Крај Византијског царства
- Освајањем Цариграда Мехмед је испунио оно што су муслимански освајачи сањали готово 800 година.
- Испунио је сан свих муслимана, почевши од директних следбеника пророка Мухамеда, и због тога је Мехмед II добио титулу Освајач.
На данашњи дан (29.) пре 573 године Османско царство је освојило Цариград, чиме је, према званичној историографији, уништено Источно римско царство. Пад Цариграда иначе за многе историчаре представља и крај средњег века.
Ромејско царство, или како га ми данас називамо Византијско царство, умирало је 250 година. Смртну рану задали су му крсташи 1204. године, након чега је само било питање ко ће га докрајчити. Од теоријске обнове Византијског царства 1261. године па до краја његовог постојања, оно је било квазиколонија Венеције и Ђенове. Приходи Венеције из престонице Византијског царства, Цариграда, били су седам пута већи него што их је имао сам Визант.
Тиме је све речено о тамошњој политичко-економској ситуацији у доба османских освајања. Други део ове приче о последњем столећу Византије чине дефетистички настројени цареви који су њоме владали у периодима 1282–1328. и 1357–1423. године. Након пораза Бајазита од Тимура 1402. године, Османлије су добровољно вратиле Византији Солун и Галипоље, али се цар потом није усудио да покуша да избаци Османлије из Европе.
Тако долазимо до 1451. године, када по други пут османски султан постаје Мехмед II, рођен 1432. године. Након понижења током прве владавине, када је био поражен у првој фази крсташког рата Владислава Јагелонца, био је приморан да абдицира. Сада, неколико година касније, када се вратио на власт, одлучује да свима докаже своју величину освајањем града-царства — Цариграда.
За то освајање припремио је војску од 100 хиљада војника, више од 100 ратних бродова и топове за разбијање римских одбрамбених зидина из V века. Византија је, са друге стране, имала 7 хиљада војника и 26 ратних бродова, док је у Цариграду тада живело само око 50 хиљада становника. Кажемо „само“ јер је до XIII века у њему живело 700–800 хиљада људи, а потом су стигли крсташи и куга.
Османски напад на Цариград започео је 6. априла 1453, а град се успешно бранио наредних 50 дана. Османлије су на крају освојиле град општим нападом 29. маја 1453. године. Занимљивост напада била је стратегија Мехмеда II, која се темељила на масовном жртвовању војника. Он је слао старе и нерегуларне војнике у првим таласима напада како би се браниоци уморили убијајући их пре напада регуларних и елитних османских одреда.
Претпоставља се да је 7 хиљада бранилаца током борби убило четири пута више нападача, али пошто је Османлија било 15 пута више, браниоци су једноставно били прегажени. По освајању града Османлије су практично све хришћанске становнике или претвориле у робове или побиле, чиме је грчки, хришћански Цариград претворен у османски, муслимански Истанбул. Данас бисмо то назвали етничким чишћењем или геноцидом, али се тада на то није тако гледало.
Освајањем Цариграда Мехмед је испунио оно што су муслимански освајачи сањали готово 800 година. Испунио је сан свих муслимана, почевши од директних следбеника пророка Мухамеда, и због тога је Мехмед II добио титулу Освајач.
Након освајања Цариграда Мехмед ће покушати да заузме Београд, али ту доживљава катастрофалан пораз. После тог пораза султан ће избегавати ратове са тадашњим копненим велесилама и бавити се уништавањем мањих држава. Тако ће освојити Латинску кнежевину Атину, остатке Србије, потом последњу византијску провинцију Мореју (Пелопонез) и слично.
На крају ће Мехмед II упасти у први велики рат са Венецијом. До рата долази 1463. године након што локални османски гувернери покушавају да заузму два млетачка „неважна“ града у Грчкој. Под притиском папе Венеција објављује рат Османском царству, који траје до 1479. године и завршава се ограниченом османском победом.
Практично одмах по завршетку овог рата, сада већ самоуверени Мехмед II 1480. врши инвазију на Италију, објављујући рат папи и Краљевству обе Сицилије. Почетни циљ инвазије био је лучки град Отранто, који осваја након 15 дана борби са локалним становништвом, које ће потом масакрирати.
У одређеном смислу, та инвазија завршава се изненадном смрћу Мехмеда 3. маја 1481. године. Како је у тренутку смрти имао само 49 година, постоје одређене сумње да је био отрован, али… Османско царство тог времена постало је уморно од његових константних, у одређеном смислу непрофитабилних ратова. Његов син и наследник Бајазит II ући ће у историју као султан мира.
Након смрти цара Константина XI у одбрани Цариграда, нови de facto цареви постају његова браћа Димитрије и Тома. Реч је о двојици браће која у вечитој свађи владају последњом провинцијом Византијског царства — Морејом. Као што смо раније рекли, 1460. године Мехмед II осваја Мореју. Димитрије ће абдицирати и поклонити се султану, док Тома прелази у католичанство и бежи у Италију.
Томин син Андрија Палеолог тако постаје наследник круне Византије. Да би финансирао свој животни стил, условно продаје право на круну краљу Француске. Његов брат Манојло ће, по стицању пунолетства, отпутовати у Истанбул и предати се Мехмеду на милост и немилост. Мехмеда II тај потез одушевљава, па му додељује државну пензију. Син и наследник Манојла примиће ислам, након чега му се губи траг.
Москва ће на крају бити проглашена „Трећим Римом“ захваљујући сестри Андрије и Манојла. Она ће се удати за великог кнеза Москве, Ивана III. Њен син је Василије III, велики кнез Москве, а унук Иван Грозни. Позивајући се на ту везу, Руси су Москву прогласили Трећим Римом.
ИЗВОР: Компасинфо