Министар спољних послова Хакан Фидан боравио је у Русији у тродневној посети
- Искусни дипломата, који је дуги низ година руководио обавештајном службом MIT, морао је да увери руске саговорнике да је Турска спремна да балансира између НАТО-а и Русије, не правећи недвосмислен избор у корист сарадње са колективним Западом.
- Динамика руско-турског дијалога у средњорочној перспективи јасно ће показати колико је успешно обавио тај нимало лак задатак.
АУТОР: Јуриј Мавашев
Уочи тога, увече 17. јуна, председник Русије Владимир Путин састао се, у оквиру самита Русија – АСЕАН који се одржава у Казању, са једном од кључних фигура турске политике – министром спољних послова Хаканом Фиданом, који је посебно истакао садржајан карактер своје посете и „мноштво питања о којима је неопходно да разговарамо”. Како је раније прецизирао помоћник председника Јуриј Ушаков, на дневном реду састанка налази се размена мишљења о актуелним глобалним и регионалним проблемима. Такође, земље ће посветити пажњу заједничком раду оствареном током 35 година на развоју стратешког партнерства.
Тродневна посета Фидана Русији почела је 15. јуна, на позив министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова. Међу темама о којима се разговарало на Смоленском тргу били су Сирија, Либија, Палестина, Закавказје и, наравно, ситуација око Ирана, о чему ће бити речи у наставку.
Разуме се, поред глобалних проблема и питања, постоје и она непосреднија. Пре свега, реч је о хуманитарној и економској димензији билатералне сарадње, о чему сведоче Фиданови сусрети са саветником председника Руске Федерације Владимиром Мединским, као и са специјалним представником председника за питања сарадње у области транспорта Игором Левитином.
Безбедност у акваторији Црног мора у контексту интензивирања диверзантско-терористичких активности кијевског режима, банкарска плаћања и туризам, руски туристички ток ка Турској – налазе се међу приоритетним темама руско-турских дипломатских консултација. Према резултатима из 2025. године, Руси су поново заузели прво место на списку страних гостију у Турској, са готово 7 милиона људи, што је више од 13% укупног туристичког промета. Може се претпоставити да је пажња високих саговорника, не на последњем месту, била усмерена и на велике енергетске пројекте, као што су гасовод „Турски ток” и нуклеарна електрана „Акују” у провинцији Мерсин, чија се дуготрајна изградња суочава са потребом за додатним инвестицијама.
Све ово је посебно актуелно за Турску, имајући у виду давнашње планове Анкаре да наступа као модератор и оператор на кључним трговинско-економским рутама Европе и Азије. У том контексту треба узети у обзир и још један геополитички пројекат обнове пројекта „Хиџаска железница XXI века”, о којем је наше издање раније писало.
Без стабилног и гарантованог доприноса Русије енергетској стабилности Турске, овој земљи на раскршћу Европе и Азије тешко да ће поћи за руком да својим пројектима реши проблем блокаде Ормуског мореуза. Сукоб између „Епштајнове коалиције” и Ирана, који је очигледно далеко од разрешења, јасно је показао да су уске транспортне артерије, како поморске тако и копнене, кроз које пролази већина међународних испорука ресурса, изузетно рањиве, посебно у условима перманентне војне ескалације.
Познати и давнашњи циљ Ак-Сараја, председничке палате у Анкари, јесте организовање директне железничке везе између Источног Медитерана и континенталне Европе, паралелно са успостављањем трговинских токова који би заобишли Ормуски мореуз – што је тешко оствариво без политичке подршке руске дипломатије. Исто се може рећи и за турско-ирачки пројекат „Пут развоја”, од луке Басра до обала Босфора и даље ка Европи.
Нестабилност крхке етноконфесионалне ситуације у Ираку, који је изложен утицају бројних актера, укључујући и противнике Турске, не пружа Анкари сигурност у будућност и успешну реализацију амбициозних пројеката. Ауторитет Русије у арапском и шиитском свету неопходан је Турској, која је у значајној мери изгубила сопствени ауторитет услед различитих геополитичких авантура, посебно у периоду „арапског пролећа” у Либији и Сирији. Дуготрајни грађански ратови, фактички распад ових држава Блиског истока и Северне Африке, уздрмали су крхку регионалну равнотежу, изнедривши „рат свих против свих”, који није увек био успешан за протурске оружане формације и са њима повезане политичке групе.
Фидан добро зна да само руска страна може створити неопходну равнотежу, обезбедивши подршку оних актера који су увек са поштовањем оцењивали допринос Москве и њен утицај у региону. То се, између осталог, односи на односе Москве са Каиром, без чијег активног учешћа ниједна мање или више садржајна турска иницијатива нема шансе за успех. Управо у томе лежи залог одрживог развоја свих земаља региона, укључујући и саму Турску, чија економија пролази кроз нимало једноставан период.
Односи Русије и Турске остају један од кључних геополитичких и економских фактора у Евроазији, спајајући прагматично партнерство, тесне трговинске везе и системске противречности. Како истичу поједини представници експертске заједнице, турска штампа често покушава да акценат помери искључиво на логику регионалног управљања, која одговара дугорочним интересима и приступима Ак-Сараја. Овако или онако, Фидан спроводи стратешку линију своје земље, која са мањим или већим успехом покушава да делује у више праваца: у Закавказју, на Црном мору, у Украјини и на Блиском истоку, познатом по својој конфликтности. И у сваком од тих случајева без Турске, њеног мишљења и учешћа „не може се”. Стиче се стабилан утисак да главни оквир перцепције самита није толико „такмичарско партнерство” са Русијом, колико покушај манипулисања регионалним кризама посредством „хибридне дипломатије”, која комбинује најразличитије поступке и методе. На пример, поједини медији писали су о појави силовне компоненте у турском спољнополитичком ресору, што може бити повезано и са обавештајним искуством Хакана Фидана.
Чини се да истински мотиви његове посете могу имати не само „евроазијску” димензију: значајни проблеми у дијалогу Турске и САД нису никаква тајна. Страни аналитичари скрећу пажњу на околност да Фиданов пут у Русију и његов сусрет са Владимиром Путином нису нимало случајно одржани неколико недеља пре самита лидера НАТО-а, на чијим маргинама Анкара очекује да постигне напредак и договор са Вашингтоном поводом санкција CAATSA, повезаних са куповином руских противваздухопловних ракетних система С-400. Како је прецизирао један анонимни извор, током сусрета са руским званичницима Фидан је требало да потврди да турско-руски односи „имају пресудан значај за регионалну стабилност и просперитет”, уз разговор о билатералним питањима, укључујући трговину, енергетику и безбедност. Штавише, поред већ поменутих тема, могли су бити дотакнути и регионални проблеми, укључујући напоре за нормализацију односа у „троуглу” Анкара – Јереван – Баку, руско-украјински сукоб, као и Меморандум о разумевању између САД и Ирана, који је наводно већ потписан у дигиталном формату. Чини се да судбина тог споразума не обећава да ће бити лака, што подразумева тешњу координацију између Москве и Анкаре о широком кругу питања светске политике и регионалне безбедности.
У ова последња питања свакако се може убројати и значајан притисак на војно-техничке везе Турске од 2019. године, када је администрација тадашњег 45. председника Трампа искључила Анкару из међународног конзорцијума који производи ловце F-35 и блокирала набавку нових борбених авиона након што су турске оружане снаге добиле противваздухопловне ракетне системе С-400 руске производње. Наредне године Вашингтон је увео санкције у складу са Законом о супротстављању противницима Америке путем санкција (CAATSA).
Анкара и Вашингтон започели су преговоре о укидању рестриктивних мера 2024. године, али нису успели да постигну разумевање, јер у складу са поменутим законом Анкара мора да прекине поседовање система руске производње.
Једна од могућих опција за укидање санкција јесте да Русија откупи системе. Друга опција је да Турска демонтира те системе и премести их у турски војни објекат у иностранству, у покушају да испуни захтев о „прекиду поседовања” у складу са америчким законодавством. При томе, обе опције, најблаже речено, изгледају двосмислено: свака препродаја, предаја или премештање система руске производње може захтевати сагласност добављача, односно Москве, у складу са првобитним условима куповине.
Тако је, највероватније, циљ Фидана и његовог шефа, председника Реџепа Ердогана, да Русији покажу флексибилан и конструктиван приступ решавању сложених проблема и расплитању чврсто везаних чворова. Искусни дипломата, који је дуги низ година руководио обавештајном службом MIT, морао је да увери руске саговорнике да је Турска спремна да балансира између НАТО-а и Русије, не правећи недвосмислен избор у корист сарадње са колективним Западом. Динамика руско-турског дијалога у средњорочној перспективи јасно ће показати колико је успешно обавио тај нимало лак задатак.