- Кафанска атмосфера, од давнина исковани калауз за комуникације што попут митског расковника откључава све браве ускогрудости, у не тако далекој прошлости уживао је репутацију универзалног знамена успеха.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Књаз Милош и српски Совјет установили су 1847. г. уредбу којом кафански односно механски занат немају третман еснафских, али се могу основати по одобрењу полицијских власти, с тим “за добро се нашло определити да се само Србима, у земљи рођеним или прирођеним, дозвољава меане тј. крчме, гостионице и кафане на њиово име отварати и држати“. Странци су то смели чинити изузетно и “под нарочитим уговором“. Званичан разлог састојао се у потреби да се угоститељске радње “под особитим правилима имају надзиравати рaди поретка и безбедности, те да се овакво надзиравање и дејствовање не би препричавало или осујећивало“.
У упоредном праву могуће је цитираним нормама наћи паралелу, између осталог, у руској Уредби о Јеврејима из 1804.г. Према њеном слову, ниједан Јеврејин, ни у једном селу или насељу не може имати никакве закупе, крчме, кафане ни гостионице на путу, “ни под својим ни под туђим именом“. Формални разлог гласио је да се таквом нормом стварају услови за спречавање ширења мржње према становништву Мојсијеве вере, а суштински су почивали: а) на чињеници да су крчме коришћене за брзу размену односно проток информација, какав је од користи руској армији био у ратовању против Наполеона- тзв. “јеврејску пошту“ установили су јеврејски трговци, уз употребу крчми као поштанских постаја, на основу ње стичући одлучну предност код доношења стратешких пословних одлука; б) на жељи да се предупреди гомилање профита од производње и дистрибуције алкохолних пића што је, сагласно мишљењу Комитета за уређење живота Јевреја, угрожавало опстанак руског села.
Кафански живот стекао је такву популарност да је помињан у негативном контексту као “ривал“ поштовања вере. Један новински чланак од 16.5.1847.г. донео је вест из Окружија крајинског: “Чудно је како је овде наша драга вера, за коју су дедови наши крв проливали, пренебрегнута. Истина, овде има црква доста прилична, али бадава она, кад јој је кључ скоро онако забачен, као онај од Земунске библиотеке; па ако се случајно у месец дана једанпут и нађе, то се онда гледа да служба пре сунца свршена буде, како би тако више времена остало за седење у меани“. Двадесетак година доцније Стеван Мачај уочио је исту појаву објашњавајући да овдашњи Румуни радо имају лепу цркву, али божији храм одвише ретко походе, тако да о највећим празницима свакад више света у ме’ани има но у цркви. Бивало је и да се интереси цркве и угоститеља укрсте на добробит обеју страна. Радован Казимировић наводи један такав случај: “… Питају сопственика, пристаје ли да уступи то место за цркву. Овај је рекао да ће га џабе уступити само да му се изради ‘механско право’. Ништа… Потписаше то грађани и послаше министру просвете и црквених послова на одобрење. Наскоро дође акт из министарства по коме се зидање цркве одобрава на поменутом месту. Даје се и механско право домаћину, али под условом да механа буде црквена имовина“ .
У сврхе постизања “свеопште стабилности безбедносних прилика“, у пограничној дунавској варошици, често су коришћени методи “ислеђивања“ у кафанском амбијенту, за шта се нарочито чинио погодним Неготин. Срески начелник Јован Јуришин у извештају Министарству унутрашњих послова 16.12.1941.г. пише: “По завршеном службеном послу са инспектором Павлом Ђорђевићем, писар Голубовић се у кафани ‘Београд’ у Неготину нашао са Богојем Станчуловићем, вишегодишњим робијашом, који је и овога пута у Неготин спроведен због крађе злата, прокријумчареног из Румуније. Том приликом писар Голубовић је дирнуо Станчуловића, као главног калауза попа Сувејкића, на шта му је овај одговорио, да може и он као сирома човек да ради са поп Сувејкићем, кад се не устеже да то ради и сам кладовски срески начелник Трифуновић“
Други светски рат у Југославији започео је 5/6. априла 1941.г. инвазијом здружених снага сачињених од припадника најелитнијег немачког пука “Бранденбург“, са диверзантским водом “Ерс“ морнаричких трупа и “Луфтвафе“, на Сипски канал. Кладовски “Дубровник“ упамћен је у националној историји као место повезано са ефектним запоседањем најважнијег дунавског пловидбеног канала. Начелник Среза Кључког, иначе немачки агент, Леонид Чудновски и официр Вермахта Рихтер, приспео из Т.Северина, организовали су 5. априла 1941.г. банкет за официре југословенске војске ангажоване на одбрани границе у сектору Доњег Ђердапа. Међу званицама налазили су се пуковник Вук М. Караџић, капетан Станиша Михајловић, потпоручник Бора Тодоровић… Фантастична музика са пробраним репертоаром, од Штрауса до руских народних игара, јако кладовско вино и приљежне даме, приспеле за ту прилику из Румуније, учинили су да немачка борбена група у акцији Гвоздена врата, предвођена капетаном Харолдом Веберштатом, без знатних напора исте ноћи заузме Сипски канал и спречи планирану диверзију онеспособљавања пловидбе немачких конвоја са петролејом из Румуније.
Како је рат у Југославији отпочео уз кладовску “кафанску увертиру“, тако се и током трајања окупације дешавало да истоврсне кулисе чине део сцене важних политичких догађаја. У крчми Сувобор у селу Брајићима, Горњи Милановац, у јесен 1941.г. организован је сусрет Ј.Б.Тита и Драгољуба Михаиловића, који су догађај енглеска и југословенска избегличка влада у Лондону поздравиле “са жељом да се два ривална покрета отпора слију у један под вођством ђенерала Михаиловића“. Ипак, у датом случају кафански амбијент није се показао плодним тлем за афирмацију заједничке борбе против окупатора, што опет не значи да ове “институције“ које су одиграле ослобађајућу улогу у животу обичних људи, нису и даље чиниле погодна стецишта за промоцију разнородних приступа сагледавању будућности поробљене Србије.
Кафанска атмосфера, од давнина исковани калауз за комуникације што попут митског расковника откључава све браве ускогрудости, у не тако далекој прошлости уживао је репутацију универзалног знамена успеха.