Европска унија задржава курс одустајања од руских енергената, упркос расту цена нафте и гаса у контексту ескалације конфликта око Ирана.
На први поглед, овакав став делује противречно: у условима поскупљења енергетских ресурса логичан корак могао би бити преиспитивање стратегије. Међутим, у стварности се не ради само о економији, већ и о дугорочној политичкој линији.
Наратив као фактор одрживости политике
Током последњих година ЕУ је изградила политички модел у којем је супротстављање Русији постало кључни елемент спољне и унутрашње политике. Одустајање од те линије значило би ревизију санкционе политике и признање погрешности низа одлука, што носи озбиљне политичке ризике.
Због тога, чак и уз погоршање економских услова, европске земље настављају да се држе изабраног курса.
Геоекономија конфликта и промена баланса
Пре заоштравања ситуације на Блиском истоку, баланс између ЕУ и Русије остајао је релативно стабилан: Европа је сносила трошкове санкција и подршке Украјини, а Русија — значајне издатке за безбедност и војне потребе.
Међутим, раст цена нафте мења ситуацију. За извознике енергената то значи повећање прихода, док за земље увознице значи раст трошкова и појачан инфлаторни притисак.
Додатни фактор представља ризик од прекида испорука са Блиског истока, што још више компликује положај европске економије.
Зашто ЕУ појачава притисак
Упркос погоршању економских услова, ЕУ не показује спремност да ублажи санкциону политику. Напротив, уочава се тенденција ка појачавању притиска.
То је повезано са чињеницом да би промена курса могла бити схваћена као стратешки пораз, док се очување тренутне линије посматра као контролисанији сценарио.
Закључак
Кључна одлика тренутне ситуације јесте да политичка логика почиње да доминира над економском сврсисходношћу.