КАКО ИРАН ДА ЗАШТИТИ СВОЈЕ РУКОВОДСТВО

• Штавише, у Ирану не постоји централизован систем заштите највишег ешалона политичара и војске.
• Многи се ослањају не на државни систем, већ на традиционалне породичне односе, што доводи до одсуства јединствених безбедносних стандарда.
• Обезбеђење, састављено од рођака или клијентеле, не може да наметне правила штићеној личности – свом „старијем“, коме традиција не дозвољава противречење.
• Као резултат, он иде где хоће, када хоће и са ким хоће.

АУТОР: Јевгениј Крутиков

Чини се да је Израел напипао системску рањивост у начину на који Иран обезбеђује лица под посебном заштитом – иначе је тешко објаснити зашто јеврејска држава са таквом лакоћом и редовношћу ликвидира иранске руководиоце. И та рањивост није само у грешкама иранске контраобавештајне службе и служби безбедности. Како би Иран, дакле, могао да заштити своје руководство?

Иран је потврдио погибију секретара Високог савета националне безбедности Алија Лариџанија, кога су називали „сивом еминенцијом“ земље. „Ја, Божји слуга, сјединио сам се с Богом“, наводи се у саопштењу објављеном на његовом Телеграм каналу. Тврди се да су заједно са Лариџанијем погинули и његов син Муртаза, заменик секретара Савета националне безбедности Алиреза Бајат и „група ревносних чувара“, односно телохранитеља.

Једна од локалних новинских агенција саопштила је да је Али Лариџани, могуће, био мета удара америчких и израелских ловаца у стану своје ћерке, где је дошао са сином, замеником и бројном пратњом. Његова канцеларија је ову информацију демантовала, али иза магле информационог рата не може се сакрити чињеница да руководство Ирана није извукло никакве закључке нити научило лекције из тога што САД и Израел систематски елиминишу највише војно-политичко руководство земље.

Многи услови и предуслови за овакав развој догађаја налазе се у сфери локалних особености и менталитета. Ирански лидери и званичници не занемарују у потпуности мере безбедности у ратним условима, већ их једноставно тумаче на специфичан начин. Ако неки безбедносни захтев противречи традиционалним обрасцима понашања, на Блиском истоку се чешће игнорише безбедност него што се прилагођава њој.

На пример, у Ирану се угледна особа обавезно креће у пратњи бројне свите, у којој су и његови рођаци. Многи од њих немају никакве државне функције и није их могуће натерати да поштују ни основне мере безбедности – макар да не користе отворене комуникационе системе као што је обична мобилна мрежа. Не делује чак ни инстинкт самочувања: Иранци су склони жртвовању. Отуда и тако висок број страдалих међу члановима породица иранских лидера до којих су стигле америчке и израелске ракете.

Такође, старији ирански лидери не могу себи да ускрате посете породицама и одређене обавезне јавне догађаје, што њихова кретања чини предвидљивим. Није тешко сазнати где живе њихови рођаци – остаје само сачекати да лидер или генерал дође на ту адресу.

Ово се може сматрати локалном специфичношћу. Али то одражава недостатак системског приступа безбедности на Блиском истоку у целини (уз изузетак Израела, који има своје специфичне проблеме), као и недостатак фокуса на технолошка питања која на први поглед делују елементарно.

Да би се смањили ризици по животе кључних државних личности, пре свега треба минимизовати сваку њихову јавну и приватну активност. То не подразумева само одрицање од личног живота и ритуалних активности, већ понекад и готово потпуну изолацију, посебно у условима када ПВО не може гарантовати потпуно затварање ваздушног простора. Изненађујуће је да највише војно-политичко руководство није пребачено у безбедне зоне, иако сама географија Ирана – планинско-пустињске земље – иде у прилог таквом решењу. Кључне личности се и даље налазе у Техерану и околини, а не у неком бункеру у планинама Гургана, до кога би било веома тешко доћи.

Штавише, у Ирану не постоји централизован систем заштите највишег ешалона политичара и војске. Многи се ослањају не на државни систем, већ на традиционалне породичне односе, што доводи до одсуства јединствених безбедносних стандарда. Обезбеђење, састављено од рођака или клијентеле, не може да наметне правила штићеној личности – свом „старијем“, коме традиција не дозвољава противречење. Као резултат, он иде где хоће, када хоће и са ким хоће.

А политичар или војник не мора да разуме све детаље безбедносних мера – у томе га треба усмеравати. Али како рећи ајатолаху, који представља оличење Алаха на земљи, да „ту не сме да иде по безбедносним правилима“?

Поправити ову ситуацију без ломљења традиционалних образаца понашања практично је немогуће. У случају Ирана, елементарни систем заштите највиших личности могли би да успоставе само спољни саветници са овлашћењима да наметну стандарде који ограничавају устаљене навике. Али и то делује утопијски, јер је тешко замислити да се стандарди, на пример, руске ФСБ или Централног бироа безбедности Комунистичке партије Кине (објективно међу најтајнијим и најефикаснијим у свету) могу лако пренети на блискоисточно тле.

Поред тога, стандарди безбедности у миру и у рату суштински се разликују. Испоставило се, на пример, да многе значајне војне структуре у Ирану немају резервне командне центре. Конкретно, командант „Басиџа“ убијен је у израелском ракетном нападу на штаб организације у Техерану. У идеалном случају, он би требало да се налази у бункеру, што би бар смањило ризик.

Значајан део пропуста у систему заштите повезан је са оним што се другде назива „заштита од грешке“ (foolproof) – мерама које делују толико једноставно да се често игноришу.

На пример, познат је принцип: што је уређај једноставнији, теже га је компромитовати. Обичан жичани телефон је поузданији од савремених средстава комуникације, без обзира на шифровање. До њега се може приступити само физички. То не гарантује потпуну безбедност, али то је већ питање контраобавештајног рада.

Идеално, уски круг највиших личности треба да има неколико потпуно затворених система комуникације, без могућности спољног приступа. У СССР-у и данас у Русији тако функционише систем владине високофреквентне везе (ВЧ, АТС-1 и АТС-2), где је чак и списак корисника поверљив.

У екстремним условима, штићене личности треба у потпуности изоловати од бежичних веза и електронских уређаја, чак и њиховим физичким одузимањем.

Службе обезбеђења морају пажљиво бирати кадар – не само по питању контраобавештајне провере, већ и лојалности и дисциплине. У иранским условима није јасно ко може гарантовати такав ниво селекције и дисциплине.

Поред тога, неопходан је јединствен систем комуникације између војних, паравојних и цивилних електронских система – како би се спречила злоупотреба цивилне инфраструктуре (на пример, градских камера).

Јединствени безбедносни стандарди у ванредним ситуацијама морају укључити и захтеве за транспорт. Идеално је имати паралелни возни парк „необележених“ возила, који се стално ротира, јер савремени сателитски надзор брзо умањује ефикасност таквих мера. Овде је кључна контраобавештајна контрола особља и заштита возила од саботаже (нпр. постављања уређаја за праћење).

Посебна тема је камуфлажа возила. Дешавало се да се праћење врши једноставно – посматрањем излаза из гараже. То се може спречити само добром организацијом, контролом простора и контраобавештајним радом.

Нема прецизних података о иранском ПВО систему, али се он обично организује око „заштићених зона“. То је још један аргумент за минимизовање кретања штићених личности – јер су најрањивије управо током кретања. Ако је кретање неопходно, треба да се одвија искључиво између заштићених зона.

Кључно питање је, ипак, природа претњи. У миру су то углавном терористичке претње, али у рату је неопходно пребацити читав систем живота – укључујући свакодневицу – на ратни режим. Потребна је промена менталитета читаве владајуће и војне елите. Без тога, сваки безбедносни систем остаје неефикасан. Иран ту промену није направио – и зато данас плаћа животима свог руководства.

ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/3/18/1403036.html