград, 2019,  стр. 262–290.; Румунија и румунизација Срба, зборник, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2018.

[40] Види: Зоран Милошевић, Узроци и околности који су утицали на предају Источног Баната Румунији од стране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије) после Првог светског рата, Национални интерес, бр. 3, 2018, стр. 127–141.

[41] Милорад Екмечић, Дуго кретање између орања и клања, Београд, 2017.

[42] Види: Зоран Милошевић, Бошњачко поништавање Срба, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004.

[43] Види: Драгољуб Петровић, Дијалог о разарању Срба, https://naukaikultura.com/dijalog-o-razaranju-srba/; Наташа Јовановић, Нови „стандарди“ Запада: У Србији пописати и Војвођане, а Србе „исписати“ из свих држава, https://naukaikultura.com/novi-standardi-zapada-u-srbiji-popisati-i-vojvodjane-a-srbe-ispisati-iz-svih-drzava/

[44] Ми користимо издање Удружења Милош Милојевић из 2020.

[45] Научник (етимолог) и свештеник Светислав Билбија (етимолог и православни свештеник, живео и радио у Чикагу, САД) први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова подсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски. Тако је нађен кључ за етрурску браву. На несрећу, од писаних споменика остало је врло мало јер су Римљани спалили све књиге које су биле писане овим писмом.

Низана, народ у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком.

[46] О СРБСКОМ КАМЕНУ ИЗ СИРБИНА: Законик из VIII века пре Христа!, Извор: Институт за старословенску и староевроазијску цивилизацију (Институт древнеславянской и древнеевразийской цивилизации) – В. А. Чудинов, https://srbski.weebly.com/10501072108410771085-10801079-1057108010881073108010851072.html

[47] Карпатски и Ликијски Срби, „Мирослав“, Београд, 1997.

[48] Милош С. Милојевић, Одломци из историје Срба и српских земаља у Турској и Аустрији, стр. 93.

[49] Исто, стр. 85.

[50] Исто, стр. 132.

[51] Исто, стр. 203.

[52] Исто, стр. 231.

[53] Исто, стр. 166.

[54] Исто, стр. 167.

[55] Исто, стр. 171.

[56] Исто.

[57] Исто, стр. 186.

[58] Исто, стр. 203.

[59] Исто.

One thought on “ИСТОРИЈА СРПСКОГ НЕСТАЈАЊА”
  1. Gospodine Zorane Milosevicu,Vi ste dostojan naslednik Milosa S Milojevica i hvala Gospodu sto projavljuje svoju milost da „reka ponornica“ tece besumno pod nogama potlacenog i u mraku sopstva naroda Srbskoga a da se pojavi iznenada bucna i snazna sa svojim vrelom „iz KAMENA“.Ucili smo decenijama iz udzbenika lazi i falsifikata , ucili istoriju odurnih prica i preklapanja zapadnjackih desavanja i krivudavih staza izdaje Hrista , oni cije mlade duse nisu mogle (iako ni same nisu znale zasto?)da preuzmu takve „istorijske „price bili su djaci surovo kaznjavani i pitam se :gde su otisle duse takvih „pedagoga“ srbskih koje zasadise seme zla, predavaca i ocenjivaca djaka osnovnih skola i gimnazija?Divim se Vama i drugim istrazivacima istine , sto sledite samo svoju stazu savesti , sto rudarite po dubinama nase nacionalne proslosti ,sto vaskrsavate istinu o pravim i velikim srbima cija svetla reci se ponovo pale i sada zasigurno nijedan srbin vise nece imati opravdanje za svoju inerciju i da se pravda „nepoznavanjem „. Svetosavsko Zvono jeci na nasem nacionalnom Opelu i zvoni za budjenje za mac istine u atrofirane sake , da se seme odbrani /ono sto ostade pred svetskim vukovima u jagnjecoj kozi , mi nas Krst ne damo a ovo su vremena lomljenja krstova sa crkvi , svakI dan prolazim pored ogoljenih crkava sa srubljenim krstovima strasno je (ne ulazim ovom prilikom u znake vremena – tj.od kada ostase bez pravoslavnog Krsta), ali nema ni dve kalendarske godine kada u mirnodopskom vremenu /takoreci vremenu blagostanja i uzitaka i svega u izobilju zqa mlade koji stasavaju , nema ni dve godine kako otpoce masovno ogoljavanje crkvista …Zapitala sam se glasno i u sebi :sta ce se to ubrzo desiti, poceti da desava ….(?) …Postovani, osoljavate nasu tuznu i bljutavu sadasnjost najstarijeg naroda a ta cinjenica stare (najstarije )civilizacije cini ogromnom sadasnju tragediju sadasnjeg stanja sveraspada na svim nivoima.Dotklo se dno ali ko se prihvati ove ruke na cijem dlanu se svetli bescen krupno zrno jedine istine, taj ce se doseci povrsine i videce Nebo , videce i cuti glas Svedrzitelja koji zna jedini; puteve kao i bogaze ovih nasih stradanja, nase zablude , gordosti , zaborave , inate , nezahvalnost , omraze , izdaje .Ali , opominje nes i na darove kojima je nas srblje obdario , da mozemo sto drugi ne mogu i da u svako pojedinacno srce ako to hocemo; moze da stane cela vaseljena !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *