- Ми смо са Румунима имали приличних и тешких објашњења после рата. Наш источни сусед , у патритоском залету стварања највеће Румуније превидели су мало јаче наше велике историјске, етнографске и географске интересе у Банату и хтели су ношени, мало и неком умишљеном величином Латина да погазе слободу толиких Срба у Банату и да чак заседну преко пута Београда!
Можда је неоправдано поставити тако уопштавајуће питање, јер Румунију још не представљају неколико листова ни сенатора, али чудна подударност у нападима против наше земље пред још чуднијим ћутањем званичних кругова, мора да нас нагна да се запитамо шта хоће Румунија?
У последње време, више од годину дана, кроз румунску јавност се дижу гласови против наше државе и са плачним гласом пуне патриотске забринутости прича се како српска власт гуши румунску националну свест у тимичкој долини и како тамо у Јужној Србији затвара румунске школе и цркве. Тај тон се није ограничио на неколико листова, и неки сенатр се нашао побуђен да дигне свој глас против нашег „зверства“. Пред тим појавама потребно је да се мало зауставимо.
Није нам познато у коликој мери су две манифестације јавног мишљења и израз владе. Претпоставићемо да је њима влада страна и да оне долазе више као одговор на неке гласове наше јавности у којима Румунија није најпријатељскије третирана. Али ако је по среди овај блажи случај, ми не видимо интерес ни потребу румунске политике да пред рекриминијаријама једног сенатора ниједан члан владе не нађе за потребно да се бар једном речју огради од настраних појмова, којима сигурно није циљ истраживање истине, него нека политичка смицалица која нас не може оставити равнодушне.
Ми смо са Румунима имали приличних и тешких објашњења после рата. Наш источни сусед , у патритоском залету стварања највеће Румуније превидели су мало јаче наше велике историјске, етнографске и географске интересе у Банату и хтели су ношени, мало и неком умишљеном величином Латина да погазе слободу толиких Срба у Банату и да чак заседну преко пута Београда! Ми верујемо да је у тим жељама било више не симпатичног духа који подсећа на трговачка лицитирања, и који тражећи више мисли да добије оно што хоће. Али и трговачке, те жеље, и нарочито тон којим су истицане, нису нас мало разочарале. Оне су показале да међу румунским политичарима има много жустрих и безобзирних људи , који за једну умишљену корист стављају на коцу много важније интересе. И они су успели да у нашу јавност унесу извесно нерасположење, које дотле није постојало. Тон који сада употребљавају само је наставакједне непријатне и штетне кампање због које ће се накад можда иамти времена да кају.
Румунски сенатор са извесним листовима у хору плаче над судбином тимочких Румуна. Међутим када би само мало хтели да се заинтересују за Румунство тога краја, они бе се брзо уверили у лаж својих тврђења. Да се у супонама својим врате у времена склапања мира када су тешком муком нашли једног , и то скупо плаћеног иредентисту из Тимока да би Тимоком могли да тргују за Банат, они би схватили колико је глупо, неосновано и смешно оперисати с националним повредама које ми тобож чинимо Румунима.
Али они то не чине. Тешко нам је разумети зашто. Да ли зато да своју ситуацију појачају, сада, када им се из Москве поручује да је Бесарабија руска и да ће о њој још бити речи са Румунијом? Можда хоће да нас по сваку цену натерају да у том великом и судбононом спору ми отворено и јавно станемо уз Русију, па ма она била и бољшевичка. Морамо одмах додати да у том правцу нису потребни неки нарочити напори од стране румунске штампе. Довољно је да наша штампа само преноси оно што Румуни о нама кажу па да буде готова одлука нашег јавног мњења. И ако Румуни баш хоће то, ми им можемо учинити ту услугу.
Када би се односи између народа, и нарочито суседа, на бази пркоса, онда би било лако између нас и Румуније створити једно огромно море нерасположења. Али чини нам се да је паметније и трезвеније, а и више одговара интересима и њиховим и нашим, да остављајући на страну узајамна пребацивања, помислимо на оно што анс везује. У том случају, мислимо, да би наше румунске колеге могле са мало више разбора да говоре о Тимоку и Битољу, докле ваљда не иде њихова будућа гранична линија највеће Румуније. Ако се у нашим источним суседима пробуди: нека бледа свест о румунској величини, чији, они, можда мисле да су заточеници и носиоци на Балкану, нека се освесте мало. Од Рима је много и много прошло, и Сармати су давно изабрали Балкан за своју отаџбину.
Време, 1. априла 1924.