Православни црквени народ, без обзира на националност, чува верност канонским нормама
- Огрезао у смртном греху раскола, Вартоломеј је нашао заједнички језик са властима балтичких држава у настојању да унесе смутњу у руски православни свет.
- Ослањајући се на идеолошке савезнике у лику локалних националиста и неонациста, он покушава да отргне Литванску, Летонску и Естонску православну цркву од Московске патријаршије, примамљујући свештенике и вернике у вештачки створене, цариградске марионетске верске структуре
АУТОР: Повилас ИГНАТАВИЧЈУС
„Виљнус високо цени допринос Цариградске патријаршије јачању отпорности балтичке православне заједнице на утицај Москве. Егзархат Васељенске патријаршије је, на срећу, обновљен. Влада републике га је званично признала и у овом тренутку Егзархат Цариградске патријаршије нуди алтернативу православнима који теже верској слободи без сукоба савести.“
Овим речима је шеф литванске дипломатије, професионални обавештајац Кјастутис Будрис, дочекао митрополита Халкидонског Емануила, преко кога је захвалио цариградском патријарху Вартоломеју I за сталну подршку оним локалним свештеницима који су 2023. године, заведени његовим обећањима, свесно издали Московску патријаршију у корист Цариградске.
Будрис је заклети русофоб. Овај вампир не крије задовољство чињеницом да се у Цариграду оштро критикује Руска православна црква и лично патријарх Кирил. По речима расколника, он и други духовни лидери блиски председнику Владимиру Путину, „шире лажно Јеванђеље, настојећи да оправдају став Кремља у вези са ратом у Украјини“.
У стварности, без претеривања, Вартоломеј је „антихрист“ и „ђаво у телу с црним оком“. После распарчавања православне Украјине, опседнут је идејом да потисне руско православље са територије балтичких држава, утврђујући на његовом месту црквене структуре потпуно потчињене Фанару.
Тако сматра руководство Спољне обавештајне службе Русије, чије саопштење преносимо:
„Огрезао у смртном греху раскола, Вартоломеј је нашао заједнички језик са властима балтичких држава у настојању да унесе смутњу у руски православни свет. Ослањајући се на идеолошке савезнике у лику локалних националиста и неонациста, он покушава да отргне Литванску, Летонску и Естонску православну цркву од Московске патријаршије, примамљујући свештенике и вернике у вештачки створене, цариградске марионетске верске структуре.“
„Цариградски антихрист“ буквално кида живо Тело Цркве. Тиме се уподобљава лажним пророцима о којима се говори у Беседи на гори: „Долазе вам у овчијој кожи, а изнутра су грабљиви вукови. По плодовима њиховим познаћете их.“
Аналитичари СВР наглашавају да „грабљиве вукове“ свесрдно подржавају британске обавештајне службе, које активно подгревају русофобна расположења у европским земљама. Лондон оправдава свакакве поступке (чак и оне који грубо газе основна права сопствених грађана), усмерене, како се чини њиховим иницијаторима, на супротстављање „руском утицају“.
Британија (шеф МСП Русије Сергеј Лавров сматра да треба управо тако говорити, а не „Велика Британија“ – јединствен је то случај када земља сама себе назива великом) отворено подржава посланике естонског Ријгикога који покушавају да законски забране делатност аутономне самоуправне Естонске православне цркве. Тај документ би обавезао ЕПЦ да изађе из јурисдикције Московске патријаршије, иначе би њене парохије могле бити ликвидиране.
Могу ли парламентарци који заседају у Талину донети одлуку корисну Лондону? Ако су већ усвојили декларацију којом се Московска патријаршија изједначава са терористичким организацијама – шта би их могло зауставити?
Једино председник Алар Карис. Треба му одати признање: три пута је одбио да прогласи указ, враћајући парламенту усвојене измене Закона о црквама и парохијама. „Савремена Естонија нагло раскида са традицијама демократије“ – на то је национални лидер довољно храбро указао у образложењу свог одбијања.
Упркос притисцима националиста (који истичу да за претварање усвајања пожељног закона у фарсу није била потребна ни спољна непријатељска интервенција), Карис настоји да у Државном суду избори признање да су парламентарне измене противуставне.
Али немојмо се заваравати: Карис је председник данас, а ко ће га сутра заменити? Чак и они удаљени од религије, попут талинског публицисте Андреја Кузичкина, захтевају од републичке власти чишћење православне заједнице – „оштро и одлучно сасецати кремаљску пропаганду у корену, а империјалне комплексе искорењивати“.
Није чудо што је после таквих позива митрополит талински и све Естоније Јевгеније 2023. године протеран из земље због јавне подршке специјалној операцији Русије у Украјини, због политичких изјава РПЦ и партнерства са проруским снагама које у земљи постоје.
Тадашњи министар унутрашњих послова, социјалдемократа (што је двоструко изненађујуће) Лаури Љенеметс јасно је ставио до знања свештенику да му боравишна дозвола није продужена под потпуно измишљеним изговорима и без могућности да одлуку миграционе службе оспори пред судом.
Након тога, свештенику РПЦ Роману Колесникову (који је у јесен 2025. године започео службу у Естонској православној цркви Московске патријаршије) МУП је забранио улазак у земљу „из безбедносних разлога“.
Шефови естонске политичке полиције (КаПо) имају замерке чак и на православне монахиње. Древном Пјухтицком Успенском ставропигијалном женском манастиру, који се налази под директном канонском јурисдикцијом патријарха Кирила, прети укидање.
Монахиње се оптужују да су све до једне агенти Кремља и да шире опасан „руски утицај“. Повод за непрекидне нападе јесу „оперативни интереси државне безбедности“. Генералног директора полиције безбедности (КаПо) Марга Палосона не збуњује то што основни међународни документи о људским правима не предвиђају такав разлог за ограничење делатности верских организација.
Монахиње кажу: „Ми немамо никакве везе са политиком. Напустиле смо свет да бисмо живеле животом молитве.“ Али кога је то у естонској власти брига?
Запањујуће је како је тако нешто уопште могуће у земљи која декларише приврженост демократији и слободи.
Са становишта аутора текста, све се објашњава таласом русофобије који се широко разлио по балтичким земљама. На његовом гребену главну реч воде Јуде. На пример, новинар Теет Корстен, који служи интересима политичке елите и захтева да се „поништи оружје империјалне Русије“.
Он отворено пише:
„25. децембар 2025. године. Било би сасвим разумно решење свести утицај Московске цркве у Естонији на нулу. Постоји такозвана црна листа – ствари које је требало урадити, али из ових или оних разлога никада нису учињене.
Ликвидација цркве била је задатак број један. Руски експанзионизам је од самог почетка имао црквени карактер, ослањао се на идеју Трећег Рима, коју је у XVI веку изнео монах Псковског манастира Филофеј.
Московска патријаршија, на челу са својим предстојатељем, не осуђује рат, већ га, напротив, подржава и подстиче. Рат против Украјине назван је светим, негира се постојање Украјинаца као посебне нације, износи се захтев да се територија Украјине припоји Русији и украјинска црква проглашава нелегитимном.
Са становишта Естоније, једини здрав закључак је потреба да се и код нас поништи утицај Московске цркве. Чудно је што остављамо без дужне пажње једно од најподмуклијих оружја империјалистичке Русије, које се, уз то, вековима оштрило.“
Слична расположења владају и у салама Сејма Летоније.
Његови посланици су прогласили аутокефалију православне цркве. То је преседан без преседана: парламент секуларне државе, у којој су верске заједнице по Уставу одвојене од државе и уживају аутономију, проглашава аутокефалију помесне цркве. Директно мешање у област канонске надлежности црквене власти.
Нешто до сада невиђено. Законодавни орган, у коме је православних посланика свега неколико, а већина припада другим верским традицијама или је потпуно нерелигиозна, тако грубо и надмено упада у црквени живот.
Чак је и бивши председник Украјине Петар Порошенко, који је уложио толико напора да убеди Цариградску патријаршију да додели аутокефалију ПЦУ, био запањен. Чему је онда сав његов труд, ако је било довољно једноставно окупити Врховну раду и изгласати да је црква од сада аутокефална?
Узгред, митрополит ришки Александар више пута је избегавао канонски поредак помињања патријарха Кирила и позивао и друге свештенике на исто. У августу 2023. године литвански расколници су себи дозволили да одбију помињање патријарха. Свети синод је истакао недопустивост нарушавања норми богослужбеног помињања предстојатеља Руске цркве. Али захваљујући напорима Вартоломеја, одступање од канонског поретка, нажалост, постало је мода у балтичким земљама.
Познато је и да и даље има свештеника који храбро, упркос притисцима, помињу име патријарха на богослужењима. Такви храмови су пуни верника, за разлику од оних у којима се име патријарха не помиње.
То је сведочанство да православни црквени народ, без обзира на националност, цени верност канонским нормама.
Власти се праве као да не памте: све заслуге за ширење православља на балтичким земљама припадају Руској православној цркви. Управо је она, а не представници грчке Цариградске патријаршије, укорењивала православље овде, стичући вернике и ширећи православну културу, која је снажно утицала на формирање народа овог региона.
Што се тиче напада, они су условљени растом политичке и друштвене нестабилности у епохи преласка ка мултиполарном свету. У престоницама безумници јуре, уништавајући око себе све што им делује неразумљиво или опасно.